Kraj svih poslova kojima se ovih dana bavi Vladin spoljni ekspert za kulturu Dragan Koprivica, Uprava Fakulteta za crnogorski jezik i književnost zadala mu je bespotrebnu dangubu da rastumači ko im piše saopštenja!? Kako to ni nakon dva saopštenja Koprivica nije uspio dokučiti, obratio sam se Upravi u pismenoj formi da našega eksperta ne zamajava dodatnim obavezama, a nije, vala, ni red da se jedna uprava fakulteta prepucava sa „spoljnim ekspertom za kulturu“, kojem ta titula doista pristoji – svaki njegov dosadašnji kontakt s kulturom, naime, bio je isključivo spoljni.

Pa kako bolji i viši pođoše boljijema i višijema, izvanjega eksperta za kulturu jedva ja zapadoh.

Najnoviji prošireni aforizam u pokušaju izvanjeg eksperta za kulturu ponajbolje se može sažeti u parafrazu znamenite narodne umotvorine – ko o čemu, ekspert o talentu. No, kad se zanemari sva sila nesuvislosti kojima je namrčio papir, mora se priznati da je u jednome u pravu. U pravu je, naime, kad citira Bufona da je čovjek stil. Dovoljan je jedan pogled na našega eksperta u karakterističnom crnome kožnom mantilu pa da vam odmah postane jasno otkud u njegovim tekstovima toliko „komunjara“, „prezidijuma“, „zemljoradničkih zadruga“, „narodnih izdajnika“, „1948.“ i sl.

A taj crni kožni mantil nije toliko ni prepoznatljiva rekvizita, koliko jedino lice na toj pojavi. Stoga je pojava svoju životnu ulogu izvanjeg eksperta za kulturu u skladu s konvencijama žanra započela kao isljednik i denuncijant. Vickast kakvim ga je Savaot načinio, ekspert je zapravo ogolio svu nekompetentnost i skarednost nove crnogorske Vlade.

Nakon što su ukinuli Ministarstvo kulture i time se oslobodili ne samo neželjenoga kadra, već i svih službenika na kojima počiva sistem, novi crnogorski vlastodršci odlučili su da za resor kulture ne bude imenovan ni državni sekretar, a konačna likvidacija resora povjerena je našem aforističaru i harmonikašu. Da ne bude zabune, ekspert je poznat i u akademskim krugovima. Preciznije rečeno za njegove univerzitetske domete čulo se dva puta.

Prvi put kad je nakon šešeljevske čistke političkih neistomišljenika na Filološkom fakultetu u Beogradu uskočio da zamijeni kolege koje su ostale bez posla i drugi put kad ga je koleginica, profesorica Filološkoga fakulteta u Nikšiću, prijavila za mobing, iznoseći u javnost i druge zanimljive podatke o njegovu „akademskom“ ponašanju.

U međuvremenu, kako smo viđeli i iz luckaste njegove odbrane, bavio se amaterskim pozorištem, pričanjem viceva i ubiranjem po vlastitom priznanju neizlobiranih nagrada, sve to vrijeme manirom prigradskoga đilkoša namigujući desno i lijevo, redovno se šepureći u kojekakvim komisijama, žirijima, odborima i sl. Sad kad ga je zapalo da bude ekspert za kulturu, naš veselnik ne zna kakvo ga je čudo našlo, pa radi i dalje jedino što umije – sipa iz rukava bajate viceve, isljeđuje i denuncira.

Ako je nova crnogorska vlast spržila Ministarstvo kulture, da od njega ne ostane ni kamen na kamenu, od eksperta koji dolazi da postavi nove temelje očekivalo bi se da priča o kulturi, makar to bila kultura kafanskog nadgornjavanja, čemu je nesumnjivo vičan. Umjesto da se bavi onim za što je angažovan, ekspert vršlja po papirima, rezultatima konkursa, s digitronom u ruci grozničavo sabira i oduzima ko je, kad i iz kojega fonda dobio koliko sredstava, neupućen u to da je to posao inspektora, revizora, tužilaca, a ne „eksperta za kulturu“.

Štoviše, za našeg vickastog eksperta Milorad Popović više nije „sporan“ samo zato što je vlasnik renomirane crnogorske izdavačke kuće već i što je brojne nagrade, po ekspertovu mišljenju, dobio lobiranjem. Eto ima tako nekih nagrada koje se ne mogu izlobirati, a to su redom one što ih je dobio ekspert, dok su neke druge, pak, nagrade – kvarljiva roba, sve odreda one što ih je dobio Popović.

Kad samjerimo Koprivičinu nagradu Marko Miljanov koju dodjeljuje fan klub Ratka Mladića pri takozvanom Udruženju književnika Crne Gore, s, recimo, Popovićevom Njegoševom nagradom, o kojoj odlučuje međunarodni žiri sastavljen od najznačajnijih regionalnih kritičara, lako je uspostaviti red veličina. I tu naš ekspert zapravo i pokazuje da je pizma i revanšizam ključni motiv za napad na Milorada Popovića.

Riječ je o jedinome autoru koji živi u Crnoj Gori a koji je dobio Njegoševu nagradu, jednom od tri crnogorska pisca koji su dobili najprestižniju regionalnu nagradu „Meša Selimović“, da druge nagrade ovom prilikom ne pominjemo, pritom je autor koji u kontinuitetu kritikuje aktuelnu vlast zbog klerofašizma, onako kako je prethodnu kritikovao zbog partitokratije.

Milorad Popović je, dakle, višestruko problematičan i kao regionalno potvrđen pisac i kao nepokolebljivi borac za crnogorsku kulturnu i društvenu emancipaciju. Za ekspertskoga veselnika, vječitoga radnika po zadatku Partije, ta je Popovićeva djelatnost neoprostiva jeres.

Naš ekspert koji kao da je izašao iz kakve Gogoljeve proze, u skladu sa shvatanjem svojega posla kao prilike za nove isljedničke i denuncijantske podvige, u potonjem se tekstu bavi još i „pomamljenim komšinicama iza plota“ i drži slovo kako bi trebalo izgledati „kršteno saopštenje“, a ni iz drugoga puta nije u stanju da dokuči ko to tamo piše saopštenja Uprave FCJK, iako je svako saopštenje potpisala Uprava o kojoj se lako može informisati preko dva klika na sajtu FCJK.

No, autora čuvenoga po dosadi izgleda niko i ne čita, što se lijepo vidi po odsustvu reakcije nevladinoga sektora kojemu je promakao ekspertov izliv primitivne mizoginije, kao i vjerski šovinizam. Kako mu je svaka pisanija „muka duhu“, umoljavam eksperta da umjesto dosadašnje prakse pokušaja difamacije uglednih crnogorskih stvaralaca, lova na potpisnike saopštenja i stupidnog blaćenja ustanove, kad već ne zna ili ne umije da radi posao za koji ga plaćaju poreski obveznici, podnese ostavku i vrati se onome što mu u životu najbolje ide – kafanskom sviruckanju, recitovanju aforizama i sličnim egzibicijama.