Istraga posrbica

Ivica Dačić, ministar ćoravih spoljnih poslova Srbije, baš ima „osećaj za momenat“. Kad treba da se – puca, kad treba da se peva – peva. Osetivši sedmim čulom – koje samo on ima – da je Vučić zbog crnogorskog zakona o verskim zajednicama, pao u nadsaharski amok, a rešen da se što dublje uvuče u […]

Ivica Dačić, ministar ćoravih spoljnih poslova Srbije, baš ima „osećaj za momenat“. Kad treba da se – puca, kad treba da se peva – peva. Osetivši sedmim čulom – koje samo on ima – da je Vučić zbog crnogorskog zakona o verskim zajednicama, pao u nadsaharski amok, a rešen da se što dublje uvuče u Visoko Dupe (bliže se izbori), Dačić je izašao u javnost sa predlogom za istragu Posrbica, imbecilni projekat verovatno nadahnut u vlaidikinom epu opevanom istragom Poturica, s tom razlikom što Dačić ne bi da se istraže Srbi/Crnogorci koji su primili u islam (hm, da li baš ne bi) nego građani „poreklom iz Crne Gore, koji su se iz njima znanih razloga opredelili za državljanstvo Srbije.

Saglasno Dačiću, ti i takvi sumnjivci treba da se „izjasne“ da li su protivni Milovom antisrpskom i anticrkvenom zakonu, pa ih onda, ukoliko se „izjasne“ da nisu, promptno kazniti, ako baš ne odsecanjem glava, a ono oduzimanjem državljanstva Srbije, što je kaznena mera koja meni više liči na nagradu.

Ostalo je nedorečeno da li će oni koji se izjasne „protiv“, biti nagradivani titulom Počasni Srbin ili, možda, Zaslužni državljanin Srbije s pravom na nacionalnu penziju. Da, da, tako to ide, osim (čisto deklarativnog) članstva u SPC, šajkače, opanka i ajvara, državljanstvo Srbije je bitan deo srpskog identiteta, a kome je Mile Dodik, sve se češući po guzičetini, izgovorio mnoga trogatelna dubokukomislija.

I vaistinu, Srbi rasuti po „srpskim zemljama“, koje se igrom nepravednih istorijskih okolnosti, nalaze u stranim zemljama, bez srpskog državljanstva se osećaju nekompletnim Srbima, što je stvar koja bi se lako mogla kompletirati preseljenjem u atar Republike Srbije, ali – viđi Vraga – rečeni Srbi očekuju da Republika Srbija dođe u te strane zemlje, da ih pretvori u Srbiju i lično im uruči državljanstvo.

Treba li uopšte reći da ih Republika Srbija u svim njenim alotropskim modifikacijama (sa izuzetkom komunističke), ohrabruje u tom očekivanju.

Ali viđi i tu vraga. Kad je 1918. – nakon što jE prepolovila mušku populaciju Srbije – Srbija zakoračila na prag ostvarenja vekovnog sna da svi Srbi imaju srpsko državljanstvo, nekim hokus pokusom je izgubila državu i u toj izgubljenosti pregurala devedesetak godina, sve dok je crnogorski referendum na silu nije naterao da ponovo postane suverena država, koja doduše nema suverenitet nad Marakanom i još nekim lokacijama, ali ipak ima – državljanstvo.

Naravoučenije: nacionalni identitet koji se gradi spajanjem stvari koji treba da stoje odvojeno – vera, nacionalnost. državljansvo, na primer – ne donosi nikakvo nacionalno jedinstvo, nego za posledicu ima gubitak ličnih identiteta, pretvaranje ljudi u beslovesnu biomasu, koja se čudi zašto stalno „nikada ovako nije bilo“.

Svetislav Basara/Danas