Sat kao odjevni predmet nikada nije izašao iz mode, a brigu o njima već 61 godina vodi porodica Stanić, koja je davne 1958. godine otvorila svoju radnju. Sa istim žarom i ljubavlju i danas brinu o satovima gotovo na isti, tradicionalni način. I ova oblast kao i mnoge druge godinama se modernizovala, što je bio dodatni motiv ove porodice da se usavršavaju i prenose znamje sa koljena na koljeno. Upravo zanat od svog oca naučio je Đorđe Stanić, koji za portal Standard objašnjava šta sve tačno radi sajdžija i koliko često dolaze mušterije, da li je bilo teško naučiti sve oko satova, a dotakao se i mladih, koji kako kaže, ne žele da uče ovaj posao.

On je u razgovoru za portal Standard ispričao da imaju mušterije koje godinama unazad dolaze, tačnije da oni koji su popravljali satove kod njegovog oca i danas salju članove svojih familija kako bi im Stanići popravili sat, zamijenili kaiš, bateriju…

“Stare mušterije koje su i kod mog tate dolazile i danas su tu, ako nisu roditelji, đeca su im svakako naše mušterije. To se prenosi izgleda sa generacije na generaciju “A pođi kod Stanića u centar”, mada ima i dosta drugih koji nisu samo oni iz stare Podgorice koju mi stariji pamtimo. Ima onih koji izričito traže da im moj tata popravlja sat, kada je u mogućnosti on to i završi, jer je ipak u godinama. Sve u svemu dolaze nam sve generacije“, rekao je jedan od vlasnika najstarije časovničarske radnje u Podgorici.

Stanić je kazao da su najčešći zahtjevi naših sugrađana mijenjanje baterija i kaiševa, te da ne tako često imaju posla i oko poporavki satova.

“Sugrađani dolaze sa novim zahtjevima, sada su popularni baterijski satovi. Sve se svodi na mijenjanje baterija i kaiševa, opravki ima, ali veoma malo. Uglavnom su to oni satovi za koje su ljudi emotivno vezani i onda dođu da popravljaju stare satove, koji su im porodični poklon”, rekao je Đorđe.

On je otkrio da ga je donekle strah da se tradicija neće nastaviti, jer kako kaže njegovi sinovi ne pokazuju interesovanje za ovaj zanat, te da sve nade polažu u bratovog sina.

“Đed pokojni je prvi osnivač, imamo tri generacije,. Nakon njega je moj otac nastavio sa ovim zanatom da se bavi, a onda kako je donosio posao kući ja i brat smo od petog razreda već počeli da mu pomažemo i učimo, uz sve to smo i zavoljeli ovaj posao. Što se mojih sinova tiče znam da neće nastaviti porodičnu tradiciju, e sad jedina nada je mali od brata, koji često vidi kako mi radimo i brat namjerno nekad ponese alat pa i kući radi kako bi on sve to gledao. Posao nije težak ako ga voliš i ja se iskreno nadam da se tradicija neće prekinuti, brat se uči na mojim greškama tako da vjerujem da će mali nastaviti našim stopama. Ovdje radi i sestra, tako da smo svi porodično vezani za radnu“, rekao je Stanić.

On je istakao da su uvijek “grabili” da od starog nauče više, i da svaki savjet odlično pamte. Prema njegovim riječima ranije su se dvoumili da otvore još jednu radnju ali kad razmisle, to im je previše posla i “ne bi mogli da postignemo“.

O cijenama nije mnogo komentarisao, diktira je model sata, a da se za neke “popravke” ili kupovinu kao što je štih desi da treba da naplati jedan euro te mu lakše bude da kaže “U redu je to”. U što se uvjerila i novinarka koja je čekajući da obavi razgovor sa Đorđem čula kako mušterija pita koliko je dužan, a na šta mu Stanić odgovara”Ništa, u redu je to“.

On je takođe dodao da mladi, tradiciju stavljaju sa strane, te da se radije odlučuju da budu frizeri. Osvrnuo se Stanić i na staru Podgoricu koju pamti i kazao “sve je bilo u jednoj ulici, svi smo se znali, sada je drugačije preseliš se na Stari aerodrom ili na Zabjelo i ti si bukvalno daleko, nekad smo svi bili u par ulica, drugačije je vrijeme bilo, svi smo se držali zajedno”. 

K.Perković

Foto: Filip Filipović