Sa svim boljkama koju donose kasne godine odlično se nosila. Zahvaljujući svojoj čeličnoj disciplini i upornosti uspješno je, gotovo do posljednjeg trenutka, obavljala sve svoje reprezentativne zadatke i obaveze. Kada bi joj, pri javnim nastupima, ponudili da sjedne, kako bi sve lakše podnijela, s prezirom je to odbijala. Uvijek je čvrsto stajala, dostojanstvenog, kraljevskog držanja. Kao što je to, uostalom, radila gotovo cio jedan vijek. Iako joj se posljednjih godina, a pogotovo nedjelja života zdravstveno stanje dramatično pogoršalo.

“Previše sam znatiželjna da bih sada zauvijek otišla. Jednostavno nemam vremena da umrem”, tako je znala da se šali i kada joj je zaista bilo loše. A i nije imala vremena. Uvijek je žurila, pa je žurila i da se rodi. Priča se da je svijet zapravo ugledala u kočiji, kojom su majku vozili u porodilište u londonskoj bolnici. Buduća Kraljica majka rodila se kao Elizabeta Anđela Margerit Bous-Lajon 4. avgusta 1900. godine, kao deveto dijete, od ukupno desetoro, škotske plemićke porodice. Otac, lord Stratmor, nazivao ju je svojom malom brbljavicom. S pravom, jer je već s tri godine uspješno savladala pravila snobovske, isprazne konverzacije britanske aristokratije.

“Kako ste, gospodine? Žao mi je što vas dugo nisam vidjela, ali izgledate odlično. Sigurno ste čuli da lord Stratmor pati od zubobolje?” čula ju je jednom prilikom majka kako, vjerovatno ni sama ne shvatajući šta brblja, govori jednoj zvanici na večeri koju je tata priredio.

Djetinjstvo je, naravno, provodila bezbrižno. Rasla je na bogatom porodičnom posjedu, u znamenitom škotskom zamku Glamis, kojim se porodica naročito ponosila. Sluge, sobarice, kuvarice, vrtlari, konjušari, cijelo osoblje brinulo se da porodici i njoj baš ništa ne nedostaje. Od malih nogu je naučila da joj je dužnost da sebi, ali i drugima, koliko je god to moguće, život učini što ugodnijim i bezbrižnijim. Nastojala je da se tog pravila pridržava cijelog svog dugog vijeka.

S tri godine je već znala da čita, s pet je pisala dječiju knjigu, sa šest je pohađala časove klavira, sa sedam je tečno govorila francuski, zahvaljujući svojoj guvernanti.

“Jednoga dana bićeš kraljica”, prorekla joj je jednom sajamska gatara. Imala je tada osam godina. Upravo u godini tog proročanstva upoznaće na jednoj čajanki svog budućeg supruga, pet godina starijeg Alberta, bojažljivog mlađeg sina kralja Džordža V i kraljice Meri. Zvala ga je, kao i ostali, “Berti” i velikodušno mu je poklonila trešnju iz svog kolača. Naravno, nije tada ni slutila da će ih sudbina nešto kasnije zauvijek povezati. A čajanke, večere i proslave već su od ranog djetinjstva bile dio njene svakidašnjice. Nije onda čudno da joj se život činio poput jedne velike zabave.

Tada je došla 1914. godina, koja je mnogo toga promijenila u njenom životu. Njoj je bio 14, a u velikom spoljašnjem svijetu, van sigurnosti doma, buknuo je Prvi svjetski rat. Završilo se bezbrižno djetinjstvo. Zamak Glamis je silom prilika pretvoren u karantin. I ona je željela da pomogne ranjenicima. Sa svojom vršnjakinjom Margaret je svakodnevno odlazila u selo da bi za vojnike nabavljala cigarete ili im slala i dostavljala poštu. Nedjeljom je svirala za njih na orguljama u dvorskoj kapeli. Njih dvije su pukim slučajem otkrile da je mesni zubar njemački špijun, pa je raskrinkan i uhapšen. Tada je buduća Kraljica majka sasvim zasluženo dobila svoje prvo odlikovanje.

Prvi muškarac za kojim joj je srce jače zakucalo bio je Henri Hari Nobs, pilot britanskih vazdušnih snaga. U ratu su ga pogodili i srušili Njemci, pa je u zarobljeničkom logoru upoznao Elizabetinog brata Majkla, koji ga je kasnije doveo u porodični dom. Mladi pilot je bio oduševljen i zamkom i ljupkom 18-godišnjom Elizabetom. Da li se tada začela njena prva romansa, prva prava ljubav ili se radilo tek o mladenačkom, neobaveznom flertu, teško je pouzdano reći. Tek, sjećajući se Harija, porijeklom s australijskog ostrva Norfolka, to ostrvo je znala da naziva Nobsovim ostvrom. Možda je to ipak bilo lijepo sjećanje na njenu prvu ljubav.

Džejms je, kao osiromašeni plemić, bio prezadovoljan što ga je kralj Džordž V imenovao kraljevskim konjušarem, a praktično je bio u službi princa Alberta. U obavezi mu je, između ostalog, bilo i pripremanje dvorskih svečanosti i balova. A Elizabetu je od prvog susreta doživljavao kao prvu damu tih plesova. I zagledao se u nju. Čak je zbog nje otkazao i vjeridbu s ćerkom jednog milionera. Ali, svaku šansu da uspije kod Elizabete je izgubio jedne majske večeri 1920. godine, kada je ona prvi put zaplesala s princom Albertom.

Vojvoda od Jorka, kako je glasila službena Albertova titula, odmah se zagrijao za živahnu djevojku. Osvojila mu je srce bukvalno na prvi pogled, čim ju je vidio kako pleše s nesrećnim Džejmsom. Zamolio ju je za ples i izgubio glavu za njom. Možda i zato što mu je bila potpuna suprotnost. Jer, on je bio povučen, sramežljiv, ne baš naročito elokventan, mucao je. A ona – nekrunisana kraljica društva.

“Zaljubio sam se!” poverio se Albert još iste večeri jednoj dvorskoj dami svoje majke. Naravno, ubrzo je vest o sinovljevoj zanesenosti došla i do majčinih ušiju, koja zapravo i nije imala ništa protiv moguće veze. Ali, nije dopustila sinu da se previše zanese.

“Dragi moj, moći ćeš da se smatraš zaista srećnim ako te ona uopšte bude htela”, rekla mu je. U međuvremenu zaljubljenog Džejmsa je porodica iznenada poterala u Oklahomu, u Ameriku, tako da je nestala svaka šansa da se razvije i učvrsti ljubav između njega i Elizabet. Princu Albertu tako je bio otvoren put. Od prvog plesa s Elizabet, Albert je žudeo za njenim društvom, sledio ju je gde god je mogao, čak ju je posetio i u Škotskoj. Dva puta ju je zamolio za ruku, dva puta ga je ljubazno, ali odlučno odbila.

Pitanje je, zapravo, da li bi do venčanja uopšte došlo da Albertu, kojeg su i dalje svi zvali Berti, nije u pomoć priskočila sestra Meri. Ona je Elizabetu dobro poznavala još iz izviđačkog društva za devojčice, pa je pogurala i zagovarala bratovljevo udvaranje i bračnu ponudu. Trajalo je to udvaranje i nagovaranje dve duge godine. Napokon, tokom jedne šetnje šumom, blizu njene kuće, u januaru 1923. Albert je još jednom skupio snage i treći put je zaprosio.

“Pristajem“, njen odgovor, toliko dugo čekan, mu je zazvučao poput najlepše muzike i teški kamen mu je pao sa srca. Elizabeta je tada imala 22 godine, on 27. Da su se venčali, službeno je objavljeno tri dana kasnije. Tada ga još nije volela, ali je pristankom na brak htela da udovolji želji svoje majke i da ispuni dužnost koju je osećala prema kraljici, koja joj je dala do znanja da će princ moći da bude srećan samo ako se njih dvoje uzmu. A ljubav? Pa ona će, možda, doći kasnije. Venčali su se 26. aprila 1923. godine u Vestminsterskoj opatiji. Tako je postala vojvotkinja od Jorka. Zarekla se tada samoj sebi da će svom suprugu biti dobra i verna žena. Ali, dogodilo se i više od toga.

Među njima se rodila iskrena, duboka ljubav. Činilo se da će celog života biti samo dobra supruga i majka. Više od toga kao da i nije želela i nije očekivala. Ali, sudbina je htela da bude drugačije. Tri godine posle venčanja 1926. na svet je donela prvu ćerku, koja je ponela majčino ime, a četiri godine kasnije rodila je drugu devojčicu, Margaretu. Iako su devojčice imale guvernante, mladi roditelji su se zdušno sami brinuli o njima. Vojvoda i vojvotkinja dopadali su se naciji, ljudi su ih doživljavali kao par iz snova. Njen osmeh je očaravao svet. Doduše, on se uz nju osećao pomalo sputan. Pogotovo što je mucao. A mucao bi kada bi bio ljut, a bio bi ljut kada je mucao. Začarani krug. Kada bi se razljutio, uzela bi ga za ruku, merila mu je puls, smirivala ga i tepala mu: Tik, tik, tik. U takvoj prilici bi se uvek iskreno nasmejao i pred svima je poljubio.

Vodili su skladan porodičan život. Preko nedelje su boravili u svojoj rezidenciji u Londonu, vikendom bi odlazili u romantičan Rojal Lodž u Vindzoru, koji je ona posebno volela. Sve se u njihovom životu činilo mirnim i predvidljivim, dok u januaru 1936. godine nije umro kralj Džordž V. Na prestolu ga je nasledio Albertov stariji brat Dejvid, uzevši ime Edvard VIII. Elizabeta je odmah naslutila da će biti problema. Jer, on je već tada bio u vezi s Amerikankom Volis Simpson, koja je iza sebe imala jedan razvod i još je bila u drugom braku.

Dok je bila Dejvidova ljubavnica, a on samo prestolonaslednik, kraljevska porodica je, jer i nije bilo druge, to donekle podnosila. Ali, njegovim dolaskom na tron situacija se bitno promenila. Kada je Volis podnela zahtev za razvod od svog drugog muža, postalo je sasvim jasno šta će da se dogodi: kralj će da je oženi i ona će da postane kraljica. Ili će on, pod pritiskom javnosti, da abdicira. Bio je to za britansko carstvo direktni udarac u lice: kako za kraljicu prihvatiti osobu koja se dva puta razvela?

Između trona i ljubavi, Dejvid je izabrao ljubav. Abdicirao je 10. decembra 1936. godine. Na presto je tako došao Albert. Pomisao da će njen dragi Berti morati, hteo – ne hteo, da postane kralj i da vlada, u prvom trenutku ju je duboko potresla i uzbudila. Činilo joj se to poput noćne more. Tri dana nije ustajala iz kreveta. Nije to međutim, bila muka samo za nju, nego i za celu Englesku. Svi su smatrali da Albert nije sposoban za ulogu kralja, malo je bilo onih koji su verovali da će taj zadatak uspešno da obavlja. Nacija je bila u šoku, tron se ozbiljno ljuljao. U tim trenucima ozbiljne krize Kraljica majka se pojavila kao spasiteljka. Podmetnula je leđa, poduprla svog supruga, ulila u njega toliko potrebno samopouzdanje. Zahvaljujući njenoj pomoći i podršci Albert će, kao kralj Džordž VI, postati cenjen i voljeni vladar.

Berti je krunisan 12. maja 1937. godine, kao Džordž VI, a tada je i ona postala kraljica. I biće 15 godina vladarka Velike Britanije, Južne Afrike, Kanade, Australije i Novog Zelanda, kao i kraljica Indije, dok ova zemlja 1947. godine nije stekla nezavisnost. Ali, tako je zauvek izgubila draž i mir svog dotadašnjeg porodičnog života. S tim je morala da se pomiri, jer druge nije bilo, ali to svom deveru i njegovoj ljubljenoj Volis, koji su kasnije živeli u Parizu kao vojvoda i vojvotkinja od Vindzora, nikada neće oprostiti.

I ranije, i sada, kada je sela na presto, ljudi su je voleli i cenili. Tokom Drugog svetskog rata ostala je s porodicom u Engleskoj, bodreći Britance da ustraju u teškoj situaciji, da budu ponosni i hrabri, da se odlučno odupru nacizmu. Njeno ponašanje u tim teškim godinama dodatno je učvrstilo ugled koji je imala i to joj ni podanici, ni državnici i političari iz drugih zemalja, nikada neće zaboraviti.

“Ona je najopasnija žena Evrope“, okarakterisao ju je tada sam Adolf Hitler. Posle grubih ratnih godina, sledi mirno i lepo razdoblje. Starija ćerka Elizabeta 1948. godine je 12 meseci nakon venčanja s Filipom Mauntbatenom, rodila sina Čarlsa. Kako se kraljica samo radovala kada je primila u naručje svog prvog unuka! Bilo joj je tada 48 godina, a malog Čarlsa, prestolonaslednika, je prihvatila i zavolela kao svog sina. Sina kojega sama nikada nije imala.

Postala je, u očima Engleza, najdraža bakica. Dve godine kasnije radovala se unuci Ani. Taman je počela, kao svaka baka, da uživa u radostima koje donose unuci, kada se Berti razboleo. Dijagnoza je bila rak pluća. Njemu su je prećutali. Okrutnoj bolesti je podlegao 6. februara 1952. godine. Tih dana je, umesto svog oca, princeza Elizabeta sa suprugom Filipom bila na dugo planiranom državničkom putovanju po Africi i Australiji. U dalekoj Keniji saznala je da joj je tata umro i da je postala kraljica.

A njena majka, koja je sa 52 godine ostala udovica, više nikada neće naći drugog muškarca. Brak s Bertijem, u kojeg je svojevremeno ušla posle dosta oklevanja, biće prvi i poslednji u njenom dugom životu. Brak za večnost. Prisustvovala je krunisanju svoje starije ćerke, a onda se, u dubokom bolu, bez imalo životne radosti, povukla u osamljenost, u Škotsku. Tek posle godinu dana samoće i tugovanja vratila se u Englesku i preuzela obaveze koje pripadaju članovima kraljevske porodice. Sve što ju je pogodilo, međutim, učinilo ju je još omiljenijom u narodu. Svi su je doživljavali kao simpatičnu osobu, doduše konzervativnu, koja strogo vodi računa o moralu, ali ujedno i tolerantnu.

Kao duhovitu staru damu, koja se rado šali i uživa u društvu. Zato su je iskreno voleli i zato su na sve što bi radila gledali blagonaklono i sa simpatijama. I ništa joj nisu zamerali. Čak ni to što je volela malo da se “zagleda” u dno čašice.

Godine su se, međutim, neumoljivo nakupljale i donosile svoje nevolje. Sve češće je bila bolesna, često bi je mučile prehlade, praćene bronhitisom i opštom slabošću. Duh se dobro držao, telo je stenjalo pod bremenom vremena. Sve se ređe pojavljivala u javnosti. Zato su sve novine i televizijske stanice sa zadovoljstvom zabeležile kada se tokom Božića 2001. godine s celom kraljevskom porodicom pojavila na misi u kapeli dvorca Vindzor. Potom je otputovala u dvorac Sandringam, udaljen 270 kilometara, iz kojega nije izlazila.

Bilo joj je zaista loše, uhvatio ju je i grip, jedva da je uopšte mogla da jede. Prvi put u životu se osećala slabom i nemoćnom.

“Bez brige, ona će to sigurno da prebrodi”, i dalje su uvereno tvrdili svi koji su je poznavali. Na žalost, ovoga puta su se prevarili.

Nije se više pojavljivala u javnosti. Sve do februara 2002. godine. Uz sve tegobe koje su je stisle, zadesio ju je i odlučujući, kobni udarac. Najteži koji jedna majka može da dožive. Umrla joj je, posle trećeg moždanog udara, mlađa ćerka Margareta, koja je tada imala 70 godina. Od toga nije mogla da se oporavi. Iako lošeg zdravstvenog stanja, želela je da isprati ćerku na poslednji počinak, htela je da bude na polaganju urne u grobnicu u kapeli u Vindzoru. Svi su je odgovarali od tog puta, i starija ćerka, i unuk Čarls, i lekari, ali nije htela da popusti. Morali su da je poslušaju i helikopterom su je odvezli na sahranu, koja je održana 15. februara. Istog dana kada je 50 godina pre sahranjen i njen suprug, kralj Džordž VI. Do helikoptera su je dovezli u invalidskim kolicima, tada je prvi i poslednji put viđena u njima.

Ćerkina smrt i naporno putovanje još su pogoršali njeno zdravstveno stanje. Ostala je u Vindzoru, u svojim omiljenim odajama, u Rojal Lodžu. Niko nije očekivao da bi moglo da se dogodi najgore. Ona jednostavno ne može da umre! Ona je tako snažna, nesalomljiva. Čarls je otišao na skijanje, a njegov brat, princ Endrju, na daleki i topli Barbados. Čarls je sa sinovima Vilijamom i Harijem pre odlaska na skijanje došao da se oprosti s bakom, da joj kaže doviđenja. Otputovali su bezbrižno, a tri dana kasnije, 30. marta 2002. stigla im je vest o njenoj smrti. Za njom je plakala cela Britanija.

Kraljica boja

Osim ponosnog, kraljevskog držanja, Kraljica Majka imala je i jedinstven ukus za modu. Na javnim događajima bi se redovno pojavljivala u nekoj vedroj haljini – plavoj, ružičastoj, žutoj, zelenoj. Za Britance je bila i ostala draga, uvek nasmejana stara lejdi, odevena u kapute i šešire živahnih boja. Takvu će je zauvek pamtiti.

Srećno detinjstvo

Nije pohađala školu, podučavali su je privatni učitelji, a o vaspitanju se brinula i francuska guvernanta. Porodičnom zamku Glamis, koji je, sa svojim moćnim odbrambenim zidinama, doduše, delovao pomalo umorno i zastrašujuće, pripadali su i ljupka kapela, pekarca za hleb i poslastice, pogon za proizvodnju alkoholnih pića, perionica, stolarija, štale s konjima, kravama, svinjama… Sa svojim bratom Dejvidom, s kojim je provodila puno vremena, tokom toplih meseci se najradije igrala napolju, jašući na svom šetlandskom poniju po okolini, loveći ribu u reci, odlazeći na izlete kočijom. Živela je srećno i zdravo, za dečije bolesti nije znala.

Brza na jeziku

“Nosite li venčani prsten?” glasilo je pitanje novinara u intervjuu koji je dala nedugo posle venčanja.

“Da, ali samo nedeljom”, dala je iznenađujući odgovor.

“A šta očekujete od braka?”

“Decu!” glasio je kratak i jasan odgovor.

To je bilo previše za kralja Džordža V i kraljicu Meri. Bili su besni i zabranili joj da više ikada razgovara s novinarima. Nije ćutke prešla preko takve njihove poruke. Javno je rekla da joj je dosta toga da bude podvrgnuta volji uskogrudnih autokrata. Kralju se, međutim, taj njen inat dopao, imponovala mu je.

“Što duže poznajem tvoju malu ženu, što je češće viđam, to mi se čini šarmantnijom”, poručio je sinu.

Volela je da popije

Kraljica majka rado bi, i to gotovo svakog dana, popila džin i tonik. Mrski joj nisu bili ni pivo, ni šampanjac. O tome su se pričale i pričaju se brojne anegdote.

“Šta ćete da popijete? Čuo sam da obožavate džin”, obratio joj se jednom domaćin kod kojega se našla u gostima.

“Nisam znala da me bije takav glas“, nasmešila mu se ljubazno, ne pokazujući ni mrvicu ljutnje ili uvređenosti.

“Pa, eto, ne ljutite se, tako se priča”, našao se čovek u neprilici.

“Zašto bih se ljutila? Ali, kad je već tako, čemu se mučiti, dajte mi odmah dupli”, spremno je odgovorila.