Video
Viši sud u Beogradu proglasio je krivim Gojka Lukića i još troje lica za otmicu i ubistva 20 osoba nesrpske nacionalnosti iz voza u stanici Štrpci 1993. godine. Reč je o prvostepenoj presudi koja je doneta uoči tridesetogodišnjice zločina koji je realizovan 27. februara. Za saizvršilaštvo u otmici i ubistvu 18 Bošnjaka i jednog Hrvata na po 10 godina zatvora osuđeni su Gojko Lukić, Duško Vasiljević i Jovan Lipovac, dok je Dragana Đekić, maloletna u vreme počinjenja zločina, osuđena na kaznu zatvora u trajanju od pet godina, saopšteno je iz Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu. Kazna koja produbljuje bol, kažu najbliži rođaci ubijenih, nepravična, preniska, kažu pravnici i posmatrači.
Osuđeni su uhapšeni 5. decembra 2014, a pušteni da se brane sa slobode marta 2015. godine. Poslednja instanca za žalbe stranaka u krivičnom postupku je Apelacioni sud, a porodice žrtava mogu da ostvare imovinsko-pravni zahtev u parničnom postupku. Njima, paradoksalno, nije priznato pravo na status civilnih žrtava rata, budući da su njihovi najbliži srodnici ubijeni u drugoj državi, Bosni i Hercegovini. Valjda je nevažno to što su oružje i municiju dobili u Beogradu.
Gojko Lukić, Duško Vasiljević, Jovan Lipovac i Dragana Đekić su 27. februara 1993. iz voza na relaciji Beograd-Bar, u stanici Štrpci, u BiH na 230 kilometara od Beograda, kao pripadnici državne oružane formacije Srbije “Osvetnici” učestvovali u otmici 20 putnika nesrpske nacionalnosti. Među njima bilo je 18 Bošnjaka, jedan Hrvat i jedan strani državljanin tamne puti čiji identitet nije utvđen. “Osvetnici” su formalno bili u sastavu Vojske Republike Srpske, ali je znatan deo ove jedinice opreman i naoružavan u Srbiji.
Otete putnike osuđeni su pretukli, a zatim u obližnjem selu ubili rafalima iz automatskog oružja i njihova tela bacili u Drinu.
Već tri decenije se u vezi sa ovim zločinom postavlja pitanje koje će ostati bez odgovora: zašto nisu procesuirani svi u koje se s razlogom sumnja da su saučesnici, čak i naredbodavci.
Laži i namjere Miloševića
Voz broj 671 koji je tog 27. februara, pre 30 godina, krenuo iz Železničke stanice Beograd stigao je na odredište. Kraj puta nisu dočeli ljudi čiji je greh bio jedino to što nisu bili Srbi. Ubijeni su: Esad Kapetanović, star 19 godina, zaposlen u beogradskom preduzeću “Rad”, Ilijaz Ličina (43), zaposlen u “Ratku Mitroviću”, Fehim Bakija, (43), zaposlen u “Planumu”, Šećo Softić (48) radnik ŽTP, Beograd, Rifet Husović (26) iz Bijelog Polja, Ismet Babačić (30), zaposlen u preduzeću “Wall Street”, Podgorica, Hail Zupčević (49), izbeglica iz Trebinja, Adem Alomerović (59), zaposlen u “Raketi” u Prijepolju, Rasim Ćorić (40), zaposlen u „Limci”, Prijepolje, Fikret Memetović (40), zaposlen u ŽTP Beograd, Favzija Zeković (54), vlasnik maloprodajne radnje u Kraljevu, Nijazim Kajević (30), radnik Pošte u Priboju, Muhedin Hanić (27), zaposlen u “Zmaju”, Safet Preljević (22), zaposlen u privatnoj radnji u Beogradu, Džafer Topuzović (55), zaposlen u “Planumu”, Prijepolje, Jusuf Rastoder (45), zaposlen u Beogradu, Zvezdan Zuličić (23),student, izbeglica iz Sarajeva, Tomo Buzov, vojni penzioner iz Beograda i najmlađi među njima, šesnaestogodišnji Sead Đečević, učenik iz Bara.
Posmrtni ostaci Rasima Ćorića, Jusufa Rastodera i Halila Zupčevića, pronađeni su u jezeru Perućac.
Predsednik Srbije Slobodan Milošević obećao je u Prijepolju 15. marta 1993. unesrećenim prodicama da će “prevrnuti nebo i zemlju da nađe otete putnike”. Još tri puta ih je primio, a jednom je rekao da bi “dao desnu ruku da zna gde su oteti”.
Lagao je.
Mogao je da pita i za detalje – one koji su ga zasigurno obavestili o tome šta se dešava na granici i oko nje. I drugog čoveka svoje partije Milomira Minića koji je 1. februara dobio presudu Bošnjacima u vidu dokumenta Mitra Mandića, direktora Sektora za odbrambenu pripremu i zaštitu ŽTP Beograd, budući da je Minić tada bio generalni direktor.
U dokumentu ŽTP, strogo pov. Br. 4-1-93, od 1. februara 1993., Mandić piše – bez suvišnih emocija i nepotrebnih stavova – da je obavešten o tome da će “pripadnici Srpske vojske opštine Rudo izvršiti zaustavljanje voza i odvođenje putnika”. “Čitava akcija odvijala bi se na delu pruge Beograd – Bar koji prolazi kroz BiH, verovatno u ukrsnici Štrpci ili stajalištu Goleš”. Mandić konstatuje i to da je o svemu “obavestio najuži stručni kolegijum ŽTP-a; održao sastanak sa predstavnicima milicije i Službe državne bezbednosti MUP-a Srbije i obavio razgovor sa pomoćnikom ministra odbrane Srbije generalom Kuzmanovićem”. U razgovoru sa generalom dogovorio se o tome da Kuzmanović “obavesti ministra odbrane o pomenutoj najavi, da ministar odbrane Republike Srbije obavijesti Vojsku Jugoslavije i da ŽTP prestane sa daljim aktivnostima oko ovog slučaja, jer je sa svoje strane na vreme izvršio svoju obavezu”.
Razbojnička ucjena
Jedan od detalja važnih za otmicu je i navodna namera otmičara da otete putnike razmene za svoje saborce koje je navodno Armija BiH zarobila. Sveštenik Vasilije Starovlah je na sastanku kod predsednika opštine Prijepolje Radojka Petrića 2. marta 1993. rekao da će otete u roku od sat i po osloboditi, ukoliko se puste četiri borca Radovana Karadžića.
“U toj uceni sugerisao je prisutnim Bošnjacima da se obrate komandantu armije BiH Seferu Haliloviću, koji je Prijepoljac. Kada su mu odgovorili da oni njega ne poznaju, da do njega ne mogu da dođu, on im je odgovorio: ‘Onda ni ja ne mogu ništa da uradim za otete putnike'” (Fond za humanitarno pravo).
Na dan poslednjeg putovanja žrtava otmice u Beogradu je na Železničkoj stanici bio i Šefko Alomerović, predsednik Sandžačkog odbora za ljudska prava. On je na stanici video Vladimira Matovića, savetnika za štampu predsednika SR Jugoslavije Dobrice Ćosića, kako razgovara sa jednim bradatim čovekom. Ispostaviće se da je sagovornik bio čovek koji je glumio konduktera u vozu smrti, a zapravo je na poleđini voznih karata ispisivao „interesantna“ bošnjačka prezimena.
Alomerović će za podsticanje i zataškavanje otmice direktno optužiti Dobricu Ćosića i Matovića, a u sudskom procesu protiv njega za klevetu, po tužbi ove dvojice, ponoviće optužbu i zapitati se kako to da ovaj navod nijedno srbijansko tužilaštvo deset godina neće da proveri. Ponovio je svoje osnovane pretpostavke date u intervjuu koji je objavio dnevnik Danas 27. februara 2002. i – bio oslobođen. Dobrica Ćosić nije se pojavio pred sudom.
Epilog bez pravde
Haški tribunal osudio je komandanta “Osvetnika” Milana Lukića na doživotnu kaznu zatvora za zločine nad višegradskim muslimanima tokom 1992. i 1993. godine, a za zločin u Štrpcima nije mu suđeno. Za ovaj zločin najpre su osuđeni Nebojša Ranisavljević i Mićo Jovičić koji su već izdržali kazne. Ranisavljević je 2003. godine pred Višim sudom u Bijelom Polju, u Crnoj Gori, osuđen na 15 godina zatvora, a Jovičić je pred Sudom Bosne i Hercegovine priznao krivicu i osuđen je na kaznu zatvora od pet godina.
U oktobru prošle godine pred Sudom BiH na po 13 godina zatvora prvostepeno su osuđeni Obrad i Novak Poluga, Radojica Ristić, Petko Inđić, Miodrag Mitašinović, Dragan Šeković i Oliver Krsmanović, zbog saučesništva. Reč je o pripadnicima Interventne čete Druge podrinjske lake pešadijske brigade Vojske RS.
U jezivoj realizaciji zločina “Osvetnici” su došli na železničku stanicu u Štrpcima i prinudili otpravnika da zaustavi voz iz Beograda. Ušli su u kompoziciju i na poleđini voznih karata zapisivali nesrpska imena putnika. Iz voza su izveli 20 putnika.
“Okrivljeni (Nebojša Ranisavljević, prim. aut.) je u iskazu pred istražnim sudijom naveo da su otete putnike odveli u selo Prelovo kod Višegrada, da su u fiskulturnoj sali u osnovnoj školi u tom selu oni postrojeni uz zid, pretresani, oduzimane su im lične stvari, nakit, novac, zatim su udarani rukama, nogama, nožem i na drugi način. Zatim je izjavio da su oteti vezani žicom, ponovo ubačeni u kamion, odveženi u jedno selo u pravcu Višegrada u kome su skoro sve kuće bile spaljene i u tom selu u jednoj garaži spaljene kuće, u neposrednoj blizini obale Drine, Lukić i Boban Inđić su likvidirali putnike otete iz voza. Kasnije su se vratili u selo Prelovo i u svlačionici fiskulturne sale osnovne škole podelili opljačkani plen od otetih i ubijenih putnika. Sedam putnika otetih iz voza ubijeno je tako što su, dok su stajali na zidu brane iznad jezera HE ‘Višegrad’ pokošeni rafalom koji je ispalio Mićo Jovičić zvani Crni”, navodi se u jednoj od analiza suđenja Nebojši Ranisavljeviću koju je objavio Fond za humanitarno pravo (2003.).
Ko je odustao od budućnosti
Među izdvojenim Bošnjacima bio je i Hrvat Tomo Buzov, jedini od oko hiljadu putnika koji se usprotivio izdvajanju Bošnjaka.
“Ustao je konačno sa svog sjedišta i glasno uzviknuo: ‘Stanite, ljudi, šta to radite!? Ima li u ovoj zemlji zakona?'(…)”
Samo Tomo Buzov nema množine i nikoga se ne tiče. Iako je bio žrtva, nema za njega molitve i ruže na spomenu ubijenima: što se njih tiče, nije bio statistički Bošnjak. Iako nije bio statistički Bošnjak, iako je bio oficir JNA na putu u posjeti sinu u istoj toj vojsci, ne pamte ga ni njegova posljednja domovina, ni njegova nekadašnja vojska: što se njih tiče, bio je statistički Hrvat. Iako je bio statistički Hrvat, Kaštelanin, ne pamte ga ni Hrvatska ni Kaštel Novi: što se njih tiče, bio je izdajnik.”(Jedan od tisuću, Boris Dežulović, Jutarnji list, 9.decembar 2014.).
Preporučeno
U međuvremenu, na ulazu u Buzovljev soliter na Novom Beogradu postavljena je spomen-ploča. Važna njegovoj ženi Koviljki, nepotrebna hiljadama starijih i mlađih suseda koji, kao ni stotine hiljada poslovno sposobnih žitelja Srbije neće znati o kome je reč. Ploča nepotrebna Srbiji koju ne zanimaju njeni zločini. „Ko u ovoj zemlji zaboravi 27. februar 1993. i stanicu Štrpci odustao je od budućnosti“, uklesano je na spomeniku u Prijepolju.
