Video
Komemoraciju je otvorila upravnica JDP-a Tamara Vučković-Manojlović, a zatim Vida Ognjenović.
“Mijač je uvijek u predstavi uspio da radi bez šarenih laža, a u komedijama je uspio da postigne da se gledalac smije sebi. Radio je sporo. Tražio je svaki ton od učenika predstave”, rekla je Vida.
Svetozar Cvetković se obratio video porukom iz Njujorka.
“Zavidio sam mu. Nadao sam se da ću i ja biti na sceni i progovoriti nešto s njim. Slika moje mladosti se kasnije pretvorila u realnost. Na moj poziv pokucao mi je na vrata Atelje 212. Već je ispisao legendu o sebi. Dogovorili smo se da radimo Krležu. Sve što je napravio bila je škola pozorišta. U Atelje su ušli kao studenti Nenad Jezdić i Jelena Stupljanin, a Đuza Stojiljković je opet zavolio pozorište”, ispričao je Cvetković, koji je govor završio rečima:
“Otišao je i ostavio nam je svoj svijet, ovaj svijet bez njega više nije ono što je bio”.
Emotivno se od prijatelja oprostio Voja Brajović, koji je ovo napisao još 2010. godine.
“Umro je Dejan Mijač, ostalo je ćutanje. On je naš Čehov, liječio nas je pozorištem. Filozof, hrabri reditelj, nenadmašni cinik. Uspio je da svoja razmišljanja o čoveku i društvu iskaže svojim pozorišnim režijama. Ja sam ovdje odabrao nešto što je njega jako okupiralo u njegovim mislima, a to je o Čehovu.
Ovo su neka njegova razmišljanja: ‘Oko Čehova se stvarala prva velika klanica oko njegovih ideja. Treba u tom trenutku popraviti svijet, a Čehov na to kaže svijet je u zlu usnuo. Zanimljivo je da se na ruskom ljekar zove vrač. Vradžbina u suštini znači da nema pomoći. Postoji teza šta je bolest, a šta je svijet’. Zato su u njegovim dramama doktori tako bespomoćni. Dejan je naš Čehov. Liječio je pozorište”, rekao je Brajović.
Među govornicima je bio i njegov student i proslavljeni reditelj Egon Savin.
“Glumac najbolje glumi ono što najbolje razumije. Dejan je tražio da sagledamo dubinu ljudske duše. Sterija i Mijač su tako stvorili “Pokondirenu tikvu”, otkrio je Savin.
Preporučeno
