U urnebesno duhovitom tekstu Živkov piše da su terenci IZES-a ispitali “više od šest miliona stanovnika”: “Anketa je, što se iz veličine uzorka da pretpostaviti, obuhvatila predškolsku decu, lica na odsluženju kazne, štićenike staračkih i popravnih domova te petoricu begunaca pred međunarodnom pravdom a čiji identitet neće biti otkriven kao ni tajno mesto na kome su se dragovoljno podvrgli testu, jer su su službenici IZES-a svi pod Hipokratovom zakletvom”.

Rezultati izmaštanog ispitivanja javnog mnjenja na rekordno brojnom uzorku bili su ovakvi: “Prvo mesto među upokojenim srećnicima zauzeo je knez Lazar, zašto, zato što je jednim potezom obezbedio nezaborav na zemlji i blaženstvo na nebu, za petama mu je ako se tako može reći Slobodan Milošević, još ga podilaze žmarci kad se seti svoje govorancije na Gazimestanu i kupovine timberland cipela u Ohaju, trećeplasirani u društvu srpskih srećnika je Tesla koji bio bi još srećniji da se rodio u Kragujevcu, kao Toma Nikolić, a ne u Liki koja pripade kome pripade. Slede Vladika Nikolaj, Jovan Dučić, pa Ćirilo i Metodije (ako nisu Srbi zašto smo učili o njima? zašto su stvorili baš ćirilicu!?), u stopu ih sledi Josip Broz, osoba nesrpskog i općenito mutnog porekla ali koja je pod srpskim nebom i u srpskoj prestonici doživela svetsku slavu i sahranu kakvoj se ne može nadati nijedan vladar”.

Demanti satiričnog teksta
Svakom ko ume da čita jasno je od prve rečenice da je reč o satiričnom delu, a ne o izveštaju o istraživanju koje je zaista sprovedeno, između ostalog i zato što nikada nije bilo, niti će biti ankete koja bi obuhvatila šest i kusur miliona ljudi, gotovo čitavo stanovništvo jedne zemlje. Međutim, to nije smetalo dr Miši Đurkoviću, predsedniku naučnog veća Instituta za evropske studije u Beogradu, da zašilji tastaturu i pošalje redakciji “Vremena” demanti satiričnog teksta.

Đurković je mrtav ozbiljan napisao da je u spornom “članku predmet obrade nekakvo istraživanje neke fantomske organizacije koja se predstavila kao Institut za evropske studije (IZES)”, a da je skraćenica njihove ugledne kuće IES, da oni nemaju ama baš nikakve veze sa “nekakvim navodnim istraživanjem o shvatanju sreće kod građana Srbije kao što nema nikakve veze sa ovom institucijom koja je protivzakonito upotrebila naše ime”. Pa naravno da nema veze kad je istraživanje izmišljeno, kao što je i dotični institut takođe izmišljen za potrebe pisanja satiričnog teksta, fikcije, literature.

Nije se prpošni Đurković tu zaustavio, već je zapretio i sudskim gonjenjem: “Pomenute uzurpatore, ako zaista postoje, upozoravamo da će ukoliko nastave da protivzakonito upotrebljavaju naše ime, biti predmet sudskog gonjenja”. Moguće je i to, desi se da se plod mašte otrgne, ovaploti i osamostali, naseli se u realnosti, pa odatle podmuklo deluje protiv institucija u kojima rade razni đurkovići, samo što se i to dešava isključivo u literaturi. Dobro, znali smo da su desničari u svađi na krv i nož sa humorom i satirom, ali Đurkoviću ipak treba čestitati na hrabrosti: nije ustuknuo pred opravdanom bojazni da će ispasti glup u društvu i biti predmet sprdnje.

Borba za ljudska prava kao ekstremizam
Ovog blistavog, antologijskog, nepravedno zaboravljenog primera ljudske gluposti prisetio sam se kad sam video da su u okviru BIRN-ovog mapiranja desnog ekstremizma na listu ekstremista stavljeni i crnogorski građanski aktivisti, borci za demokratsko društvo, osvedočeni antifašisti Predrag Vušurović, Nebojša Mrvaljević, Tatjana Knežević Perišić, Aleksandar Saša Zeković, Draško Martinović, Maja Miličković, Tijana Lopičić, Kaćuša Krsmanović i Tanja Pavićević. Razumem sve, i propagandu, i litijaški prevrat, i vučićevsko-putinovsku agendu za Balkan, i sva moguća nastojanja da se Crna Gora izbriše sa mape država, i Srpski svet, i Ruski svet, i kremaljske metode difamacije i targetiranja, i propagandni narativ o dva ekstremizma, i svetosavlje, i klerikalizaciju, i prodaju duše đavolu, i sve po redu. Sve mi je jasno, imam samo jedno pitanje: Je ‘l mora baš ovako glupo, providno i apsurdno?

S obzirom kako je lista sastavljana, nema poštenog čoveka koji na njoj ne bi mogao da se nađe. Kad neko čitav život posveti borbi za ljudska prava, protiv svakog oblika diskriminacije, za poštovanje zakona i vladavinu prava, kao na primer Aleksandar Saša Zeković, taj je – logično – desni ekstremista. Jer čim toliko insistira na ljudskim pravima, to je odmah sumnjivo, mora da je ekstremista, šta bi drugo bio. Šteta što autorka nije imala priliku da mapira desni ekstremizam u SAD-u šezdesetih, na toj mapi bi zapaženo mesto zauzeo Martin Luter King.

Ekstremistička ironija, parodija i satira
Teško je opredeliti se šta je u tom odeljku o Crnoj Gori najbesmislenije, konkurencija je velika, ali ipak se ističe svrstavanje “Bogougodnica” u verski ekstremizam. Označiti organizaciju čije je i samo ime ironično, parodijski usmereno na verske sadržaje – kao nekog ko zagovara verski ekstremizam je posebna vrsta nonsensa i apsurda. Pa još kao argument citiraš i njihov sopstveni opis koji je očigledno satiričan– “Bogougodnice” su “grupa emancipovanih, posvećenih i vrijednih žena iz Podgorice, koje su prepoznate od vjernika i crkvene zajednice pod imenom Bogougodnice”. To me je asociralo na nesrećnog Đurkovića i ono njegovo pismo “Vremenu”, nisam tad znao ko je autor izveštaja, pa sam pomislio: “Mišo, ti li si?”

Dakle, ironija i parodija crkvenog žargona navode se kao dokazi verskog ekstremizma? Pritom su članice grupe ateistkinje. Kako ateistkinje mogu da budu verski ekstremisti? Ekstremisti koje vere? Ateizma? U kom je to paralelnom univerzumu moguće? Kako neko ko se sprda sa zloupotrebom vere u političke i nacionalističke svrhe može da bude verski ekstremista? Ako su “Bogougodnice” verski ekstremisti, šta li je tek onda redakcija satiričnog lista “Šarli Ebdo”? To su izgleda neki verski super-hiper-nadekstremisti. Nisu daleko od njih ni članice benda “Pussy Riot”, njih ni Putinove kažnjeničke kolonije nisu odučile od verskog ekstremizma koji su praktikovale usred hrama, moleći se Bogorodici Djevi da otera Putina.

“Bogougodnice” u svojim performansima na satiričan način obrađuju upravo verski ekstremizam, odnoseći se prema njemu sa primerenom kritičkom oštrinom. Autorka izveštaja za Crnu Goru, međutim, ne misli da su to performansi, pa ih stavlja pod znake navoda. Tako je i Miloševićeva policija devedesetih stavljala pod navodnike performanse grupe “Magnet”, pa je prekidala izvođenje i svako malo hapsila umetnike. Najzad da saznamo da je u pravu bio balkanski kasapin i diktator, a ne njegovi kritičari.

Sloboda mišljenja kao ekstremizam
Kao primer ekstremističkog delovanja “Bogougodnica” navodi se njihovo okupljanje nekoliko dana pre ustoličenja Joanikija Mićovića za mitropolita: “Okupile su se ispred Manastira sa porukama: „Ne okupaciji crnogorskih svetinja, ne krađi crnogorske istorije, ne pedofiliji, ne mržnji, ne negatorima Crne Gore, ne fašizmu. Nedostojan“. Šta je ovde tačno ekstremističko? Okupljanje građana zagarantovano Ustavom? Izražavanje stava i mišljenja, takođe zagarantovano Ustavom? To što “Bogougodnice” misle da je Joanikije nedostojan? Sloboda mišljenja i govora je ekstremizam? Svako ko kritikuje neku crkvenu zajednicu je verski ekstremista?

To može tako u teokratiji, ako se već primenjuju takva merila, onda nema potrebe za etiketama kao što je “verski ekstremizam”. Šta fali starim dobrim jereticima, vešticama i bezbožnicima? Čemu mapiranje kad postoji lomača? Po toj logici, Iran je prepun verskih ekstremista, samo to nisu oni koji vladaju Iranom, nego građani koji na ulicama već nedeljama demonstriraju protiv teokratskog nasilja.

Kratak je rezime o “Bogougodnicama” u izveštaju, jedva jedna šlajfna, ali i na tako malom prostoru moguće je počiniti čitav niz banalnih faktografskih grešaka. Tako se navodi da su “Bogougodnice” “u septembru 2021, pod maskom performansa ‘Ne jevanđelju mržnje’, sa uključenim kamerama, pokušale da izazovu incident, zbog čega je policija intervenisala”. Tu su pobrkana dva događaja, jedan iz juna ove godine, kada su kamere bile uključene, i pomenuti performans. Na snimku iz juna se lepo vidi šta se dogodilo, svešteniku se nije dopalo obraćanje Maje Miličković iz “Bogougodnica” svetom Petru Cetinjskom, pa je fizički nasrnuo na ženu i odvukao je od ćivota.

Jevanđelje mržnje
S druge strane, performans “Ne jevanđelju mržnje” možda najbolje oslikava suštinu čitavog ovog zamešateljstva. “Bogougodnice” su se okupile ispred Cetinjskog manastira noseći transparente sa citatima jerarha Srpske pravoslavne crkve. Bilo je tu zanimljivih bogogugodnih misli: “Radovane, ako treba malo negdje da se skloniš, dođi u Crnu Goru” (Amfilohije Radović); “Ima ljudi s neprijatnim znojem, šta da radite, jadni muslimani pošto jedu loj” (Atanasije Jevtić); “A šta su Crnogorci nego Srbi iz Crne Gore?! Kao što postoje Šumadinci, Vojvođani, Ličani, Bosanci, Hercegovci, tako postoje i Srbi i Crnogorci” (Irinej Gavrilović). Bilo je tu još sličnih, pa i grđih poruka crkvenih velikodostojnika, hvaljenja Hitlera i Miloševića, otvorenog antisemitizma, mizoginije, veličanja Draže Mihailovića i “velikog njemačkog Rajha”.

Ukratko, sve citirano na transparentima spadalo bi u ekstremizam, desni, verski, kakav god hoćete, ali autorka izveštaja iz nekoj samo njoj znanog razloga to nije primetila. Zato je one koje se bune protiv takvog verskog ekstremizma proglasila verskim ekstremistima. Po toj genijalnoj paralogici, verski ekstremisti su sudije Haškog tribunala koje su osudile Radovana Karadžića na doživotnu robiju; verski ekstremisti su i svi koji se bune protiv vređanja muslimana i širenja mržnje na verskoj osnovi, zapravo je ustav svake demokratske države dokument koji vrvi od verskog ekstremizma, sve povelje za ljudska prava su takođe čist verski ekstremizam.

Verski ekstremista bi bio, na primer, i Timoti Snajder, jer demontira narativ Putinove propagande o tome kako Ukrajinci ne postoje, što je ruskom diktatoru poslužilo kao izgovor za genocidni rat protiv građana Ukrajine.

Ko su sve Bogougodnice
Pored članica grupe “Bogougodnice”, Jovanović je u tu grupu uvrstila i Tijanu Lopičić koja nikada nije bila njihova članica, niti je prisustvovala performansima. Mnogi se pitaju kakvu je metodologiju koristila istraživačica u sastavljanju izveštaja, velika je ta zagonetka, nije lako na to odgovoriti. Ako nekog možeš da proglasiš za članicu grupe kojoj ne pripada, onda je samo nebo granica, svako može da bude sve. Mada ne treba cepidlačiti. Ako su antifašisti i oni koji se bore protiv desnog ekstremizma – desni ekstremisti, ako su oni koji kritikuju verski ekstremizam – verski ekstremisti, zašto onda i Lopičić ne bi bila Bogougodnica? Ko zna ko je još član te grupe, a da to i ne sluti?

Možda su Bogougodnice i Vukica Mitrović, Roza Luksemburg, Radovan Zogović, Jozef K, Mahatma Gandi, Lolek i Bolek, Josip Broz Tito, Ivica i Marica, dobri vojnik Švejk, Nataša Rostova, Florens Najtingejl, Perezvon, Marina Cvetajeva, Moli Solverson, braća Karamazovi, sestre Bronte, Hose Raul Kapablanka, princeza Elizabeta od Boemije, njen paž, Pokahontas, Himzo Polovina, Milka Planinc, Meri Šeli, Stiven Dedalus, Hipatija, Vladislav Demagogenko poznatiji kao Teča, Frida Kalo, Roza Parks, Bobočka, Mika Miš, Tiger Lillies, neimenovana gospođa koja se obraća Džolin u istoimenoj pesmi Doli Parton, Doli Parton, Megan Marta Vajt, Džek Vajt, Kim Gordon, Hose Ortega i Gaset (sva trojica), boginja Atina, Džojse Luis Kafkes, Čemer Ljutica, Nadežda Mandeljštam, Toma Akvinski, Marija Magdalena, Simeon Stolpnik, Tereza Avilska, Miki Liki, Diogen Laertije, Oliva, Pipin Mali, Antonije Veliki, Sima Strahota, Sapfo, Skubi Du, Hinko Hinković, Laura Ćosić, Poli Grej, Estragon i Vladimir, Majka Jevrosima, Modesti Blejz, Tibulo kvirit mlad, Rikardo Reiš, duh Hamletovog oca, Pepeljuga, Vila Ravijojla, Humor Zaspalo, tri četvrtine družine “Pet petlića”, Pera Kvržica, kralj Ibi, gospođa Žurka (gospodarica krčme u Istčipu), prvi sluga, drugi glasnik, treći gospodin, skoroteča, dojkinja, dvorjani i pređašnji. S obzirom kakva je metodologija istraživanja, nikad se ne zna.

Protiv opadača
Za kraj, par napomena. Prva – donatorima projekta, bar ovog dela koji se tiče Crne Gore. Nema nikakve potrebe da arčite novce na ovakva istraživanja, jer se do istih rezultata može doći mnogo lakše, na primer prelistavanjem “Informera”, “Kurira”, “Alo”-a, “Srpskog telegrafa”, “Pečata”, “Večernjih novosti”, ima tamo sve o tzv. crnogorskom ekstremizmu, ima i spiskova, samo treba probrati i prepisati, to može i neki tinejdžer za džeparac, tokom zimskog raspusta ili na velikom odmoru.

Druga napomena se tiče mnogo dubljeg problema vezanog za verski ekstremizam. Lako ćemo sa aktuelnim verskim ekstremistima, ali su se kudikamo gori primerci ove opake sorte uvukli u školske i univerzitetske programe, lažno se predstavljajući kao pisci, filozofi, mislioci, naučnici. Ne samo u Crnoj Gori, već i u regionu, a i širom čitavog sveta. Pa ako neko ikada poželi da mapira verski ekstremizam na ovom istaknutom strateškom položaju, da pomognem malim spiskom najopasnijih zatočnika ove pošasti: Fridrih Niče, Karl Marks, Alber Kami, Žan-Pol Sartr, Holbah, Džejms Džojs, Bertrand Rasel, Artur Šopenhauer, Džon Stjuart Mil, Bertold Breht, Luj de Brolj, Vladimir Majakovski, Marija Kiri, Deni Didro… Ostale sumnjivce nek pronađu sami.

Poslednja napomena je poruka lične prirode jednog drevnog ekstremiste koji bi po gorenavedenim kriterijumima verovatno danas bio okarakterisan kao militantni ateista, levi terorista ili možda čak i islamski fundamentalista, zavisi kako ga mapiraju. Psalmopevac David, molitva Gospodu da ga zaštiti od opadača:

“1. Čuj, Bože, glas moj u jadu mom; od strašnoga neprijatelja sačuvaj život moj.

2. Sakrij me od gomile bezakonika, od čete zločinaca,
3. Koji naoštriše jezik svoj kao mač, strijeljaju riječima koje zadaju rane,
4. Da bi iz potaje ubili pravoga. Iznenada udaraju na nj i ne boje se;
5. Utvrđuju sebe u zlijem namjerama, dogovaraju se kako će zamke sakriti, vele: Ko će ih vidjeti?
6. Izmišljaju zločinstva i govore: Svršeno je! Šta će se raditi, smišljeno je! A što je unutra i srce u čovjeka, duboko je.
7. Ali će ih Bog poraziti; udariće ih strijela iznenada.
8. Oboriće jedan drugoga jezikom svojim. Ko ih god vidi, bježaće od njih.
9. Svi će se ljudi bojati i kazivaće čudo Božije, i poznaće u tome djelo njegovo.
10. A pravednik će se veseliti o Gospodu i uzdaće se u njega, i hvaliće se svi koji su prava srca.”