Video
44. vlada Crne Gore je izgubila legitimitet.
Rezultati ponovljenih izbora u Budvi su praktično prepolovili ionako tanku podršku (formalno) vodećim partijama u vladi Milojka Spajića. Ona se sada izražava jednocifrenim procentom.
Vođstva Pokreta Evropa sad (PES) i Demokrata – očigledno je – neće postupiti onako kako demokratski običaji nalažu: dramatičan pad podrške građana ne znači podnošenje ostavki ili vraćanje premijerskog mandata.
Urušavanje osovine PES-Demokrate se, bez obzira na to, odvija ubrzano. Treća vlada u nizu, poslije Avgustovske kontrarevolucije, u (relativno) kratkom roku pokazuje da glasači ipak prepoznaju nedostatke populističke i parolaške politike. Četiri godine prolete za tren, ali su posljedice nekompetentne i destruktivne vlasti koja ne mari za nacionalne i državne interese – već je u vazalnom odnosu prema Srbiji i kontrolisana, u velikoj mjeri, od strane Crkve Srbije – u jednom apsolutno malom sistemu kakav je crnogorski, upravo dramatične. Propadanje je vidljivo i neukom posmatraču – za tu spoznaju nisu potrebne škole i mondijalno iskustvo.
Nedavno je, povodom godišnjice njegovog kabineta i poslije “rekonstrukcije” Vlade, premijer Spajić slavodobitno objavio da je to “najstabilnija crnogorska vlada ikad”. Ta samoreklamerska tvrdnja – jedna u nizu neozbiljnih i neodgovornoh komunikacija altuelnog premijera – nije nikoga impresionirala. Spajićev mastodonski kabinet, koji je, sve češće – i s pravom – predmet podsmijeha i sprdnje, je miljama daleko od elementarne ozbiljnosti i operativnosti.
U hrpi nekompetentnih poteza i ponašanja, pa i u slučajevima za koje bi nepristrasno i neselektivno Tužilaštvo trebalo odavno da bude u punom pogonu – sa jasnim i detaljnim optužnicama – posebno se ističu Bečić-Bogdanovićeve Demokrate. Njihova indisponiranost da iole ozbiljno vode bezbjednosni sektor se ne može sakriti. Uzaludne su objave, snimci, promotivni sadržaji – svi su nalik onim već legendarnim kič-tapetama u jednoj od “renoviranih” sala Skupštine … Jedino što se greške onih koji vode i koordinišu unutrašnje poslove, bezbjednosne službe i odbranu ne mogu prekrečiti ili oblijepiti novim šarama, već se neznanje, bahatost i nerazumijevanje elementarnih pojava i procesa plaća ljudskim životima, ugrožavanjem opšte bezbjednosti i urušavanjem sistema. Kada se tome dodaju krajnje dubiozni ugovori koje, silu na sramotu, bez odgovarajućeg javnog tendera, potpisuje ministar vojni sa privatnim kompanijama – sunovrat koalicija u kojima učestvuju Demokrate postaje logičan.
Isto se, uz neznatne personalne razlike i specifičnosti, može reći za PES. Partijski amalgam (ili, jednostavnije: bućkuriš) najrazličitijih političkih “ideja” i ekonomsko-socijalnih improvizacija i “eksperimenata” ne može biti dugog vijeka. Kada ne postoji jasna politika – osim lične promocije i koristi – sudbinu takvih političkih projekata je lako predvidjeti. Da skratimo priču – koja bi se mogla i detaljnije razglabati – za Spajića i njegovo šareno društvo bi svakako bilo bolje da se odlazak sa vlasti dogodi prije težih grešaka i još težih posljedica. Sada im takva poruka, sigurni smo, može izgledati smiješno. Ali, stvari neće biti ni malo smiješne ako razlog njihovog uklanjanja sa vlasti bude dramatična ekonomska kriza u Crnoj Gori.
Zbog svega toga se vojvoda Mandić i zaista nameće kao stvarni lider vladajuće koalicije i “najstabilnije vlade ikad”. Njegovi problemi su nagomilani – i odatle nervoza koja se opredmećuje inicijativama za tzv. “dopunu” Ustava u vezi upotrebe srpskog jezika koji je već u službenoj upotrebi i za donošenje anti-državnog zakona o dvojnom državljanstvu. “Što gore – to bolje” je suština politike Nove srpske demokratije i vezanih stranaka. Evropska agenda se mora ugroziti, a evro-atlantska orijentacija Crne Gore kompromitovati.
Za to vrijeme, DPS i koalicioni partneri – Evropski savez – pokazuju izdržljivost, stabilnost i upornost. Njihova evropska orijentacija i politički kapacitet da pomognu najvažniju programsku stavku zvanične crnogorske državne politike – evropsku agendu, dakle – su jasni svima, čak i onima koji svoju političku retoriku zasnivaju na odbrani tekovina Avgusta i na fobiji od povratka “odnarođene vlasti”.
Mada – valja i to primijetiti – neke se ambasade i dalje drže stava da je “prerano” za povratak DPS.
I za njihovo mišljenje o Crnoj Gori, i za naše zajedničke interese u našoj zemlji, može biti prekasno ako, umjesto da ubrzano idemo ka novim parlamentarnim izborima, budemo čekali da nam ekonomski i socijalni sunovrat te izbore učine neizbježnim.
Prva šansa za izbjegavanje tog lošeg i opasnog scenarija je stvaranje nove koalicije u Glavnom gradu, koja bi PES, ZBCG i Demokrate poslala u opozicione klupe. I to bi značilo prijevremene izbore na državnom nivou, naravno.
Ako stvaranje nove gradske uprave ne bude moguće, ponavljanje izbora u Podgorici bi, de facto, takođe bilo povod i razlog za raspisivanje prijevremenih parlamentarnih izbora.
Koaliciju partije predsjednika Milatovića sa osovinom Spajić-Bečić-Mandić nećemo razmatrati. Rezon tog prinudnog prijateljstva je već objavljen. Jakov Milatović može biti miran zbog navodnih prijetnji smrću – jer će se time pozabaviti naša kompetentna ANB – pod koordinacijom kompetentnog Bečića. A pomoći će i Crkva Srbije. Kako – to najbolje zna sâm Milatović. Što bi moglo poći po zlu?
Da zaključimo: poslije sloma PES-Demokrate koalicije u Budvi, prijevremeni izbori su, dakle, čine neminovnima. Ali, nenormalnost naše situacije nas, vrlo moguće, vodi u scenario u kojem izborima prethodi ekonomski i socijalni slom.
Preporučeno
Crnogorci ne uče na greškama, odavno.
