U novembru idem u Tiranu, potpisala sam na još jednu godinu i nadam se da je to posjlednja godina, koja mi preteško pada jer treba opet da se odvajam od Stefana, a to mi je katastrofa. Nije mi dobro, ne želim da idem iz Beograda uopšte, da nastavljam tu agoniju. Želim da dijete normalno ide u školu. Izgasili su mi stranicu prodaje, preko koje sam prodavala brend na kojem ja radim, pa je ta prodaja naravno tako i stala. Nemam nikakvih izvora prihoda, mom djetetu je dječiji dodatak 3.000 dinara, i to je sve što ja zarađujem ako nešto ne prodam od brenda koji ja izrađujem. Vječito neka borba, neki haos – kaže Milica i dodaje:

Nadam se da je ovo posljednji put da idem i da više neću razmišljati o odlasku. Nekad mi dođe da vrisnem, pa kažem: “Ajde tebi je tako zapalo, pa šta ćeš, idemo dalje”. Imam njega pa umrem od sreće. Kažem, ne daj Bože da ga sada nisam rodila, ne bih nikad.

Sportistkinja otkriva i da joj svako odvajanje od sina teško pada, pa da joj je plan da ga povede sa sobom.Dijete neću ostaviti u Srbiji, nema ko da ga čuva. Nadam se da ću ga voditi svuda sa mnom u Tirani, da neće ulaziti na teren. Odrastao je, malo je i zreliji, možda ćemo moći da izdržimo zajedno. Ne budi mi se po pet, šest puta, nego se budi po dva. Nadam se da ćemo moći tako, mada je on kad ne ide u školicu hiperaktivan i ja sam po cio dan sa njim i to mi najteže pada. Moram da budem s njim napolju ili u igraonici, jer u igraonici niko ne priča naš jezik i on hoće da se igra sa mnom. Zato nisam mogla sa njim da budem prošlog puta, vratila sam ga posle 20 dana. Izdržala sam taj period, onda sam umrla kad sam se povrijedila. Malo od umora, list me zaboli. Na nogama budem stalno, zato sam ga odvela kod mame i tate, oni su mi pomogli – kaže Milica i objašnjava da ne može da se požali na tretman koji ima u Albaniji:

U Tirani mene čuvaju i paze, imam platu, ne trošim svoj novac. Uvažavaju me, cijene i poštuju. Tirana je lijepa i volim što nekad odem, ali teško mi pada ta odvojenost od Stefna i to što ne ide u školu i teško mi pada što ništa drugo ne mogu da radim. Blejim kao ćuk, što bih rekla. Cio dan mi je u Beogradu popunjen, dolje odradim trening, prošetam negdje i to je to. U stanu sam, gledam serije i emisije. U Beogradu sam posvećena svom brendu i trenerkama, želim da napravim nešto i biće! Svi su navikli da me razapinju, ali meni je sinoć sin zaspao na stomaku i to je dovoljno da budem najsrećnija na svijetu!