Biserko: Uticaj Beograda u državama regiona još uvijek je veoma jak

Sa druge strane, predstavnici Srba u Hrvatskoj gest Miloševića doživljavaju kao „zalog za budućnost“. Sličnog mišljenja je i sagovornica Pobjede, predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, Sonja Biserko.

„Obeležavanje „Oluje“ uz prisustvo potpredsednika Vlade Borisa Miloševića značajna je poruka za Srbe u Hrvatskoj. Ukoliko se nastavi sa takvom politikom, stvoriće se nova hrvatska nacionalna paradigma, što je veoma važno ne samo sa srpsko-hrvatske odnose, nego i za odnose u regionu“, kaže Sonja Biserko za Pobjedu.

Zašto je Beograd ovako burno reagovao na pokušaj normalizacije srpsko-hrvatskih odnosa?

Srbi u Hrvatskoj su i za vreme rata devedesetih pokušavali da nađu modus vivendi sa Zagrebom, ali im Beograd to nije dozvoljavao. Zbog toga su neki od njih i ubijeni.
Hrabrom odlukom Miloševića i Milorada Pupovca Srbima u regionu šalje se poruka da svoje sudbine uzmu u svoje ruke i da ne dozvole bilo kome van zemalja u kojima žive da njima manipulišu i trguju. I istupi Pupovca nakon 5. avgusta potvrđuju da Srbi u Hrvatskoj žele dobre odnose sa Srbijom, ali ne i njeno tutorstvo. To je ono što Beogradu ne odgovara. 

Milorad Pupovac je do prije nekoliko mjeseci bio redovan gost na sastancima ,,Srba regiona“, koji je u Beogradu organizovao predsjednik Vučic. Što se promijenilo? 

Svojim veoma aktivnim delovanjem kako u Saboru tako i na širem planu, Pupovac je odigrao važnu ulogu za Srbe u Hrvatskoj. Ko zna pod kakvim je pritiskom Beograda bio i koliko je imao prostora za drugačije delovanje u vreme učestvovanja na skupovima koje pominjete. Uostalom, sećate se kako je, tokom posete Hrvatskoj 2018, Vučić javno nipodaštavao Pupovca.

Šta se promenilo? Očito da su se u Hrvatskoj stekli uslovi koji su omogućili ovakav iskorak, pri čemu je sam Pupovac svakako imao ključnu ulogu u ovom veoma važnom političkom zaokretu.

Promjena hrvatske nacionalne paradigme, kažete, ima izuzetnu važnost i za naš region. Što novom politikom Vlada premijera Andreja Plenkovića zapravo poručuje zemljama Zapadnog Balkana?

Kao predsedavajuća EU, Hrvatska je u prvih šest meseci ove godine pokazala da joj je region prioritet. U tom smislu je organizovala samit u Zagrebu, koji je bio posvećen Zapadnom Balkanu. Bila je to ohrabrujuća poruka solidarnosti sa regionom, ozbiljno suočenim sa izazovima epidemije kovida-19.
Hrvatska i dalje može imati važnu ulogu u EU upravo zato što će insistirati na briselskoj strategiji za Zapadni Balkan i podržavati što brže članstvo onih zemalja koje budu ostvarile određene reformske zahvate. Ovakav pristup je u skladu sa hrvatskim bezbednosnim interesima.

Kada već pominjete novu Plenkovićevu Vladu, pozitivan iskorak Hrvatske o kojem je reč rezultat je višegodisnjih napora Plenkovića da HDZ pomeri na desni centar i da se oslobodi pogubnog uticaja svoje ekstremne desnice. Sledeći korak je obračun sa korupcijom i jačanje pravne drzave.

Zvanični Beograd decenijama manipuliše srpskom manjinom, koristeći je kao faktor destabilizacije u državama nekadašnje Jugoslavije. Koliko je Srbija danas uključena u izbore u Crnoj Gori? 

Uticaj Beograda u zemljama regiona još uvek je veoma jak. Više centara danas deluje u Crnoj Gori, a svima im je zajedničko jedno: Crnu Goru tretiraju kao „srpsku zemlju“.

Koji su to centri?

Pre svega Srpska pravoslavna crkva. Iako njen januarski pokušaj da destabilizuje Crnu Goru nije uspeo, jasno je da crkva nije odustala od te namere. Dokaz je i činjenica da SPC nije prihvatila ponudu Vlade Crne Gore koja je bila velikodušna, što dve strane dodatno udaljava od sporazuma. Čini mi se da je ovde reč o modelu ponašanja koji je Beograd praktikovao devedesetih: uvek su u pregovorima zahtevali maksimum, kako bi na kraju dobili posredovanje međunarodne zajednice. Setite se plana Z4 u Hrvatskoj.

Srbija se danas oslanja na dva velika saveznika – na Kinu i na Rusiju, pomoći koje bi, veruje, mogla da reši „srpsko pitanje“, odnosno da dovede do ujedinjenja „srpskih zemalja“ u regionu.

Hoće li uspjeti?

U Beogradu se često može čuti da ,,EU može da se nakostreši još samo pred Balkanom“.

Što to znači?
Beograd upadljivo kritikuje vlasti zemalja EU, pre svega vlast u Nemačkoj, koja je donedavno bila glavni ,,partner Srbije“. Istovremeno, i Nemačka je sve kritičnija prema Srbiji. Uostalom, upravo je Nemačka imala ključnu ulogu u skidanju sa dnevnog reda ideje o podeli Kosova.
Kada je reč o politici Zapada prema Srbiji, čini mi se da smo došli do tačke da svi zapadni partneri polako gube strpljenje sa suštinski provincijalnom elitom u Srbiji, nesposobnom da proceni vlastitu relevantnost u datim međunarodnim okolnostima. Ako je nekada – i to isključivo zbog Kosova – Zapad bio spreman da zažmuri na Vučićevo koketiranje sa srpskim velikodržavnim projektom, tome je očito došao kraj. Zahvaljujući Vučiću, srpski velikodržavni projekat je do kraja ogoljen. Što je dobro. Tome su veoma doprineli i poslednji događaji u Hrvatskoj.

Pitala sam Vas o uticaju Beograda na političke prilike u Crnoj Gori…

Jezik kojim Beograd govori kada je reč o Crnoj Gori u velikoj meri podseća na jezik kojim se Rusija obraća Ukrajini. Crna Gora se optužuje da ukida svetosavlje i uvodi „montenegrinski neofasizam“; zvaničnoj Podgorici, navodno, „mnogo više prija 12. od 13. jula“, iako se zna da je Crna Gora jedina naslednica Jugoslavije koja se sve vreme oslanja na jugoslovenske antifaštičke tekovine. Ovakva zamena teza u skladu je sa revizionizmom koji je u Srbiju vratio fašizam i četnistvo.

Ima li pritisak Beograda odjeka u Crnoj Gori?

Paradoksalno, Beograd svojim pritiscima samo učvršćuje crnogorski identitet i rešenost Crne Gore da se oslobodi razornog uticaja Srbije. Beograd to ne shvata, pa putem ogromnog medijskog pritiska, autolitijama koje idu do granice sa Crnom Gorom, velikim novcem upućenim prosrpskim partijama i medijima uporno pokušava da dovede u pitanje Đukanovićevu vlast.

Poslednjih nedelja beogradski tabloidi javnost zasipaju navodnim anketama i prognozama koje govore da se partija predsednika Đukanovića među biračima veoma loše kotira. Cilj takvih anketa je jasan: stvara se opravdanje za nepriznavanje rezultata izbora i moguće ulične demonstracije u slučaju Đukanovićeve pobede. Uostalom, šta je cilj videćemo već 31. avgusta, posebno imajući u vidu pokušaj Beograda da unese razdor između vladajuće partije s jedne i bošnjačke i albanskih stranaka sa druge strane.

Rusija je nešto slično pokušala 2016, kada je probala da podijeli Bošnjačku stranku.

Tako je. Nešto slično sada pokušava Beograd, koji stalno traži partnera za prekompoziciju Balkana. Što je, ponavljam, unapred izgubljena bitka. Tim pre što je Vučič u veoma nezgodnom položaju: s jedne strane ima Rusiju koja mu sve manje vjeruje, a sa druge trpi pritiske Zapada, posebno Nemačke.

Na koji način će Srbija pokušati da unese razdor između vladajućih stranaka u Crnoj Gori?

Evidentni su pokušaji da se pozitivni trendovi – doduše, i dalje fragilni – zustave kako bi se nastavilo sa prekrajanjem granica. Trojka Vučić-Tači-Rama osujećena je kada je reč o podeli Kosova, što ne znači da se od te i sličnih ideja odustalo. Manevarski potez EU da srpsko-kosovski dijalog vrati u evropski okvir strateški je važan jer ukazuje da i Evropa, posebno Nemačka, preuzimaju ulogu koja im pripada. Naročito nakon antievropskog delovanja aktuelne američke administracije. 

Imate li utisak da Moskva, za razliku od 2015. i 2016. godine, danas nije tako direktno umiješana u izbore u Crnoj Gori?

Imam. Poučena iskustvom i blamažom iz 2016. godine, Rusija dosta sofisticiranije pokušava da utiče na političke prilike u Crnoj Gori. Ona to čini pre svega pomoću SPC-a, na čiji destruktivni potencijal veoma računa. Mislim da je na manju umešanost Kremlja u crnogorske izbore veoma uticala i pomoć Amerike da Crnoj Gori, kao svom partneru u NATO, pomogne u detektovanju fake news-a, i ostalih vidova hibridnog rata.

Naravno, sve ovo ne znači da Rusija Crnu Goru ne drži na oku i da njena „duboka država“ nije prisutna na terenu; naprotiv. Uostalom, videli smo da Moskva vuče i neke veoma direktne poteze: ove nedelje je suspendovala sve letove ka Crnoj Gori, što je pokušaj da se negativno utiče na i onako oslabljenu crnogorsku ekonomiju.
Usprkos pritiscima Beograda i Moskve, mislim da je u ovom momentu veoma važno da se Crna Gora konsoliduje kao nezavisna država kako bi se stvorile pretpostavke za normalno funkcionisanje političkog života.

Sedam godina Vučić nije objelodanio svoj plan za Kosovo

Što očekujete od nastavka dijalog Srbije i Kosova?

Preusmeravanjem dijaloga na EU, promena granica konačno je skinuta sa dnevnog reda. Postizanje konačnog sporazuma nije moguće u kratkom roku, što ne znači da dijalog ne treba da bude oročen na godinu dana, ne duže.

Političke prilike na Kosovu ne garantuju stabilnost Hotijeve vlade, pored ostalog i zato što ona u Skupštini ima tek glas više. Međutim, za razliku od Vučića, Hoti je izneo svoju platformu za pregovore sa Beogradom, koja se bazira na tri principa: o teritorijalnom integritetu Kosova se ne može pregovarati; isto važi i za ustavnu organizaciju države Kosovo; svi sporazumi koji budu postignuti moraju biti u skladu sa kosovskim ustavom.

Svoju pregovaračku platformu predsjednik Vučić još nije objelodanio?

Nije. Za sedam godina pregovora podnet je samo jedan izveštaj Skupštini, koja nije uključena u pregovore. Vučić javnosti šalje zbunjujuće poruke: čas se vajka da neće biti lako, čas ponavlja da nikada neće priznati Kosovo… Pritom, manevarski prostor mu je sve manji, što takođe objašnjava njegovo prilično konfuzno ponašanje.

Mislim da dijalog dve zemlje nema smisla ukoliko se Srbija nedvosmisleno ne opredeli za članstvo u EU. Sve će, dakle, zavisiti od spremnosti Srbije da prizna Kosovo kao nezavisnu državu; tek nakon toga su mogući kompromisi o ostalim pitanjima. U suprotnom, EU će morati da menja strategiju prema Srbiji.