Video
Iako je i sam jednom rekao kako ,,većina ljudi ove države zna da sam ja iz istog mesta odakle je i Ceca Veličković“ (Žitorađe), Dačići su rodom iz sela Pretežane u opštini Blace.
Majka to više ne rađa
Ivica Dačić je rođen, da u istoriji bude zapisan u rubrici ,,To majka više ne rađa“, 1. januara 1966. u Prizrenu, gde mu se otac Desimir, policajac, zatekao sa službom. Majka Jelena rodila mu je sestru Evicu.
Kad je imao šest meseci porodica Dačić seli se u Žitorađe kod Prokuplja. Naučio je da čita sa samo tri godine, a u petoj godini je znao da čita i piše, sve glavne gradove, reke, planine… Još tada je koketirao s medijima: u ,,Večernjim novostima“ objavljen je o njemu tekst pod naslovom: ,,Enciklopedija u kratkim pantalonama”.
Osnovnu školu završio je u Žitorađu, a posle niške gimnazije ,,Stevan Sremac“ upisao je beogradski Fakultet političkih nauka (novinarstvo) i diplomirao u roku 1989. godine, s prosečnom ocenom 10.
Kao malom branili su mu da peva, uči strane jezike i glupira se. Što je, sem jezika, kasnije nadoknadio. Ne kad je porastao, već kad se vinuo u ministarske visine: danas su retka službena putovanja autom u kojima Dačića u gepeku ne prati moderno mobilno ozvučenje sa blutut mikrofonom. Ima indicija da to može biti uzrok zatvaranja brojnih kafana koje su nekad krasile Ibarsku magistralu.
Nekada je u njegovoj biografiji pisalo da ,,govori ruski i služi se engleskim jezikom“, a onda je prepravljeno: prestao je da se služi engleskim i počeo da ga govori. Kad jednom budu pisali vodič kroz komunikaciju na međunarodnom nivou, verujem da će kao nezaobilazan detalj biti notiran i Dačićev ,,razgovor“ sa Keti Ešton, posrednicom u dijalogu Prištine i Beograda. Kako u okviru EU postoji nekoliko komiteta, od kojih oni za opšte i inostrane poslove ,,nose“ skraćenice GAK i FAK, Keti se obratila Dačiću:
,,Sutra ćemo GAK, a u petak možemo FAK“!
,,Nama je s vama fak – evri dej“, uzvratio je Dačić.
,,Ona dve sekunde nije mogla da shvati šta sam hteo da kažem, dok nije povezala, jer njima to ne pada na pamet, nisu baš toliko… Ona kaže da posle druženja sa mnom gleda na Srbiju drugim očima“, hvalio se u ,,Ćirilici“ Milomiru Mariću, državnom povereniku za otkrivanje službenih tajni.
Mirin “šećerko”
Nema pisanih tragova kako se na Srbiju gledalo kad je na konferenciji povodom osnivanja Jadransko-jonske makroregije, u kojoj je Srbija jedina članica bez izlaza na more, na perfektnom ,,maši ručicama, maši nožicama“ inglišu Dačić učesnike skupa obavestio da je direktan izlaz na more – ,,tradicionalni istorijski cilj Srbije“.
U poseti Belorusiji tek završeni razgovor dve delegacije začinjava otvaranje vrata sale: ,,Ulazi deset top modela, znači lepotice, i svaka nosi po jednu kafu ili čaj. Kad sam to video, odmah sam predložio Lukašenku da razmenimo ‘staf’“.
Ne uvek i ne nužno, ali dešavalo se da je u zavadi i s maternjim jezikom. Kao dobar domaćin, očito posle nekoliko čašica viška, Dačić je tako francuskog ministra za integracije Erika Besona poveo u razgledanje Kalemegdana:
,,Ovde ima… Ovde, znači… Brdo znači… Planine… Planinski deo, zato se zove kale, Kalemegdan, kale je brdo… Tu su bili, u stvari, Turci…“, objašnjavao je sav oznojen srbijanski potpredsednik Vlade.
Pre nego što je stigao do druženja s Keti Ešton, Lukašenkom ili Erikom Besonom, Ivica je kao student ušao u Savez komunista i Univerzitetski komitet SK, gde se zgodio sudbinski sudar s Mirjanom Marković. Niskog težišta tela, neukusno obučen u odelo koje je više pristajalo stalku za vazu nego studentu, ćutljiv, mutan tip koji se tiho valja, sav nekako kao Miljacka, Dačić je naprasno osvojio Miru. Možda i zbog kose koju je ,,terao“ kao i njen Sloba, postao je njen – Šećerko.
,,Nisam čuo da je ikad tako rekla“, demantovaće Dačić kad je Mira odlepršala u podmoskovsku noć.
Postao je prvi predsednik mladih socijalista Beograda. Već tada ga je pratio glas osobe koja, iako skromnog vokabulara i retorike, ima istančani osećaj da jednostavne reči plasira u idealnom trenutku, pravoj osobi. Zabeleženo je da je rekao: ,,Srbija mala zemlja s velikim predsednikom“!
Promovisan je u člana Izvršnog odbora SPS-a 1992, a iste godine postaje i Slobina desna ruka zadužena za javnost: u sedlu portparola SPS-a održaće se narednih osam godina.
Kad je Beograd bio svijet
Prvi značajniji gaf napravio je u vreme lokalnih izbora 1996, kada je Slobodanu Miloševiću i drugarici Miri Marković saopštio da je to što je SPS izgubila u skoro svim većim gradovima, pa i Beogradu, dokaz da u Srbiji postoji višepartijski sistem. Milošević je odlučio da ne prizna rezultate izbora, a najglasniji u podršci tom krajnje radikalnom i, pokazaće se, glupom potezu vlasti, a posebno u negiranju pobede opozicije u Beogradu, bio je – Ivica Dačić.
Na stotine hiljada građana, predvođenih Vesnom Pešić, Vukom Draškovićem i Zoranom Đinđićem, liderima koalicije ,,Zajedno“, uspeli su da razbiju famoznu dilemu međunarodne zajednice – mir ili demokratija. Beograd je preko noći postao protestni centar sveta. Mirni protesti zbog krađe i grubog kršenja izborne procedure u sijaset gradova pokazali su jedno novo, čisto, umiveno, mlado lice Srbije.
,,Bože, kako će biti tužni kad se sve ovo završi“, setno je vrteo glavom Đerđ Konrad, jedan od najznačajnijih savremenih pisaca, kad je nakratko tokom protestnih šetnji 96/97. i sam bio deo urbanog pokreta otpora koji se valjao Beogradom i većim gradovima Srbije.
I bilo je tako.
Demokratija je nešto kratko bila na pobedničkom postolju, baš koliko i Dačić u nemilosti partijskih glavešina.
U nemilost nije pao ni kad je nešto kasnije, žovijalan, kakvim ga je Bog dao, u bivšoj zgradi CK SK čekajući lift nadmeno opušten pričao ne preterano duhovit vic o Miri Marković. Do danas je ostala nepoznanica da li je veći problem bio to što je vic bio totalno neduhovit ili što je pričan u prisustvu Mire Marković, koja se zatekla iza njegovih leđa. Osim što je Šećerko u njenim opservacijama postao Debeljko, nije bilo drugih posledica.
Peti oktobar
Bombardovanje je proveo u osuđivanju, kapitulaciju je dočekao pobednički:
,,Prestravljeni svet diže glavu slaveći našu pobedu…“, radovao se skoro ko Miroslav Lazanski, a onda objasnio: ,,Oni koji tvrde da smo ovaj rat izgubili nisu u pravu jer sama činjenica da su protiv nas uvedene sankcije, govori da smo ovu bitku i ovaj rat dobili.“
I kad su iz crkvenih krugova apelovali na Miloševića da se povuče, bio je oštar:
,,Što se tiče političkih zahteva nekih ekstremnih krugova u Sinodu, podsetio bih ih na petu crkvenu zapovest, koja glasi – ‘Moliti se Bogu za one koji su na vlasti’“.
Dačić je, po sopstvenom priznanju, bio ateista sve do 5. oktobra 2000, kad je usledio preokret u njegovoj spokojnoj duši.
,,Moj uzor je sveti Sava“, otkriće jednom prilikom.
O Dačiću i 5. oktobru postoje dve verzije.
,,Ja sam tog dana bio u zgradi SPS-a. U tu zgradu su upali ovi Batićevi i, naravno, pokrali, polupali sve što su mogli da polupaju. Ja sam već 6. oktobra nastavio da radim normalno“, hrabrio se naknadno Dačić.
Ima, pak, svedoka koji se kunu da je Ivica tih dana netragom nestao i da se u javnom životu pojavio tek kad je Vojislav Koštunica, predsednik SRJ umesto Slobodana Miloševića, polagao zakletvu.
,,Jeste da je gospodin Koštunica bio moj kandidat i da ga ja volim i poštujem, ali mu nisam ni upola tapšao kao Ljubiša Ristić i Ivica Dačić“, primetio je Slobodan Orlić, potpredsednik Socijaldemokratske partije, članice DOS-a.
Po odlasku Slobodana Miloševića u Hag, smelo je izjavio: ,,Milošević nas je ostavio da lutamo kao guske u magli“, a kad su mu novinari skrenuli pažnju kako on nije onaj s kojim Milošević komunicira, replicirao je: ,,Najviše me boli to što Milošević više veruje ljudima koji su mu u najtežem trenutku okrenuli leđa. S njim sam bio sve ovo vreme, a on više veruje Vučeliću, koji je slavio 5. oktobar kao dan oslobađanja srpskog naroda od režima Slobodana Miloševića“.
Iz tog Slobinog haškog razdoblja ostaće još upamćene Ivičine reči:
,,Ja naročito smem da Slobodanu Miloševiću kažem – halo“.
Poslije Sloba – Ivica
Sukob Slobodana i Dačića postao je toliko javan, da je formalni predsednik SPS iz Haga od delegata Šestog kongresa tražio da Dačića izbace iz partije. Umesto toga, Dačić je izabran za predsednika Glavnog odbora.
Nema te stranke ili koalicije na vlasti s kojom nije koketirao ni tog lidera čiji enterijer trakta nije upoznao, nepogrešivo kapitalizujući svoje ulizištvo.
Jedino Zoranu Đinđiću nije mogao prići.
Kao ministar policije, Ivica Dačić će se, koju godinu kasnije, useliti u nekadašnji Đinđićev kabinet. Iako je, prilikom donošenja zakona o saradnji s Hagom, Dačićev bliski saradnik Dušan Bajatović poslanicima skrenuo pažnju da će jednog dana oni koji su doneli uredbu o izručenju Slobodana Miloševića odgovarati – zaključivši da je ,,jedan od njih već platio glavom“ – Ivicu to nije sprečilo da na desetogodišnjicu atentata za NIN napiše tekst u kojem naglašava kako je ubeđen da Đinđić ,,ne bi imao ništa protiv što baš mi, njegovi politički protivnici, radimo ovo što radimo. Pozdravio bi to što smo se sreli, u budućnosti“.
Napisao je to kao premijer koalicione vlade u kojoj je participirala SNS, čiji su se neki vodeći članovi hvalili kako su se, deset godina ranije, opijali od sreće na vest o atentatu.
Vispren, pragmatičan, prilagodljiv, racionalan, kvaran, ogledalo tradicionalne srbijanske politike, Dačić je, uspešno izmičući dosovskim šamarima, vešto plivao ka vlasti, uglavnom uz vodu, sve do 2004, kad je podržao vladu dr Vojislava Koštunice.
Posle smrti Slobodana Miloševića, nakon velikih previranja i komplikovanih frakcijskih borbi, na prvim pravim izborima pobeđuje Petra Škundrića i Zorana Anđelkovića, a zatim i Milorada Vučelića u drugom krugu i postaje predsednik SPS-a.
Krajem maja 2008. predstavnici beogradskih odbora SPS, SRS, DSS i PUPS potpisali su čak šest papira na kojima se izjašnjavaju za koaliciju na lokalnom nivou. Dogovoreno je da kandidat ove koalicije za gradonačelnika prestonice bude Aleksandar Vučić, generalni sekretar SRS-a. Na saznanja dobro obaveštene beogradske čaršije da predsednik SPS-a iza leđa radikalima šuruje sa Borisom Tadićem, Vučić je odgovorio: ,,Ja imam reč koju mi je dao Ivica Dačić. Čovek se drži za reč“.
Rukovodstvo SPS-a ubrzo je potvrdilo novinarske spekulacije i donelo odluku da se ide u koaliciju sa DS-om, a samim tim raskida se dogovor s radikalima.
,,Bio mi je u kući 20 puta. On je osvedočeni lažov. Obraz mu je kao đon“, reći će Vučić kasnije.
Dačić nije prevario samo Vučića.
Kameron Manter, bivši američki ambasador u Srbiji, u knjizi ,,Druga američka armija – služenje SAD u inostranstvu i diplomatija 21. veka“, Dačića smatra ključnim za slabljenje Koštuničinih šansi za reizbor.
,,Preokrenuli smo ga i od njega napravili proevropljanina. Nismo ga platili, samo smo ga ubedili… Isposlovali smo da Hoze Luis Zapatero, tadašnji španski premijer, i Jorgos Papandreu, budući premijer Grčke, koji su u to vreme vodili Socijalističku internacionalu, pozovu Dačića u posetu tokom koje se jelo i pilo. Rekli su mu da će mu odobriti ulazak u socijalističku internacionalu ukoliko se priključi proevropskim snagama, što je on odmah i učinio. Zabio je nož Koštunici u leđa“, naveo je Manter.
Boris Tadić i Ivica Dačić odigrali su basket, podelili bol za Đinđićem i Miloševićem, i na saboru u Končarevu, rodnom mestu Dragana Markovića Palme, sklopili dil o vlasti. Iako je njegova odluka iskakala iz kampanje SPS-a, njihovog programa i istorije, pa i logike, već ovejani lisac, i tada s najdužim stažom u politici, iskusno je procenio da je paktiranje sa DS-om vrlo rizičan, mnogi su smatrali i politički smrtonosan potez, ali i investicija koja mu se, ukoliko taj deal potraje, može višestruko isplatiti.
Isplatila se.
Najevropljanin
Nepunih godinu dana od dolaska na vlast Dačić je partiju koja je bila na respiratorima doveo do pozicije treće stranke u Srbiji, iste godine dobio je priznanja ,,Najevropljanin“, a krajem te 2009, ,,zbog angažmana u odnosima sa EU i SAD“, skinut je sa američke crne liste, prema kojoj se pripadnicima nekadašnjeg režima Slobodana Miloševića zabranjuje ulazak u Ameriku.
Parlamentarni i predsednički izbori u maju 2012. potvrdili su da i u politici važi ono zlatno pravilo iz jedne druge ljudske aktivnosti – gde neke stvari ne rade lepi i pametni već – uporni! Tomislav Nikolić, lider Srpske napredne stranke, iz petog pokušaja ostvario je svoj životni san: izabran je za predsednika Srbije. Pored toga što je dobila novu vodeću ličnost neidentifikovanom diplomom, kontroverznom političkom prošlošću i sumnjivim predsedničkim potencijalima, pa i namerama, Srbija je izborom Nikolića za predsednika ipak omogućila i postizborni uspeh SNS-a: iako su stranke dotadašnje vladajuće koalicije zajedno dobile isti broj glasova kao i na prethodnim izborima i time stekle šansu da još četiri godine vladaju Srbijom, desilo se čudo.
,,Možda se ne zna ko će biti predsednik, ali je novi premijer poznat“, zagonetno se obratio nasmejani i znojavi Dačić u izbornoj noći iz svog štaba.
Bio je to znak za početak aukcije.
Pred izbore 2012. Vučić je poručivao da nije oprostio prevaru:
,,Ja Tomu Nikolića jako volim. I podržaću svaku odluku stranke, pa i o koaliciji sa SPS-om. Ali ni sam bog ne može da me natera da budem deo izvršne vlasti koju će podržavati SPS.“
Desilo se da su posle tog 6. maja 2012. ,,ispeglali“ 5. oktobar 2000.
Kao i pre četiri godine Nikoliću i Vučiću, Dačić je sada okrenuo leđa Borisu Tadiću. U dogovoru sa čelnicima Srpske napredne stranke, postao je premijer.
I lako prebrodio nove afere. Kao onu kad je istraživačka mreža KRIK svojim kanalima otkrila i objavila je snimak (bez tona) na kojem Dačić i Rodoljub Radulović, zvani Miša Banana, lik optužen za šverc kokaina, dovođen, inače, u vezu s klanom Darka Šarića, ćaskaju u separeu jednog beogradskog restorana. Dačić se kleo da je s Radulovićem ,,razmenjivao misli o muzici i sportu“ i još se ražestio:
,,Vi mene pitate zašto sam poznavao nekoga za koga nisam znao čime se bavi. Šta je sa onima koji su s njim radili? Ja sam se na Hilandaru pričestio i nisam se tamo molio za sebe nego da Srbija zna šta može da nas čeka u budućnosti!“.
Kad je i Vučić ustao u odbranu Dačića, u potpuni zaborav pali su i dokazi da je Radulović ,,razmenjivao misli o muzici i sportu“ sa još nekim Dačićevim bliskim saradnicima; da je Dačić jedan od aktera afere ,,Kofer“ (zahvaljujući dojavi Dejana Mihajlova, sekretara Vlade Srbije, Dačić je 15 minuta pre nego što će u stan viceguvernera NBS Dejana Simića upasti policija i tamo uhapsiti direktora SPS-a Vladana Zagrađanina sa 100.000 evra u koferčetu, vešto ,,zapalio“ iz zgrade); da je uoči izbora koji će na vlasti ujediniti SNS i SPS Aleksandar Vučić dao iskaz Tužilaštvu za organizovani kriminal tvrdeći da se Ivica Dačić kao ministar policije sastajao s Lukom Bojovićem, koji u Španiji od 2012. služi kaznu zbog organizovanog kriminala.
Iako bi kao višegodišnji ministar policije po difoltu mogao raspolagati raznoraznim državnim, službenim i neslužbenim tajnama i pikantnim činjenicama i vizualima raznoraznih biografija, sva je prilika da su Dačiću ti alati savremene politike beskorisni: ima indicija da protokom vremena ,,Dosije Dačić“ ima iste efekte kao i Ivičina dijeta – koliko god se trudio, debljina je sve veća.
Poznavaoci prilika čak tvrde da je pokojni Miki Rakić, dok je kontrolisao sve tajne službe Srbije, kopiju tonskog snimka bar jednog razgovora ,,o muzici i sportu“ amanetovao Aleksandru Vučiću, da mu se nađe.
Čovjek za sve vlasti
Zbog toga srbijanski ministar unutrašnjih poslova Vučiću služi za unutrašnje potrebe: da potpiše Briselski sporazum s Prištinom; glumi Vučićevog ličnog solistu (,,Kad dođu stranci Vučić me uvek zove. Svaki put me tera da im pevam…“); trudi se da, kad pored suvih šuma planu i tradicionalne regionalne tenzije, u agilnosti i čvrstini odbrane pozicije Srbije i njenog voljenog vođe bude za korak ispred Aleksandra Vulina.
Jer, samo s uma sišavši ministar spoljnih poslova može pokušati da ,,obuzda“ makedonskog premijera Zorana Zaeva (jer je ovaj imao svoje mišljenje o Vučićevom potenciranju ,,makedonskog scenarija“); nepristojno dobacivati Hrvatima (,,Moj dobronamerni savet za Hrvatsku je da ne umišlja previše da je ona nekakva svetska sila jer to nije…“); prebacuje Crnoj Gori ,,velikocrnogorsku agresiju“ i preti Crnogorcima koji imaju srpsko državljanstvo (stavljaju li pod sumnju velikosrbijansku politiku, treba im uskratiti srbijanske papire)!
Ako je i ucena u pitanju, nije red da reket plaćamo mi.
Dačić je od početka bio u udarnom ešelonu SPS-a i čuvar Miloševićevih leđa, u vlasti sa SRS-om Vojislava Šešelja, značajna podrška DSS-u i Vojislavu Koštunici, partner DS-u i Borisu Tadiću, koalicioni sabrat G17 plus (kasnije URS) i Mlađanu Dinkiću, arhitekta osvajanja vlasti SNS Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, redovno okrećući leđa svim prethodnim opcijama, rečima i obećanjima.
Vrhunskom prevarantu i najvećem oportunisti u istoriji srbijanskog višestranačja, dežmekastom konvertitu koji se od studenta premetnuo u političara, od komuniste i socijaliste evoluirao u modernog nacionalistu, od pevača lakih nota iz kupatila vinuo do estradne zvezde koja zabavlja Redžepa Erdogana, ,,malog Slobe“ koji je izdao učitelja, lika koji trideset godina živi na budžetskoj dojci i lidera na političkom izdisaju, za očekivati je da na kraju okrene leđa – sebi i sopstvenoj karijeri.
Preporučeno
Ali ne, Ivica Dačić je ubeđen da je ovaj period tek razdoblje njegove rane političke mladosti. Iako dobro zna da o(p)staje na čelu SPS-a samo dok to Vučiću odgovara, a ovome, tvrde poznavaoci, još uvek odgovara kako ih Dačić (za)vodi. I da bolje od Vučića zna samo jednu stvar: koliko je zaista daleko od časne sestre!
