Na samitu u Solunu 2003. lideri EU obećali su zemljama Zapadnog Balkana da će se pridružiti bloku kada budu spremni.Bio je to kritičan trenutak. Proširenje EU je bilo u zamahu, a već sljedeće godine, 2004., osam zemalja iz istočne Evrope, plus Malta i Kipar, postale su članice EU. Tri godine kasnije, Bugarska i Rumunija su postale članice.

Hrvatska je bila izuzetak, pridružila se sama 2013. godine, zahvaljujući dobrom imidžu i podršci iz centara moći, uključujući i Vašington. Čak su i tada neki već primijetili da je Zagreb uskočio u posljednji voz koji je krenuo za EU, koji je već napuštao stanicu.

U to vrijeme, proširenje EU se i dalje smatralo jednim od najvećih projekata EU ikada, zajedno sa evrom, pošto su prvi novčići počeli da cirkulišu 2002.

Takođe sam imao čast pokloniti Jackuesu Delorsu njegov prvi euro novčić. Upoznali smo se u Parizu, a ja sam novčiće kupio u najbližoj poštanskoj kancelariji. Pogledao je novčić od jedan euro sa suzama u očima, a zatim mi ga vratio. Delors je bio otac proširenja i eura, ali očigledno mu niko nije poslao komplet novčića.

U Solunu je atmosfera bila svečana; domaćini su zasuli goste ukusnom kuhinjom, kulturnim programom i poklonima (čak su i novinari dobili poklone, tada je bilo jako mnogo). Hrana i vino bili su u izobilju i besplatni. Ovo su detalji, ali su takođe važni.

Premotajmo do današnjeg dana, a atmosfera je potpuno drugačija. Iz Soluna sam pisao bugarskim novinama za koje sam radio da bi Bugarska trebala požuriti sa pristupanjem jer bi to moglo uskoro da se okonča. Gledajući unazad, mislim da Bugarska danas neće bi bila prihvaćena u EU, ništa više od bilo koje od šest zapadnobalkanskih nada.

Diplomate sada kažu da Solunsko obećanje više ne važi. Inače, spominju Bugarsku i Rumuniju kao primjer užurbanog pristupanja koje je mnoge Evropljane okrenulo protiv daljeg proširenja. Bugarska izgleda kao izazivač problema zbog trenutnog veta protiv Skoplja, iako se to smatralo legitimnim kada su druge zemlje, uključujući Francusku, stavile veto na Skoplje.

Budimo iskreni: Bugarska nije stvarni, a svakako ni jedini razlog zbog kojeg je proširenje na čekanju.

Dok ja pišem ove redove, predsednica Komisije Ursula fon der Lejen je na vihornoj turneji po prijestonicama Zapadnog Balkana, pokušavajući da ih uvjeri da proces proširenja i dalje stvarno traje, uoči samita EU-Zapadni Balkan u Brdu, u Sloveniji, sledeće nedjelje.

Zapravo, rukovodstvo u svih šest zemalja Zapadnog Balkana razumije raspoloženje u EU; dugo su računali na finansiranje EU, ali mnogo manje na perspektivu stvarnog pristupanja, ili „evropsku perspektivu zemalja Zapadnog Balkana“, kako je to rečeno u Solunskoj deklaraciji. Zanimljivije je što se tiče javnog mnjenja.

Građani Zapadnog Balkana su generalno proevropski orijentisani, ali se takođe osjećaju uvrijeđeno zbog nečega što izgleda kao niz prekršenih obećanja, egoizma i licemerja od strane EU.

Rusija i Kina, te Turska u slučaju Bosne i Albanije, izgledaju im kao pošteniji, ili barem direktni, partneri.

Dakle, šta bi samit Zapadnog Balkana mogao postići osim da istakne obostrano razočarenje? Komisija može staviti nešto novca na sto, ali to nikada ne stigne do običnih ljudi. Lideri mogu govoriti o zajedništvu u boljoj budućnosti. Ali ko u to veruje?