Formalno, razlog su bile epidemiološke mere na Kosovu, koje podrazumevaju zabranu okupljanja u zatvorenom prostoru za više od deset osoba. Odluku o odlaganju doneo je Sinod. Da li je Porfirije Perić manje patrijarh zato što nije ceremonijalno ustoličen u Pećkoj patrijaršiji?
Sledstveno, da li bi Joanikije Mićović bio manje vladika kad ne bi ceremonijalno bio ustoličen na Cetinju, gde je tek njegova dva prethodnika ustoličavao patrijarh SPC? Odgovor je očigledan. Pitanje ustoličenja na Cetinju nije zato versko, nego političko pitanje. I za zvanični Beograd, čiji je Porfirije, time i organizacija kojoj je na čelu, eksponent i za onaj deo crnogorske javnosti koji se protivi ustoličenju Joanikija Mićovića na Cetinju?
Mitropolite crnogorsko-primorske biraju arhijerejski sabori u Beogradu od kada postoji Kraljevina SHS i SPC kao njena crkva.Ta i takva i država i crkva na Cetinju i u dobrom delu Crne Gore doživljavaju se kao okupatorske još od nastanka 1918. tj. 1920. Sa druge strane, za veliki broj crnogorskih građana Cetinjski manastir simbol je crnogorske državnosti i verske samostalnosti. Iste one državnosti i verske samostalnosti koje su ukinute 1918. tj. 1920. godine. SPC je, tokom delovanja, išla na ruku rastu nezadovoljsta, negirajući crnogorsku naciju, jezik i tradiciju.
I danas je malo šta (samo) versko u vezi sa SPC u Crnoj Gori. Ona je parapolitička organizacija prve vrste. Parapolitička organizacija na vlasti. Nasuprot Ustavu koji definiše odvojenost države i crkve prošle godine u toj crkvi sastavljena je lista za izbore održane na današnji dan. Pri toj crkvi određen je mandatar i sastavljena vlada. Ta crkva preuzela je i prosvetu i kulturu. Zovu je Uprava za kadrove, jer se uglavnom uz njihov blagoslov popunjavaju mesta po dubini i širini državne administracije. Administracije koja u građanskoj, multinacionalnoj i multiverskoj državi traži izjašnjavanje o etničkoj pripadnosti čak i kad se podnosi zahtev za dečiji dodatak. U tom smislu rastu problemi koje ova parapolitička organizacija ima sa, doslovno, svim segmentima društva koji su izvan nje. Na tasu su, dakle, sa jedne strane ceremonija ustoličenja koja formalno i nije nužna, a sa druge strane je bojazan da bi se Crna Gora mogla “zapaliti” i potonuti u nestabilnost i bratoubistvo.
Pretvaranje Porfirija i samog Joanikija da sve ovo ne znaju ne menja na suštini. Nego, verovatno, pokazuje njihove namere. Faktičko stanje stvari je takvo da će Porfirije Perić i Joanikije Mićović, sva je prilika, moći na Cetinju da popuju jedino uz sasluženje vojno-policijske sile dve države – Srbije i Crne Gore. Manje je važno da li će ih, kao u kakvom desantu, helikopterom spustiti pred ograđeni ćivot Svetog Petra ili će doći u brišućoj vožnji, blindirani i pod rotacijama. Biće to, u svakom slučaju, poraz.
Jer, pokazuju da su nesposobni za ono što je sama suština delatnosti kojom, tvrde, da se bave. Uspeli su ono što niko nije od kad Cetinjski manastir na tom mestu stoji – da ga ograde od ljudi. Ključno pitanje i najveći strah, kako se približava 5.septembar, jeste da li će Joanikije Mićović svoj mitropolitski mandat započeti ruku okrvavljenih nekom od žrtava koje mogu proizaći iz postojećih tenzija. Iz čijih god redova i u bilo kom gradu bi nečija majka ostala ucveljena, sa tom ljagom, sa tom nesrećom, morao bi da živi i stoluje Joanikije Mićović.
Sa svakim novim danom biće jasnije da je crkva, koja je hramove i ulice mogla da ispuni ljudima, umrla sa Amfilohijem Radovićem. Jer, on je, sa svim kontroverzama, bio pastir. A ne eksponent. Velikom broju ljudi koje je okupljao, ni malo se ne dopada, kao što se nije ni njemu dopadalo, da Aleksandar Vučić vedri i oblači Crnom Gorom. SPC i Joanikije Mićović, sa druge strane, ne ostavljaju prostor za bilo koga osim za uski krug istomišljenika vojno-paravojnog svetonazora i “porekla”.
Kao nekad janičari, tako sada oni za SPC uzimaju “danak u krvi”, uglavnom decu izbeglica iz ratnih devedesetih i pretvaraju ih u svoje “svete” ratnike. Ograde oko manastira, policija i verska parapolicija neće ostati zauvek. Kako će se Joanikije Mićović suočiti sa životom i sa ljudima koji ne čine tvrdo jezgro njegovih zilota? U tom smislu moraće da sam nosi krst svog ustoličenja jer će Porfirije Perić i Aleksandar Vučić biti, rokerskim rečnikom, dovoljno daleko. Koliko god ga sad tapšali po ramenu. Zato, da bi bio prihvaćen, ni izbliza nije dovoljno njegovo vajkanje da nije izvanjac.
Izvanjca u Crnoj Gori najmanje određuje mesto rođenja. Mnogo više u pitanju je nešto drugo. Porfirije i Vučić o tome ne znaju mnogo. Zato pokušavaju ono za šta veruju da znaju – da (se) nametnu silom.
Preporučeno
Sonja Drobac, FB
Video