Video
Reagovanje prenosimo u cjelosti:
Nezavisni sindikat policije svojim današnjim reagovanjem potvrdio je da u ovoj apsurdnoj priči o vicu koji „ugrožava policiju“ od početka nije ni bilo riječi o „ugledu profesije“, niti zabrinutosti za obrazovni sistem, već o ličnome obračunu s Adnanom Čirgićem. To se vidi po činjenici da su iz polemike u većem dijelu reagovanja namjerno izostavili autorku udžbenika i osobu koja je sporni vic unijela u knjigu. Taj izbor nije slučajan. On je simptom.
Moje postojanje u tome autorskome timu izgleda smeta policiji i njihovom unaprijed pripremljenome narativu. Lakše je napadati Adnana Čirgića i voditi hajku nego se suočiti s činjenicama.
Nije ovo izolovan incident. Riječ je o nastavku iste kampanje iz koje je prethodno lansirana izmišljena afera o „Pivagri“ u istome udžbeniku. Razlika je samo u tome što su se sada, nakon političara, u uređivanje školskog sadržaja uključili i policijski cenzori. Oni što već godinama dokazuju da ne umiju očuvati red na ulicama, ni u saobraćaju, ni u životima ljudi, misle da će im lakše ići da određuju granice tuđega mišljenja.
Vicevi, šale i satira legitimni su pedagoški i naučni resursi. Oni se izučavaju u školama, analiziraju na fakultetima, teme su naučnih radova. Autorima udžbenika ne treba saglasnost policije da u knjigu uključe vic ili bilo koju riječ. S druge strane, kad policija odlučuje o sadržaju udžbenika, obrazovanje nestaje, a represija uzima maha.
Da pojasnim policajcima i drugima koji u ovoj propagandi i progonu Adnana Čirgića ne vide dalje od svojega nosa:
Činjenica da su juče policajski sindikalci prikrili da je u pitanju vic može se interpretirati na tri načina – da nijesu prepoznali vic, da su ga razumjeli pa zloupotrijebili ili da proganjaju autore. Ne znam što od toga je gore po ugled, integritet i kredibilitet crnogorske policije i nezavisnoga joj sindikata.
Nezavisni sindikat policije barata pojmovima koje ne razumije ili s namjerom izokreće. I to je posebno opasno po čitavo društvo. Govor mržnje nije ono što vrijeđa nečiju sujetu. Govor mržnje ima svoju pravnu definiciju. Ona stoji u zakonima, a njih bi makar policija trebala lako prepoznavati, kad joj s vicevima ne ide dobro. Govor mržnje je ono kad grupa ljudi koje policija obezbjeđuje uzvikuje širom grada „ubij, zakolji“.
U Crnoj Gori na snazi je ova definicija: „Govor mržnje je svaki oblik izražavanja ideja, tvrdnji, informacija i mišljenja koji širi, raspiruje, podstiče ili pravda diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog ličnog svojstva, ksenofobiju, rasnu mržnju, antisemitizam ili ostale oblike mržnje zasnovane na netoleranciji, uključujući i netoleranciju izraženu u formi nacionalizma, diskriminacije i neprijateljstva protiv manjina.“
Da to primijenimo na slučaj udžbeničkoga vica:
Prvo – u pitanju je vic kojim se pokazuje da se policajac dok piše zapisnik pita piše li se gimnazija sa j ili bez j. Gospodo policajci, ne može se nepismena osoba pitati piše li se neđe neko slovo ili ne, jer nepismena osoba ne zna da postoji alternativa. Samo se pismeni ljudi mogu pitati kako se nešto piše, jer samo pismeni i obrazovani ljudi i razmišljaju o pravilima pravopisa. Zato smo vam juče rekli da vam je saopštenje nepismeno.
Drugo – pedagoški je cilj bio da se kroz vic učenicima pokaže da se jezičke dileme javljaju u neočekivanim situacijama i da ih ljudi svih profesija imaju, ako su pismeni i obrazovani.
Treće – na kraju vica policajac nalazi simpatično rješenje da se udes pomjeri kod pošte, jer tu jezičkih problema nema. Dakle, nikakva mržnja – simpatija. Niko tu nije glup, samo duhovit. A policija ipak nije nadležna da zabrani duhovitost, čak ni u svojim redovima.
Četvrto – primjer ne narušava pedagoške standarde, ne promoviše predrasude ili netrpeljivost, ne targetira nijednu ugroženu ili zaštićenu grupu, ne sadrži vulgarnosti ili agresiju, bazira se na široko prepoznatljivoj formi benignoga humora. A kroz humor se mnogo može naučiti i uči se neposredno i lako. Ali humor je izgleda ono što autoritarni refleksi najteže podnose.
Peto – akademska zajednica nema obavezu da ćuti kako bi se neko ośećao komforno, no upravo suprotno – ima obavezu da ukazuje na društvene devijacije, da komentariše društvenu stvarnost.
Šesto – sistem u kojem policija kontroliše udžbenike i određuje što će se u njima naći, sistem u kojem policija poziva na ekskomunikaciju predstavnika akademske zajednice jer su im u oči rekli neprijatnu istinu (da im je saopštenje nepismeno, ali da je to mnogo manji problem od njihovoga neprofesionalizma) ima svoje ime. Možda i ne treba više da se zavaravamo. Živimo totalitarizam.
Preporučeno
Da rezimiram, policajci nijesu manjina ni po kojem tumačenju i u vicu koji je dat u udžbeniku po zakonskoj definiciji ne postoji ni trag govora mržnje. S druge strane, zanemarivanje autorke udžbenika u raspravi i svođenje polemike na raspravu s muškarcem zove se mizoginija. Da se i Ombudsman kojega zazivate ima čime istinskim baviti.
