“Nije to zlo nastalo u prirodi, nemoguće je. Kažu da je to nastalo u Kini, pa da se proširilo svijetom, ali ja nešto ne vjerujem u to. Mene vala nije strah”, kaže Šomi.

Šomiju teško pada period izolacije jer mu je svakodnevica postala tmurna od kako ne može da prošeta do centra grada i prelista novine i popije kafu.

“Prije pojave ovoga virusa, svakodnevna ruta mi je bila da se Skopskom ulicom spustim do Bulevara Ivana Crnojevića, pa da uhvatim krug po centru, prelistam novine, popijem kafu i razmijenim par riječi sa sugrađanima. Sad sjedim kod kuće, malo prošetam po dvorištu, dođe mi neko od komšija i tako ukrug, ali šta da se radi, i ovo će valjda brzo proći. Sjećam se da je slično bilo i za vrijeme bombardovanja, i tada sam znao da se iskradem iz kuće i prošetam, ali tada sam bio mlađi, pa sam i mogao”, priča Šomi.

Za sebe kaže da je vedrog i nemirnog duha, uvijek pun energije, pa mu ovo ograničavanje kretanja teško pada, a najviše zato što živi u teškim uslovima, u trošnoj kući koja je prije petnaestak godina djelimično izgorela.

“Struje nemam već deset godina, pa zato nemam ni grijanja, ali navikao sam da tako živim, dug se nagomilao godinama, a ja pošto nemam nikakvih primanja nemam od čega ni da platim. I vodu je trebalo da mi ugase, ali srećom nju su mi ostavili, pa eto mogu da održavam higijenu i nekako preživljavam u ovim teškim uslovima. Vedar duh me održava i zato nikoga neću da molim. Moje dobre komšije Suzana i Mićo Popović su tu da mi pomognu i ja sam im na tome izuzetno zahvalan, a ima i drugih komšija koji su tu da mi pomognu”, poručuje Roganović.

Komšinica Suzana ga od milošte zove Draganče i svakodnevno mu pomaže tako što mu donosi hranu i opranu robu, a ona ponosno ističe da ga je prije nekoliko godina izvukla iz izolacije u koju je odlučio da se sam povuče.

“Tri i po godine nije izlazio i onda sam ga izvela jer nije zaslužio da starost provodi sam. Tada je imao zdravstvenih problema, noga mu je bila u užasnom stanju, pa sam mu je previjala i davala mu injekcije, užasno je to bilo ali uspjeli smo zajedno da prebrodimo i to. Već trideset godina moja porodica sa njim dijeli i dobro i zlo sa osmijehom”, ističe Suzana.

Osim hrane koju mu Su zana donosi, Šomi hranu dobija i od Narodne kuhinje pri Sabornom hramu Hristovog vaskrsenja u Podgorici, i, kako ističe, osim toga ništa mu ne treba.

“Mene novac ne interesuje, iako kažu da bez novca ne može da se živi, ma nikad me nije ni interesovao. Uvijek je tako bilo da mali broj ljudi ima novca a ostali preživljavaju. Ali ne bih da se bavim time, jer sve je to politika, ni ona me nikad nije zanimala”, kategoričan je Šomi.

Šomi će uskoro napuniti 79 godina, pa je u toku svog života upamtio mnoge događaje, a navod i dane pamti da je Podgorica bila praznija nego poslednjih dana.

“Podgorica je uvijek bila živ grad, uvijek se ostajalo do kasno, tako je bilo i do pojave ove korone. Ovo je prvi put da nikoga nema na ulici, a ja pamtim da smo znali po lokalima da ostanemo i do tri ujutro. Ali živnućemo brzo, samo da ovo prođe. Ja volim da kažem da kod nas vlada „cetinjski” sindrom, svi se znaju, grle, ljube. Tako je to kod nas, mala je ovo sredina, svako svakog zna”, sa osmijehom ističe Šomi.

Navodi da voli poštene i ljude vedrog duha, koji vole da se dobro našale, a najviše mu smeta kad je neko folirant i neradnik.

“Mi smo takav narod, prijeki smo, ali uvijek se istakne poštenje i raduje me što ima mnogo takvih ljudi. Ipak u poslednje vrijeme među nama je isplivalo dosta loših ljudi i to je ono što mi se nikako ne sviđa, ali valjda će i to jednog dana doći na svoje”, kazao je Šomi.

Proputovao je, kaže, i cijelu Jugoslaviju, a, kako navodi, predvidio je i kad se malo ko nadao njen raspad.

“U Zagrebu sam se uvijek sjajno provodio, lijep je to grad, ali tačno se vidjelo, pravi buržujski, tamo je isto kao kad odeš u recimo Beč. Beograd jeu vijek bio grad za provod i ne može niko da kaže da se loše proveo tamo. Podgorica, odnosno nekadašnji Titograd, uvijek je bio radnički grad, mala, ali srdačna sredina gdje se svi poznaju”, sa osmijehom navodi Šomi.

Poslednjih dana mu je pomoć stigla od mnogih ljudi, od Crvenog krsta i drugih organizacija, a kod doktora kaže nema potrebe da ide, pa ni u ovim okolnostima.

“Hvala svima koji su mi pomogli, najviše mojim komšijama, ali još jednom ističem nikada nisam molio pa neću ni sada. Kod doktora ne idem, nema vala ni potrebe, češće oni dolaze kod mene nego ja kod njih”, zaključuje Šomi Roganović.

Šomijeva velika strast je sport, a najviše voli fudbal.

“Fudbal je moj omiljeni sport i uvijek sam uživao da ga gledam. Najviše me je radovalo kad gledam moju Budućnost, kakav su fudbal nekad igrali. Ipak, odavno ne idem na stadion, nit igraju dopadljiv fudbal, nit ima više publike, samo igraju zbog novca, a tako ne bi trebalo da bude, zato sport treba da bude amaterski”, navodi Šomi.

Fudbal prati otkad zna za sebe i kaže da nikad niko nije igrao kao Barselona.

“Barselona igra najljepše i tu nema dileme. Najviše me je nervirao Inter, jer su igrali onaj čuveni „katanaćo”, a to je dosadno. Navijam uvijek za najbolje, a to su Budućnost, Partizan i Dinamo Zagreb”, poručuje Šomi.

Za tenis kaže da je to „bijeli cirkus”, lijepo igraju, ali su teniseri kao i drugi sportisti preplaćeni.

“Đoković, Federer i Nadal su majstori, ma umjetnici, ali nije u redu da oni zgrću milione, dok neko sastavlja kraj sa krajem”, ističe Šomi.

Bavio se i sam svojevremeno sportom, a učestvovao je i na trci na 100 metara u Ljubljani.

Velika strast mu je umjetnost, najviše poezija, drama i komedija, a voli i da uzgaja biljke.

“Najviše volim Aleksu Šantića i njegovu Eminu, to je najljepša pjesma. Dramu volim jer je moj život drama. Biljke obožavam, imam holandske lale, barski nar i mnogo toga, ali odavno ne mogu da im se posvetim kako bi trebalo”, kazao je Šomi.

Jednom je, kaže, i završio u stanici policije, to je bilo u Trebinju.

“Sjećam se, ja u Trebinju i naglas ispričam onu šalu: Oj, Trebinje, kad me vidiš… I nije im se svidjelo, očigledno, jer sam u stanici proveo nekoliko sati, a meni je bilo strašno smiješno”, sa osmijehom se prisjeća Šomi.