Video
„Zlobnik bi rekao – deset puta više nego Amfilohijevoj“, kaže Basara.
Predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko za Pobjedu kaže da je sahrana mitropolita Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori Amfilohija van svake sumnje bila mnogo više od političkog skupa.
„Osim što je po formi bio duboko arhaičan, a zbog korone i opasan, taj skup je bio repriza antibirokratske revolucije iz 1989. godine“, tvrdi Biserko. „Sve to ukazuje na činjenicu da se Srbija nije pomerila sa svoje pozicije iz vremena Slobodana Miloševića i da svu svoju političku energiju ulaže u projekat koji Srbiju sve dublje vuče u nesporazum sa okruženjem“.
Više puta ste rekli da Beograd nikada nije iskreno prihvatio nezavisnost Crne Gore.
Naravno da nije. Beograd je uvek čekao priliku da Crnu Goru ponovo vrati pod svoju kontrolu. Pripreme su bile višegodišnje i u njima je SPC imala ključnu ulogu. Kao čovek velikog autoriteta i uticaja, Amfilohije je u tome imao veoma važno mesto. Ili, kako to kaže Milo Lompar, mitropolit je, „vođen svojim snažnim antikomunističkim impulsom, protivnik režima u Beogradu, ali se zalagao i za prava srpskog naroda“. Amfilohijevi nazori bili su veoma konzervativni, uz veliko, kako kažu, „osećanje srpske patrijarhalne kulture“. Upravo su ta patrijarhalnost i konzervatizam najviše doprineli onome što se snažno manifestovalo i na pomenutoj sahrani: vraćanje Crne Gore tribalnim korenima. Može se reći da je Amfilohije indukovao desnu revoluciju, uperenu protiv svega što je moderno. Njegova smrt će svakako oslabiti autonomiju Mitropolije crnogorsko-primorske, a dodatno ojačati uticaj Beograda.
Nažalost, sahrana u Podgorici takođe je pokazala i veoma nizak nivo svesti u vezi sa naučno-medicinskim saznanjima kada je reč o aktuelnoj pandemiji. To su zanemarili ne samo političari, nego i neki vodeći ljudi crnogorskih medicinskih institucija. Posledice se već vide, a za očekivati je još jači nalet epidemije.
Vidjeli ste da su, zgroženi prizorima, dio sahrane mitropolita Amfilohija prenosili i vodeći zapadni mediji?
To je očekivano. Svi koji se bave društveno-političkim radom u Crnoj Gori iz ovoga što se dogodilo moraju povući određene lekcije. Naime, pokazalo se pre svega koliko je teško i složeno graditi moderno društvo koje korespondira sa određenim vrednostima i standardima. Nedopustiv je propust svih učesnika političkog života u Crnoj Gori da dozvole ovakav civilizacijski sunovrat i regresiju. Crnogorsko društvo, kao i većina sličnih na Balkanu, je u sazrevanju i svaki udar na mukotrpni proces modernizacije može dovesti do regresije. Nije dovoljno odvojiti crkvu od države; važno je odvojiti veru od identiteta. Neophodno je ići ka novoj koncepciji identiteta, koja je za sve podjednako inkluzivna.
Na sahrani mitropolita Amfilohija govorili su patrijarh Irinej, predsjednik Skupštine Crne Gore Aleksa Bečić, mandatar Zdravko Krivokapić, Matija Bećković… Kakve smo poruke čuli?
Bilo je mnogo patetike u njihovom obraćanju, poput one da je „Amfilohije poslednji vladika koji je morao da brani crkvu od dijela svog naroda“. Međutim, najsnažniji utisak je ipak da je sahrana mitropolita Amfilohija poslužila da se na jednom mestu nađu svi akteri velikosrpskog projekta, ili, kako ga danas zovu – „srpskog sveta“. Ovde bi trebalo imati u vidu i svetonazore mitropolita Amfilohija, koji se uklapaju u koncept „srpskog sveta“.
Koje svjetonazore?
Amfilohijevo političko delovanje svodilo se na promovisanje klerikalizma, velikosrpskog nacionalizma, negiranje crnogorske nacije i crnogorske države, reafirmaciju četništva, protivljenje evropskim integracijama, negiranje prava seksualnim manjinama… Tim tragom su išle i poruke govornika na toj sahrani. Imajući u vidu moć koju je mitropolit imao, unutar crkve je nastao vakuum za koji se sada bore razni pretendenti.
Što je tačno „srpski svet“?
„Srpski svet“ je reciklirana ideja o ujedinjenju svih Srba, odnosno ,,velika Srbija“. Aleksandar Vulin je u više navrata ponovio da je Vučić „predsednik svih Srba“.
“Da smo imali hrabrosti da u dve bivše Jugoslavije nacrtamo i kažemo gde živimo, ne bismo danas o ovome pričali“, poručuje ministar Vulin.
Naravno, ovo o čemu Vulin govori nikada nije bilo moguće, čega su svi oni i sami svesni. Ipak, fluidni međunarodni kontekst uliva im nadu da možda i mogu ostvariti svoje snove. Ipak, za ostvarenje takvog scenarija neophodna je pre svega podrška velikih sila, što Srbija nikada nije imala kada je reč o pomenutom projektu. U datim okolnostima, dok se ne stvore povoljniji uslovi, smatra se da bi Srbi trebalo da donose zajedničke političke odluke u važnim pitanjima, odnosno da se više ne ,,izvinjavaju za Veliku Srbiju“. Vreme je pokazalo, ne samo sada, da je ideja „svi Srbi u istoj državi“ završavala istorijskom katastrofom. Uprkos tome, u nekim beogradskim medijima, poput emisije „Ćirilica“, mogu se čuti mišljenja onih koji pripadaju akademskoj sferi da „još ništa nije gotovo“ i da „granice nisu definitivne“.
Ministar Vulin je, kažete, predsjednika Aleksandra Vučića više puta promovisao u „lidera svih Srba“. Da li je, dolaskom u Podgoricu na sahranu mitropolita Amfilohija, predsjednik Vučić pokazao da on to zaista jeste?
Odnosi crnogorskog mitropolita sa predsednikom Aleksandrom Vučićem bili su veoma napeti. Pored ostalog, Amfilohije ga je optuživao za izdaju srpskih interesa na Kosovu. Poznato je i da deo opozicije u Srbiji polaže nade u to da bi SPC mogla pomoći u skidanju Vučića sa vlasti, i to sa sličnim scenarijem kao u Crnoj Gori.
Sahrana mitropolita u Podgorici jeste bila prilika za predsednika Vučića da demonstrira ko je pravi lider Srba. Doduše, Vučić je očito bio osujećen u pokušaju da sam održi govor, budući da se crkva tome usprotivila. No, to Vučića nije omelo da se ponašao kao jedini i neprikosnoveni lider srpstva, šta god to značilo. Tome je doprinela i činjenica da on u tom smislu trenutno nema konkurenta.
Sa druge strane, čini se da je Vučić želeo da odobrovolji onaj deo crkve koja se protivila podeli Kosova i uopšte odricanju od njega. Patrijarh Irinej čvrsto stoji uz Vučića, što ne ublažava unutarcrkvene podele tom smislu. Međutim, Vučić je, kao i prethodna vlast u Srbiji, crkvi obezbedio velike materijalne privilegije, ali i uticaj u društvu.
Otvara li vlada „12 apostola“ mandatara Zdravka Krivokapića vrata „srpskom svetu“ u Crnoj Gori?
Sumnjam, pre svega zato što je koalicija koja čini buduću vladu veoma raznorodna i nema konsenzus o viziji Crne Gore, što bi morao biti minimum za svaku vlast. Kako Balkan spada u evropsku interesnu sferu, NATO i EU neće dozvoliti da Crna Gora promeni svoju orijentaciju, što, kako smo videli, otežava razne kombinatorike unutar pobedničke koalicije. Pitanje je da li će oni uopšte izglasati tu vladu ili će biti prinuđeni da idu na nove izbore.
Je li Vas iznenadila odluka Bošnjačke stranke i Albanske koalicije da ne prihvate ulazak u vladu mandatara Krivokapića?
Albanci i Bošnjaci su kroz čitav 20. vek na svojoj koži osećali šta znači takva politika prema manjinama. Sistematska i konstantna propaganda o Srbima kao „žrtvi“, u čemu učestvuje i SPC, onemogućila je i onesposobila Srbe za komunikaciju sa drugima, bez obzira o kome je reč. Kada se politika svodi samo na integrisanje Srba, ona nema prostora za stvaranje pluralnog društva. Takva politika ne podrazumeva integraciju manjina i one se uglavnom percipiraju kao remetilački i nelojalni faktor. Insistiranje na ekskluzivnosti vlastitog identiteta je pogubno. Jer, kako kaže Amin Maluf, treba naći meru između preteranog ispoljavanja svog identiteta i gubitka svakog identiteta, odnosno između integralizma i dezintegracije.
Mandatar Krivokapić, Miodrag Daka Davidović, SPC i njima blizak koncern Vijesti javnosti su predstavili svoju jednonacionalnu i jednovjersku vladu. Imaju li manjine u Crnoj Gori danas razloga za strah?
Retorika pobedničke koalicije, kada je reč pre svega o Bošnjacima, generiše i strah i strepnju, što nije čudno imajući u vidu iskustvo devedesetih. Manjine su uvek mera demokratičnosti društva. Crna Gora je dugo imala veoma harmoničan odnos sa manjinama i stremila je pluralnosti i njihovom integrisanju. Međutim, s obzirom na iskustvo devedesetih, jasno je kako je lako poremetiti taj balans. Kada svemu dodate i činjenicu da se politika Beograda ni u tom smislu nije promenila, manjine imaju razloga za strah od ugrožavanja njihovog egzistencijalnog interesa. Ipak, moramo imati u vidu da EU i NATO neće dopustiti ponavljanje scenarija iz devedesetih. Ili se barem nadam da neće.
„Crnogorci su danas najugroženiji narod u Crnoj Gori“, kaže predsjednik DUA Mehmed Zenka. Isto tvrdi i predsjednik BS Rifat Husović. Budući da Crnogoraca, ili barem onih koji zastupaju crnogorske državne interese nema u vladi mandatara Krivokapića, koliko je to opasno po crnogorsko društvo?
Beograd i dalje nije svestan da je svojom politikom ubrzao učvršćivanje svih identiteta u regionu. Posle Srebrenice, nikada se više ni jedan Bošnjak neće izjašnjavati kao Srbin ili Hrvat. Bošnjački identitet definitivno je zaokružen srebreničkim genocidom. Isto je i sa Crnom Gorom: bez obzira na fluidnost crnogorskog identiteta, negiranje crnogorstva i crnogorske države samo će konsolidovati identitet Crnogoraca. Nažalost, cenu politike Beograda platiće Srbi u Crnoj Gori, kao što je plaćaju Srbi u Hrvatskoj, na Kosovu, donekle i u Bosni.
Sa svoja četiri mandata, Ura je obećavala da će biti garant očuvanja građanske države Crne Gore i njenog evropskog puta. Nakon što smo vidjeli sastav vlade mandatara Krivokapića, koliko je realno ovo obećanje?
Ura je mala partija koja ima i kvalitetne ljude koji su devedesetih bili čvrsto opredeljeni za Crnu Goru. Međutim, ta stranka je suviše mala da bi imala značajniji uticaj. Bez podrške EU, ne verujem da bi se i ovoliko održala, niti bi imala koalicioni potencijal i mogućnost da uslovljava neke stvari, kao na primer ko će rukovoditi bezbednosnim strukturama. Pritom, i ljudima iz Ure je jasno da bez potpore Beograda i SPC Srbi nikada ne bi postali relevantan politički i društveni faktor u Crnoj Gori. Zato i čudi to što su se našli u koaliciji sa tako radikalnim političkim opcijama. Ponuđeni sastav nove vlade mandatara Krivokapića jasno govori kakvu Crnu Goru želi ta struktura.
Aleksandar Vučić se više izjašnjavao o crnogorskim nego o srpskim izborima
Tokom boravka u Podgorici, predsjednik Aleksandar Vučić kazao je da će Srbija otvarati fabrike na sjeveru Crne Gore i tamo zaposliti veliki broj crnogorskih građana. Ovakve poruke su kod dijela suverenista shvaćene kao nastavak miješanja Srbije u unutrašnje stvari Crne Gore. Zašto EU konačno ne upozori Srbiju?
Predsednik Vučić, baš kao i kabinet premijerke Ane Brnabić, gotovo svakodnevno se izjašnjavaju o Crnoj Gori. Više su komentarisali i pratili crnogorske izbore nego one u samoj Srbiji, što jasno ukazuje na njihove aspiracije. Nažalost, EU nijednom nije upozorila Beograd i SPC povodom mešanja u crnogorske izbore.
Zašto?
Kod svih komentatora prevladava mišljenje da je izbore u Crnoj Gori dobila SPC. Rekla bih da je to bila i pobeda medija, budući da je njihova uloga u demonizaciji i dehumanizaciji protivnika bila ključna. U jednim beogradskim novinama osvanuo je naslov: „Crna Gora je glasala, a Beograd je pobedio“. Nažalost, deo domaće i međunarodna javnost prihvatili su mantru o „poslednjem komunističkom diktatoru“ u Evropi i sl. Ipak, čini mi se da se ta slika polako menja. Dosadašnje ponašanje pobedničke koalicije velika je lekcija i upozorenje, kako za crnogorsko društvo, tako i za međunarodnu zajednicu. Posebno za EU.
Pobjeda Bajdena znači da u Stejt department dolaze ljudi koji poznaju balkanske prilike
Što je sa Amerikom? Hoće li rezultat predsjedničkih izbora u SAD uticati na političke prilike na Zapadnom Balkanu?
Pobeda Džozefa Bajdena znači da će na ključna mesta u State Departmentu i drugim institucijama doći ljudi koji poznaju balkanske prilike. Međutim, Amerika se dubinski menja ili se već promenila. Društvo je duboko podeljeno i polarizovano i budući američki predsednik suočiće se sa ozbiljnim unutrašnjim problemima.
I Evropa i Balkan su, po mom mišljenju, imali sreće da je na izborima u SAD pobedio Bajden. Ipak, američko prisustvo na Balkanu neće biti kao što je bilo devedesetih. Američki prioriteti su drugde. Balkan je evropsko pitanje i spada u evropsku interesnu sferu. Zato je neophodna koherentnija evropska politika na Balkanu. Tim pre što su sve zemlje Zapadnog Balkana kandidati za članstvo u EU.
Preporučeno
Tokom devedesetih, američka intervencija u zaustavljanju rata presudno je uticala na percepciju da jedino Amerika ima snagu da reši balkanska otvorena pitanja. Sigurna sam da će sa Bajdenom Amerika nastaviti svoju saradnju sa EU u pogledu integracije balkanskih zemalja, pre svega zato što Bajden veruje u institucije i međunarodnu saradnju.
