Video
“Srbi su pobednici u ratu a gubitnici u miru”, jedna je od “ingenioznih” rečenica kojom je srbijanska bulumenta SANU “otaca nacije” gurala sunarodnike u mržnju prema komšijama, a balkanskog kasapina Slobodana Miloševića bodrila u planiranju i sprovođenju masovnih ratnih zločina, etničkih čiščenja i genocida.
Dakle, da ponovimo: “Srbi su pobednici u ratu, a gubitnici u miru”. Šta to zapravo znači? Okreni-obrni, znači da – ukoliko žele da se osećaju kao pobednici – Srbi moraju neprestano biti u nekakvom ratu i konfliktu. Ukoliko žele da se osećaju kao gubitnici i bednici, onda – eto im mir!
Zaista, postoji li monstruoznija logika i konstrukt od ovoga? Ko toliko može da mrzi sopstvenu naciju pa da mu podastre ovakvu vrstu večnog prokletstva, kao nekakvu podrazumevajuću istinu? Odgovor je jednostavan: nacionalisti. Jer niko na svetu ne mrzi toliko strasno sopstvenu naciju kao što je mrze nacionalisti.
NACIONALISTIČKI POKLIČI
Ovaj aksiom je, međutim, zaista ušao duboko “među narod” i manje-više se ne dovodi u pitanje, niti se razmišlja o njegovoj apsurdnosti. Nacionalizam uvek završava u zločinu i siromaštvu. On proizvodi nacionalnu bedu, ali je sam uzrokovan duhovnom bedom njegovih protagonista, pisao je svojevremeno brilijantni politikolog, pokojni Slobodan Inić.
“Svi Srbi u jednoj državi”, bio je još jedan memorandumski bojni poklič. I to u vreme kada su svi Srbi, prvi i jedini put u svojoj istoriji, zaista i živeli u jednoj državi. Zvala se Jugoslavija. Pod tom devizom je srbijanski politički, vojni, udbaški, akademski, medijski… crème de la crème krenuo da rastura državu koja je bila zajednička domovina i za sve Srbe. I “narod” je plebiscitarno glasao za rat. Da bi bili pobednici i da bi živeli u istoj državi. Iako su već bili pobednici, zajedno sa ostalim jugoslovenskim narodima i narodnostima, i iako su svi živeli u istoj državi. Zvuči suludo, ali se baš tako sve izdešavalo.
NOVI NEPRIJATELJ
I hajde što se izdešavalo, nego se još uvek dešava! Učili su ljude da mrze redom: Slovence, Hrvate, Bošnjake, Albance… Sad su na red došli Crnogorci.
Bio sam nedavno u Podgorici. Ispred hotela u kojem sam prespavao na jarbolima su bile crnogorska, nemačka i američka zastava. Bulevari se u Podgorici zovu Vilija Branta, Šarla de Gola, Džordža Vašingtona, Peka Dapčevića, Save Kovačevića, Srđana Aleksića… Popio sam kafu na klupi ispred spomenika Josipu Brozu Titu.
Podgorica je daleko čistija od Novog Sada u kojem živim, a koji je nekada, pre Miloševićevog pohoda na Vojvodinu, bio jedan od najurednijih gradova u Jugoslaviji. Razgovarao sam sa ljudima u Podgorici, imaju mnogo problema u životu i nisu zadovoljni stanjem u državi. Ali, svi gore pobrojani simboli naprosto su nezamislivi u Srbiji. Podgorički simboli su simboli emancipacije. Srbija, pak, obiluje simbolima varvarizacije: u mom kvartu na sve strane su grafiti podrške Ratku Mladiću, država – i to u doba „demokratske vlasti“ – izjednačila je četnike sa partizanima i kvislinge proglasila antifašistima. Srbija slavi tiranina Vladimira Vladimiroviča Putina.
Neko će reći da se ne živi od simbola. I to je tačno. Ali, simboli su veoma važni, jer određuju smer u kojem neko društvo želi da se kreće. I to nikako ne treba potcenjivati. Ideje su važne, a dele se na progresivne i retrogradne. Crnogorska simbolika je progresivna, srbijanska je nazadna. Ironično: tzv. naprednjaci su na vlasti.
Takva Crna Gora, baš zato što je krenula putem emancipacije, na užasnom je udaru koji dolazi iz Srbije, bosanskog blentiteta Republike Srpske i – naravno – Rusije, a izvođač radova je Amfilohije Radović, kojem su onomad na slobodarskom Cetinju pevali “Risto, sotono!”
STEPEN MRŽNJE
Stepen šovinizma i kultur-rasizma u srbijanskom društvu poslednji put je bio na ovako rekordnom nivou još tamo 1998/99. godine, i bio je usmeren prema Albancima. Tada je u dobroj meri pukla ona “druga Srbija”, to jest građanski deo ovog društva. Tada je šovinizam provalio i iz nekih intelektualaca u koje sam se zaklinjao, iz nekih novina koje su mi pamet sačuvale tokom ratova u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj…
Iz najneočekivanijih pravaca pokuljala je kultur-rasistička mantra da su Albanci niža bića. Onako, u selenićevskom maniru mitologizovane građanske Srbije između dva svetska rata, gde je glavni junak bogati gradski Srbin, koji ugošćava primitivnog Albanca, čobanina i sodomistu.
“Sve nama naklonjene Crnogorce prihvatiti bolje nego prave Srbe! Najbolji su nam poreznici, policioti, žandari, panduri. Daj im da vladaju kobajagi, bivaće veći Srbi i od Srba!… Ne davati im jedino vlast nad prostim narodom, nikako nad državom! A što je najvažnije, u njihovu bednu karadagliju ne ulagati ni dinara, da ne bi gologuznici to više snovali o crnogorskom raju”. Ove reči se pripisuju Nikoli Pašiću, srbijanskom radikalu od pre stotinak godina. Duboko je radikalstvo u korenima toga društva.
IMPERIJALNI POGLED
I ako je to Pašić rekao, i ako nije rekao, upravo takve reči najbolje opisuju pogled iz Srbije na Crnogorce. Opet su popucali oni ostaci ostataka građanske Srbije, opet se prolio šovinizam, opet kultur-rasizam. Od radikala Vučića, koji se kao i obično pravio nevešt u svom šibicarskom maniru, ali je ipak poručio da će Srbija pomoći u “odbrani svetinja”, preko opozicionog bojkotaškog Saveza za veliku Srbiju, koji je maštao o „rekama slobode“ koje će se preliti iz Crne Gore u Srbiju, do korifeja „građanske“ misli, koji su divljali po Tviteru.
Zamislimo situaciju u kojoj za jednim stolom sedi sedam prijatelja. I jedan po jedan – svi odlaze, beže, uvek od istog, kojeg smatraju nasilnim. I na kraju ostaje taj jedan, od kojeg su svi utekli. I tako on sedi za stolom i pita se ko je kriv.
Na pamet mu ne pada da je problem u njemu, ako su ga već svi napustili i krenuli svojim putevima. Redom: Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Crna Gora, Kosovo odlučili su da ne žele da žive u zajednici sa Srbijom. Srbiji je pošlo za rukom da protiv sebe ujedini i NATO, koji ju je bombardovao 1999. godine kako bi sprečio novi Miloševićev genocid. Srbija je veći deo devedesetih godina 20. veka provela u različitim vidovima međunarodne izolacije.
I kakve je pouke društvo izvuklo? Da je samo Srbija u pravu, da je na meti velikih sila zbog toga što su Srbi nad-ljudi, zbog “Teslinog tajnog oružja”, zbog „retkih ruda i minerala“ na Kosovu, zbog… Dopišite šta god da vam padne na pamet, uklopiće se savršeno.
AUTOVIKTIMIZACIJA
Srbija je, dakle, potonula u autoviktimizaciju, ona je žrtva nad žrtvama. Kakav je to krvavi cinizam! Jer, u stvarnosti, Srbija je dželat koji je najodgovorniji za više od 130.000 mrtvih, miliona raseljenih, desetina hiljada silovanih, miliona raspamećenih. Srbija je odgovorna za Magnum Crimen, veliki zločin.
Iskustva drugih društava koja su bila odgovorna za slična zverstva govori da put spasenja nije u litijama niti u “odbrani svetinja”, makar u tim povorkama bilo i mnogo iskreno nezadovoljnog a nacionalistički nezadojenog sveta, koji nema drugačijeg načina da izrazi svoje razočaranje. U konačnici, pokušaj je to odbrane pre svega popovskih nezajažljivih stomaka i očiju. Oruđe je to za pokušaj ubistva Crne Gore i proizvođenje rata. Za novi balkanski požar.
Nemam dilemu da će se novi pir velikosrpskog nacionalizma, kojem je ovaj put meta Crna Gora, završiti novim debaklom. Strah me je jedino da ne padne krv. Verujem da će se Crna Gora uspeti izboriti sa nemani koja joj se nadvila nad glavu. Verujem i da Zapad ovaj put neće kasno reagovati, kao što jeste – pre svega u mojoj Bosni.
Ono što se nacionalizmu uvek može sa sigurnošću “proreći” jeste da će na kraju uništiti sopstvenu naciju. Nakon destrukcije, u finalu se uvek desi autodestrukcija. Iz koje, možda, ali samo možda, proviri i neka katarza.
Preporučeno
(Autor je novinar i profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu)
