Video
Piše: Milivoj Bešlin
Aleksandar Vučić je „dostojno“ obeležio Dan pobede nad fašizmom i Dan Evrope, 9. maj. Odlučio se na dodelu najvišeg odlikovanja austrijskom piscu Peteru Handkeu, poznatom po negiranju genocida i slavljenju osuđenih ratnih zločinaca. Dok se u Evropi lome koplja da li bi se austrijski pisac mogao svrstati među neofašiste, njegova podrška zločinačkim projektima, nastalim na ideologiji krvi i tla, dakle, fašizma, čini ga najmanje podesnom osobom da se na njegovim prsima nađe najviši državni orden Srbije, dodeljen na Dan pobede nad fašizmom.
Prethodno je Handke bio na derneku u Višegradu. Pevao je, pio i orgijao sa domaćim poklonicima zločinačkih ideologija, ruskim petokolonašima i ostalim miljenicima i uposlenicima Vučićeve „duboke države“ i paraintelektualnom poslugom Dodikovog kriminogenog i separatističkog režima. Snimci sa dernek-orgija su kružili po mrežama i nije slučajno da je ovaj đavolji ples sa saučesnicima zla i batlerima ratnohuškačkih autokrata odigran baš u Višegradu. Ovaj grad je postao toponim zločina i ne slučajno odabran za varvarski i paganski ples nad humkom. Nigde razmere zločina, javna smaknuća civila i odsustvo truda da se fašističke namere prikriju, kao i bestijalnost izvršitelja, nisu bili tako jasni, otvoreni i neporecivi kao u ovom gradu.
Višegrad kao drugo ime za zločine nad civilima
Istorija višegradskog magnum crimena započela je još u Drugom svetskom ratu. Veza između ovoga grada i kolaboracionističke vojske srpskog nacionalizma (četnika) uspostavljena je oktobra 1943. godine. Naime, četnička vrhuška je u to vreme imala pogrešno uverenje da, nakon kapitulacije Italije, sledi brzo iskrcavanje saveznika na Jadran i hteli su da zauzmu tačku sa koje bi mogli relativno brzo da uspostave vezu sa savezničkim trupama i tako se od fašističkih kolaboracionista prebace na stranu antihitlerovske koalicije. Zbog toga je četnički komandant Draža Mihailović naredio vojnu akciju koja je imala za cilj da preostale snage pod njegovom komandom zauzmu Višegrad. Operacija je uspešno izvršena 5. oktobra 1943. i bio je to jedini grad u Jugoslaviji koji su četnici, od novembra 1941, kada su de facto ušli u kolaboraciju sa fašizmom, zauzeli od Nemaca i kvislinga. Nakon uspešne akcije, od 5. do 7. oktobra četnici su u Višegradu pobili nekoliko stotina muslimanskih civila. Žrtve su ubijane zverskim metodama: spaljivanjem i klanjem. Klanje i drugi vidovi likvidacija su najtransparentnije i najmasovnije vršeni na višegradskoj Sokolovića ćupriji, gde je za samo nekoliko dana ubijeno oko 1.500 civila.
Drugi monstruozan metod četničkih likvidacija civila u Višegradu, oktobra 1943, bilo je spaljivanje čitavih porodica koje bi bile zatvorene u svojim kućama. Prema procenama istoričara i statističara bilans četničkih zločina prema Bošnjacima u višegradskom kraju u Drugom svetskom ratu je iznosio oko 5.000 ubijenih ljudi, žena i dece. Ogromna većina žrtava su bili civili. Pošto od iskrcavanja saveznika nije bilo ništa, četnici su posle počinjenih strahota napustili Višegrad i već u novembru je njihova Višegradska brigada aktivno sarađivala sa snagama Vermahta protiv partizana. Ista brigada i njen komandant Dragiša Vasiljević, odgovorni za najteže ratne zločine i pokolje muslimanskih civila, na kraju rata će biti ključni u skrivanju svog komandanta, Mihailovića.
Etnički čisti Višegrad na kraju 20. veka
U poslednjem ratu, ubijanja nesrpskih civila u Višegradu su počela već u aprilu 1992, dok je grad još bio pod kontrolom Užičkog korpusa JNA, ali kada se oni povlače u maju iste godine, ubistva su intenzivirana. Osramoćeni i nad Vukovarom i Dubrovnikom do kraja četnifikovani ostaci bivše jugoslovenske armije, grad prepuštaju Milanu Lukiću, jednom od lokalnih paravojnih vođa („Osvetnici“ i „Beli orlovi“). Komanda vojske je i pre toga sarađivala sa ovim maroderom. Brojnost i svirepost ubistava višegradskih nesrba je postala globalno poznati fenomen, a Milan Lukić je osuđen na maksimalne kazne i pred Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu i pred sudom u Beogradu. Masovna ubijanja višegradskih Bošnjaka, gotovo isključivo civila, najbrojnija u junu i julu 1992, vršena su javno usred dana, naočigled čitavog grada, na mostovima. Tela su bacana u Drinu. Najmasovnija ubistva su vršena na ćupriji Mehmed-paše Sokolovića i na Novom mostu. Prema utvrđenim činjenicama, sudskim i istoriografskim, samo u toku jednog dana, 19. juna 1992, na višegradskom Novom mostu je ubijeno i bačeno u Drinu 147 bošnjačkih civila dovedenih iz svojih kuća. Masovna ubistva ljudi u Višegradu su vršena i u kućama, kafanama, fabričkim halama, fiskulturnim salama i drugim javnim objektima. Posebnu surovost zločinima u Višegradu su davali sadistički metodi koje su primenjivali uniformisani banditi pod komandom Milana Lukića. U prvim ratnim mesecima svakog dana u tačno određeno vreme je puštano jezero, kako bi voda odnosila leševe. Sačuvani su dopisi o tome da se upravnik brane žalio da preti opasnost od poplave, jer su leševi zapušili ispuste. Posebna surovost je manifestovana prema zarobljenim nesrbima u koncentracionim logorima, od kojih je najpoznatiji bio motel „Vilina vlas“, koji se nalazio sedam kilometara od Višegrada. Ovaj motel je bio sedište Lukićevog „štaba“ i logor za masovna silovanja bošnjačkih žena i devojčica. Kampanja masovnih ubistava, mučenja i terora je izgubila na intenzitetu krajem 1992, kada grad, u kome je do rata živelo 63% Bošnjaka, postaje etnički gotovo čisto srpski. Nakon rata, iz desetina masovnih grobnica u okolini Višegrada eshumirane su stotine žrtava, a ukupan broj ubijenih Bošnjaka u Višegradu i okolini prelazi 3.000 ljudi.
Dodikovo strvinarenje i ljotićevske pesme u Danu pobede
Međunarodne sudske presude, kao i istraživači ratne prošlosti, do danas nemaju odgovor na pitanje ko je Milana Lukića, koji je do rata živeo u Obrenovcu, poslao u Višegrad i zbog čega je vojska prilikom povlačenja u Srbiju baš njemu prepustila grad u kome će počiniti ljudskom umu nepojmljive zločine. Dok institucije Srbije i manjeg bh entiteta ne odgovore na jedno od ključnih pitanja, ko je ratnom zločincu koji je osuđen i u Beogradu na maksimalnu kaznu, prepustio grad i ko ga je iz Obrenovca sa novcem i oružjem poslao u multietnički i mirni Višegrad, najmanje što mogu je da se sa pijetetom odnose prema hiljadama žrtava ratnih zločina. Danas to nije slučaj. Naprotiv, moralno razvratnom piscu, koji uživa u svom egzibicionizmu slavljenja i adoracije masovnih ubica, koji pronalazi zadovoljstvo u ritualnom plesu na humci hiljada nevino umorenih civila, Vučić na Dan pobede nad fašizmom dodeljuje najviši orden svoje autokratije. Na besramno revizionističkoj i falsifikatorskoj akademiji u Beogradu, povodom Dana pobede nad fašizmom, glavni govornik Dodik je strvinario protiv Tita. Bezočne laži, varvarizovana neukost i ceo navedeni performans su nametali pitanje: šta je logičnije nego u radikalskoj Srbiji Dan antifašizma obeležiti napadom na komandanta vojske koja je na Balkanu pobedila fašizam i kako nego ordenom za anti-antifašističkog pisca. Uostalom, u Srbiji ga niko i ne slavi i ne odlikuje zbog njegove književnosti. Odlikovanje dolazi zbog odbrane Miloševićevog zločinačkog režima i genocidnog velikodržavnog projekta. Vladajući režim u Srbiji je rekao sve o sebi, ali i o našem društvu načinom na koji je obeležen Dan pobede nad fašizmom. Bio je to dan obračuna sa antifašizmom. Ono što se ovde slavi i glorifikuje, u svemu je suprotno idejama i duhu antifašizma. Dodaju li se tome ljotićevske pesme koje su se na anti-antifašističkoj akademiji izvodile, a ljotićevstvo je prečišćeni oblik srpskog fašizma, potpuno je jasno i 9. maja obznanjeno: u Vučićevoj Srbiji antifašizam je i definitivno pobeđen.
Crna Gora solidarna sa zločinom
Simbolički, ali ne manje stvarno, krvavi ples nad humkom Višegrada plesala je i vladajuća Crna Gora. Ministar pravde je poznati desničarski ekstemista i otvoreni negator genocida u Srebrenici. Premijer je zatražio njegovu ostavku, pokrenuo inicijativu za smenu i za sada nema rezultata. Inicijativa je verovatno trebalo da zadovolji zapadne ambasade u Podgorici. A kontroverzni ministar je izjavio da su mu posle skupštinskog negiranja genocida članovi Vlade listom čestitali. Demantija nije bilo. Uostalom, kontroverzni crnogorski premijer je već izjavio da 9. maj za njega nije važan i da ga ne bi trebalo obeležavati. Tako se postaje miljenik beogradske čaršije, sa čijih se medija ne skida.
Preporučeno
Jednog dana neko će se ponovo u ime Crne Gore izvinjavati za sve čemu danas svedočimo. Može se biti solidaran sa žrtvom ili sa zločincem. Zbog toga bi kraj pandemije morao dati i odgovor na pitanje da li će društvo biti u stanju da artikuliše ideju građanske i antifašističke Crne Gore. Ima li nade u „crnogorsko proleće“ ili će društvo kapitulirati, a država nastaviti da nestaje uz nepodnošljivo zagađujuću propagandu jednoglasnih režimskih i opozicionih medija u Beogradu. Prema zlu, kao i uvek u poslednjih trideset godina, Srbija saborna i monolitna. Jedini jednopartijski parlament u Evropi samo je slika društveno totalitarnog i ideološki jednoobraznog modela koji tutnji, uz Belorusiju, poslednjom ruskom ispostavom u Evropi. U takvim okolnostima moguć je novi „Višegrad“. Slike zla na Zapadnom Balkanu nikad nisu bile bliže ponavljanju. Mirno spavajte, zapadne metropole. Razmišljaćete o nama kada puškaranje počne.
