Žarko Korać: SPC je jedina istinska opozicija vlasti

Nelegalna trgovina oružjem u koju je umiješan otac ministra policije Nebojše Stefanovića, snimak na kome se vidi da agent ruskog GRU daje novac penzionisanom oficiru Vojske Srbije, hapšenje vlasnika najveće plantaže marihuane u Evropi koji se sumnjiči za povezanost sa vrhom vlasti u Beogradu samo su neke od afera koje posljednjih nedjelja ozbiljno potresaju Srbiju i vlast predsjednika Aleksandra Vučića. Profesor beogradskog Filozofskog fakuteta, nezavisni poslanik u Skupštini Srbije, psiholog Žarko Korać za Pobjedu konstatuje da atmosfera u srpskom društvu odavno „nije normalna“, čemu je, tvrdi, svoj nemjerljiv doprinos dao sam predsjednik Aleksandar Vučić.

“Vučić svoje političke protivnike doživljava kao svoje krvne neprijatelje. Kao društvo, ušli smo u politički rat do istrebljenja! Kako reče Muamer Zukorlić: ili ćemo mi njih ili će oni nas“, kaže Korać.

Nažalost, ovom režimu put je utrla politika Demokratske stranke. Ne mislim, pritom, da je Vučića na vlast doveo Boris Tadić, ne; ta je teza proizvoljna i suštinski netačna. Međutim, Tadićeva vlast se nije odlučnije suprotstavila nacionalističkim idejama i dalje dominantnim u srpskom društvu. Umesto toga, sa njima je koketirala, u čemu je najistaknutiju ulogu imao Tadićev šef diplomatije Vuk Jeremić. Tadić se nikada do kraja nije opredelio za EU, iako je to, kao i Vučiću, bio njegov nominalni cilj. Nije otvorio pitanje kritičke valorizacije prošlosti, odbacivanja nasleđa Slobodana Miloševića… I evo nas tu gde smo! –

POBJEDA: Ipak, stanje u društvu u vrijeme predsjednika Tadića ne može se upoređivati sa ovim danas.

KORAĆ: Tačno. Ovo o čemu govorim bilo je deo opšte politike, ali ne dominantan. Vučić je to radikalizovao. Biračko telo Srpske napredne stranke (SNS) nacionalističko je i suštinski antievropsko. Vučić je, kazao sam, nominalno okrenut evropskim integracijama; istovremeno, u politički i društveni život vratio je ogroman broj ljudi iz Miloševićevog vremena; neprekidno govori o „nepravdama“ koje su učinjene Srbiji i Srbima, a Rusiju vidi kao jedinog srpskog zaštitnika. Zašto on to čini? Zato što svojim biračima želi da kaže da ih nije napustio, da se nije promenio, da je isti nacionalista kakav je bio devedesetih.

 POBJEDA: Nakon nedavno objavljenog izvještaja Pentagona, u kojem se kaže da je politička, vojna i obavještajna saradnja Srbije sa Rusijom intenzivirana od 2012. godine, tj. od trenutka kada je vlast preuzela stranka predsjednika Vučića, da li iko ozbiljan više vjeruje u proevropsku politiku zvaničnog Beograda?
KORAĆ: Imam utisak da Zapad zaista počinje da gubi strpljenje, očito ne shvatajući da Vučić nema hrabrosti da ispuni ono što im je obećao. Govorim o Kosovu, gde će Vučić na suprotnoj strani sada imati ne Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja, sa kojima je vodio dijalog, nego neuporedivo težeg, tvrđeg pregovarača – Albina Kurtija.
Kada je reč o izveštaju Pentagona na koji ste ukazali, čini mi se da se u njemu toliko ne potencira vojna i obaveštajna saradnja, koliko činjenica da je Srbija nedavno postala članica Evroazijske ekonomske unije, što se tumači kao Vučićeva spremnost da se još više približi Rusiji.

POBJEDA: Zašto uvijek dovodite u pitanje hrabrost predsjednika Vučića, koji neprekidno ponavlja da se nikoga ne boji, da je hrabar?

KORAĆ: Vučić je hrabar samo dok je na sigurnom, dok je u većini. Tada preti. Podsećam vas da se predsednik Srbije, tokom poslednjih sedam godina otkako je na vlasti, nikada javno nije suočio ni sa jednim svojim političkim protivnikom, ni sa jednim oponentom, ali jeste sa netalentovanom književnicom iz Zagreba, jednom pevačicom i sl. Kao što znate, nikada mi nije bio blizak Vučićev politički stil – ta neprekidna priča o sebi, o svojim uspesima, o tome kakvim je sve opasnostima izložen, šta ga muči, da li je umoran, u koliko sati je ustao, šta jede, šta čita, koliko spava… „Ja pa ja“, ponavljaju deca u određenom uzrastu, znate… Čudno, ali stil o kojem govorim očito prija Vučićevom biračkom telu, čak i onima koji ne glasaju za njega.

POBJEDA: Zašto mislite da im prija?

KORAĆ: Zato što ćete veoma često sresti ljude koji će vam reći da predsednik mnogo radi, da je vredan, što je direktna posledica načina na koji Vučić svakodnevno javno opisuje svoj radni dan. Drugo je pitanje da li Vučić u svemu tome ima jasno definisan politički cilj i sredstava kako do tog cilja da stigne. Jer, ako on zaista Srbiju vodi u EU, hajde da vidimo kako to čini. Da li je nominalna proevropska politika Beograda od Srbije napravila demokratsko društvo? Je li uspostavila stabilne institucije? Tretira li opoziciju kao neprijatelje ili kao političke oponente? Da li je pravosuđe u Srbiji nezavisno, jesu li mediji slobodni? Kojim to putem ide Srbija? Bojim se suprotnim od formalno zacrtanog.

POBJEDA: Što to tačno znači?

KORAĆ: Znači da u Beogradu imamo autoritarnu, piramidalnu vlast, na čijem vrhu je čovek koji odlučuje doslovno o svemu. I time se veoma ponosi.
„Vučić će da odluči, on najbolje zna“, neprekidno ponavljaju svi njegovi saradnici, što je u suprotnosti sa zdravim razumom, sa demokratijom, sa evropskim putem i vrednostima.
Iako je EU ovih dana otvorila još jedno pristupno poglavlje u pregovorima sa Srbijom, Briselu je nažalost jasno da je politička alternativa vlasti u Beogradu takođe krajnje problematična. Naime, u Savezu za Srbiju (SzS), koji je najjača opoziciona grupacija, imate barem jednu stranku koja je izrazito antievropska. Mislim na Dveri Boška Obradovića. Istovremeno, i partija Vuka Jeremića povremeno šalje antievropske poruke, što u Briselu izaziva opravdano podozrenje. Upravo zbog toga srpskoj opoziciji za sada izostaje direktnija podrška EU.

POBJEDA: Kako EU reaguje na afere u kojima se vrh vlasti optužuje za učešće u nelegalnim poslovima prodaje droge i oružja?

KORAĆ: Bojim se da Vučićeva vlast odavno nije u stanju da zataška veoma teške afere o kojima govori opozicija. Podaci koje iznose opozicioni prvaci dolaze iz samog sistema; oni su insajderski, što ukazuje na to da gola kontrola više nije dovoljna, odnosno da strah od režimske odmazde kod građana polako slabi. Sve to veoma plaši Vučićev režim, koji, uprkos kontroli ogromnog broja medija, više ne uspeva da zaustavi sve kompromitujuće informacije o sebi. Gotovo svake nedelje imate novu aferu, novi skandal. Vučićev sistem počinje da puca. Nakon skandalozne prodaje oružja iz valjevske fabrike Krušik, u čemu je očito učestvovao otac ministra policije Nebojše Stefanovića, uhapšen je uzbunjivač Aleksandar Obradović, koji je tri meseca držan u kućnom pritvoru. Obradović je konačno pušten u sredu (18. decembar).

Režim koji je svoj mandat započeo obećanjem da će rešiti slučajeve dvadeset i četiri sporne privatizacije – od kojih, uzgred, nije rešio ni jednu – tokom nepunih sedam godina vlasti pokazuje da je sam itekako ogrezao u korupciji. Zato verujem da prisustvujemo početku Vučićevog političkog kraja.

POBJEDA: Aferu nelegalne trgovine oružja je, uz pomoć bugarske novinarke bliske Moskvi, navodno lansirala Rusija. Je li?

KORAĆ: To se nikada ne može sa sigurnošću reći. Vladu Zorana Đinđića su, štiteći interese Tvornice duhana iz Rovinja, divljački rušili Ivo Pukanić i njegov nedeljnik Nacional. Pitanje je, dakle, ko sve koga i zašto u određenom trenutku može da potkupi.

U konkretnom slučaju, javnost ne bi trebalo mnogo da interesuje ko je kome dao informacije o učešću oca ministra Nebojše Stefanovića u nelegalnoj prodaji oružja; umesto toga, javnost mora da zna da li su informacije koje je izneo uzbunjivač Obradović istinite. Ne zaboravite, pritom, da je u sred afere nelegalne prodaje oružja objavljen snimak na kojem se vidi da agent ruske vojne obaveštajne službe, iste sa kojim je Crna Gora imala iskustva oktobra 2016, daje novac penzionisanom oficiru Vojske Srbije. Srpska BIA je potvrdila autentičnost snimka. Zašto je taj snimak, napravljen prošle godine, tek sada pušten? Ko ga je pustio? Najzad, zašto je ruska služba bezbednosti poslednjih godina tako aktivna i agresivna na Balkanu?

POBJEDA: Nije samo na Balkanu.

KORAĆ: Tako je. Setimo se trovanja u Londonu; jedan od najozbiljnijih listova u Francuskoj, ugledni Mond, otkrio je ovih dana da je gradić u toj zemlji dugo bio baza jednom broju ruskih obaveštajaca; iz Nemačke su nedavno proterana dvojica ruskih diplomata osumnjičenih za učešće u ubistvu ruskog disidenta. Svi pripadnici ruskog GRU koji su učestvovali u navedenim akcijama otkriveni su i identifikovani.

 POBJEDA: Zar to nije čudno? Posebno ako znamo da je ruska služba važila za jednu od najmoćnijih i najefikasnijih. 

KORAĆ: Carska Rusija je zaista imala veoma snažnu i efikasnu obaveštajnu službu, čuvenu Ohranu. Kasnije je i SSSR napravio Čeku, svoju tajnu službu. Šta je sa GRU? Moskvu očito veoma muči proširenje NATO do granica sa Rusijom, što Kremlj doživljava kao krupno ugrožavanje vlastite bezbednosti. U tom smislu, pojačana agresivnost ruskih službi na Zapadu mogla bi se tumačiti kao njihov direktan odgovor na činjenicu koju iznosim. Otuda atentati, trovanja, državni udari, pokušaji da se zaplaše ruski disidenti u inostranstvu i sl. U toj se užurbanosti neminovno prave krupne profesionalne greške. Pored toga, verovatno su i kontraobaveštajne službe zapadnih zemalja reagovale na vreme, pa su akcije GRU otkrivene.

POBJEDA: Uzbunjivač Aleksandar Obradović je, kažete, tri mjeseca bio u kućnom pritvoru. Kako to da Zapad nikada javno nije otvorio to pitanje? Da li je razlog sumnja da upravo Rusija srpskoj opoziciji dostavlja informacije o nelegalnoj prodaji oružja ili…? 

KORAĆ: Evropa je zaokupljena sobom, svojim problemima koje ne uspeva da reši. Drugo, migrantska kriza, kriza odnosa sa Turskom, dovođenje u pitanje opstanka NATO do te su mere uzdrmali Brisel da on sada ponovo mora da razmišlja o transatlantskom savezništvu, o izdvajanju za NATO i sl. Previše je, dakle, problema, pa EU ne stiže da se bavi Zapadnim Balkanom.

POBJEDA: Da, ali u Beograd ipak redovno dolaze zapadne diplomate, izaslanici EU, koji svojim ćutanjem pokazuju da mnogo ne haju za to što je jedan čovjek tako dugo držan u kućnom pritvoru.

KORAĆ: Ne zaboravite da je nakon Dejtona u Beograd dolazio veliki broj američkih senatora i kongresmena, koji su Miloševića nazivali stubom stabilnosti Balkana. I, šta se dogodilo nekoliko godina kasnije? Protiv Miloševića je podignuta haška optužnica, iako je on bio isti i te 1995. i 1999. Zapad je u tom smislu veoma ciničan: ako u regionu pronađe političara sa kojim u datom trenutku može da razgovara i da pregovara, sklon je da na neke stvari privremeno zažmuri. I obrnuto: 2006. Crna Gora nije imala podršku Evrope da raspiše referendum o nezavisnosti, ali je Podgorica ušla u rizik i – dobila.

POBJEDA: Čelnici Saveza za Srbiju od predsjednika Vučića posljednjih mjeseci uporno traže prelaznu vladu „po crnogorskom modelu“ iz 2015. Hoće li je dobiti, što mislite?

KORAĆ: Mislim da neće. Uostalom, upravo je „crnogorski slučaj“ dokaz koliko je ideja o prelaznoj vladi besmislena i koliko nema efekta. Crnogorska opozicija je 2015. dobila pet ministarstava, uključujući i ministarstvo unutrašnjih poslova koje kontroliše biračke spiskove. I, šta se promenilo? Ništa! Građani su glasali, opozicija nije priznala rezultate izbora, tenzije i podele u društvu su ostale.
Savez za Srbiju sada od Aleksandra Vučića traži ne samo „crnogorski model“, nego i odgađanje parlamentarnih izbora, koji po važećem ustavu moraju biti održani najkasnije u maju 2020. Moram da kažem da sam šokiran.

POBJEDA: Zašto?

KORAĆ: Zato što bi udovoljavanje tim zahtevima značilo otvaranje vrata diktaturi. Ne znam da li lideri SzS to shvataju. Činjenica je da Srbija od 2012. nema fer i demokratske izbore, ali je isto tako činjenica da opozicija ovim dovodi u pitanje čak i njihovo održavanje. Što je besmisleno.
Baš kao što je besmisleno izjednačavati ili upoređivati političke prilike u Srbiji sa onima u Crnoj Gori. Jer tu postoje ozbiljne razlike – počev od stanja slobode medija do svega ostalog.

POBJEDA: Nešto slično je, u intervjuu beogradskom Vremenu, svojevremeno rekao ovdašnji opozicioni prvak, koji je, tokom svoje ne tako duge političke karijere, na volšeban način uspio da pređe put od Liberalno-demokratske partije Čedomira Jovanovića i Nove stranke Zorana Živkovića u Srbiji, do konzervativnog i u dobroj mjeri anticrnogorskog političkog saveza u Crnoj Gori. Bilo je tu i ponečeg između.

KORAĆ: Čini mi se da je jedan od najvećih problema sa kojim se suočava savremena Crna Gora Srpska pravoslavna crkva; ona je jedina istinska opozicija tamošnjoj vlasti i njenoj prozapadnoj politici. Demonstracije koje SPC organizuje protiv usvajanja zakona o slobodi vjeroispovijesti uvod su u crnogorske parlamentarne izbore 2020. Ipak, za razliku od Vučićeve, vlast u Crnoj Gori je stabilna. Nakon sedam godina apsolutne vlasti, Vučićev režim je sada uzdrman i veliko je pitanje kako će se ponašati u novonastalim okolnostima.

POBJEDA: Što Vi mislite?

KORAĆ: Vučiću je veoma stalo da Savez za Srbiju na proleće 2020. izađe na parlamentarne izbore. U međuvremenu, SzS bojkotuje Skupštinu, dok vlast i deo opozicije simuliraju skupštinski dijalog, od kojeg trenutno nema mnogo vajde. Zašto? Lideri opozicije – upravo oni koje navodno pozivate na razgovor i debatu oko izbornih uslova – na naslovnim stranama kontrolisanih tabloida svakodnevno se prikazuju kao potencijalne ubice, kao atentatori na Vučića, kao narkomani, narkodileri, kriminalci, psihički bolesnici… Izvinite, čak ni Slobodan Milošević tadašnje opozicione prvake nije optuživao da hoće da ga ubiju. Bojim se da to ukazuje da je Vučić, uprkos ogromnoj vlasti koju ima u svojim rukama, u ozbiljnoj panici. Zato i vuče tako panične poteze.
Vučič lično štiti svaki, čak i najmanji šraf svoje apsolutne vlasti. Čovek koji je javno izgovorio mizoginu svinjariju danas je direktor BIA; čovek koji je prepisao doktorat i kojem je Senat BU taj doktorat poništio, ministar je finansija; čovek čiji se otac sumnjiči za umešanost u nelegalnoj trgovini oružjem i čije su i osnovne studije sporne – o doktoratu da i ne govorimo – sedi u stolici ministra policije… Sve njih Vučić štiti.

POBJEDA: Zašto ih štiti?

KORAĆ: Zato što time štiti princip autoritarne, paramidalne vlasti, koji glasi: ja odlučujem o svemu, ja sam jedina i neprikosnovena vlast.

POBJEDA: Ako je ovo što posljednjih nedjelja gledamo zaista početak kraja vlasti predsjednika Vučića, usuđujete li se prognozirati koliko će taj „početak kraja“ trajati?

KORAĆ: Građani se i dalje boje Vučićeve vlasti, od nje zavise; posebno u malim sredinama. Zato i dalje za nju glasaju. Čega se boji Vučić? Pre svega bojkota izbora, pa opoziciju, koju, ponavljam, doživljava kao lične neprijatelje, pokušava da natera da na njih izađe. Vučić ne može da promeni svoj politički stil, to je deo njegovog radikalskog političkog iskustva. Verujem da će Vučić dobiti i parlamentarne izbore 2020; ipak, legitimitet njegove vlasti biće doveden u pitanje u slučaju da ih opozicija bojkotuje. Takav scenario Vučić bi želeo da po svaku cenu izbegne.

Francuske diplomate Keler i Timotije bili su protivnici politike Zorana Đinđića 

POBJEDA: Kada govorite o odnosu evropskih zvaničnika prema državama regiona, kako tumačite poruke francuskog ambasadora u Skoplju Kristijana Timonijea upućene Crnoj Gori?

KORAĆ: Od njih se, koliko znam, u međuvremenu ogradila ambasadorka Francuske u Podgorici. Što je bilo očekivano.

POBJEDA: Ovo nije prvi put da se Francuska izvinjava Crnoj Gori. Doduše, prošlog puta je Podgorica na to izvinjenje čekala cio jedan vijek.

KORAĆ: Moram da kažem da je zaista krajnje neuobičajno da ambasador izriče tako teške i neutemeljene ocene o jednoj suverenoj državi, posebno što to čini iz druge zemlje, one u kojoj je na službi. Uzgred, ambasadora Timonija pamtim kao službenika francuske ambasade u Beogradu u vreme dok je ambasador Francuske bio Gabrijel Keler.

 Timonije je tada bio sekretar političkog odseka Ambasade Francuske, koja je, inače, imala izrazito negativan odnos prema premijeru Zoranu Đinđiću. Istovremeno, veoma je podržavala tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunicu. Timonije je u tom smislu bio izuzetno aktivan: praktično se svakog jutra čuo sa pojedinim članovima Koštuničinog kabineta. O tome sam bio obavešten kao potpredsednik Vlade i savetnik za nacionalnu bezbednost. Pored toga, francuska ambasada je tih godina pomagala isključivo opštine u kojima je Koštuničina stranka bila na vlasti. Isto tako, oštro su se protivili nezavisnosti Crne Gore. Jasno je, dakle, da je diplomatska garnitura tadašnje ambasade Francuske u Beogradu otvoreno podržavala srpske nacionalističke snage u SRJ, zbog čega je premijer Đinđić odbijao da viđa ambasadora Kelera.

POBJEDA: Da li je istina da su depeše koje su iz francuske ambasade u Beogradu stizale u Ministarstvo vanjskih poslova u Parizu nerijetko bile pune diskvalifikacija i ličnih uvreda na račun premijera Đinđića?

KORAĆ: Istina je. Ambasador Keler je nakon Đinđićevog ubistva 12. marta 2003. svom ministarstvu napisao zaista skandaloznu depešu, posle koje ju je francusko Ministarstvo vratilo u Beograd kako ona ne bi ostala u arhivi i u ambasadorovoj diplomatskoj biografiji. Moram da kažem i da je u MIP-u Francuske 2002. godine održan sastanak tokom kojeg je jedan broj tamošnjih diplomata podržao reforme premijera Đinđića, ocenivši da je politika Ambasade u Beogradu prema Vladi Srbije pogrešna, jer je otvoreno podržavala nacionalističke i antizapadne snage u Srbiji.

Oni koji brane doktorat Malog  i magistarski Bečića

kao da vjeruju da je nauka sluškinja politike

 

POBJEDA: Senat BU nedavno je oduzeo doktorat ministru Siniši Malom, što je dijelom zasluga pritiska pojedinih univerzitetskih profesora i javnosti. Kako to izgleda u Crnoj Gori? Pravdoljubiva NVO jurišnica, kao i dio medija koji s pravom traže da se oni koji su plagirali doktorate adekvatno kazne, sada uporno ignorišu zaključak komisije Univerziteta Crne Gore da je Aleksa Bečić prepisao svoj magistarski rad.

KORAĆ: Danas imate programe koji veoma lako dokazuju da li je i na kojim mestima neki rad plagiran. U tom smislu je apsurdno osporavati nešto što je proverljivo. Ignorisanje i ćutanje tu mnogo ne pomažu. Baš kao što ne pomažu ni pokušaji da formalno-pravnim propustom branite zaključke univerzitetske komisije da je rad koji ste predali kao originalan zapravo plagijat. Beogradski univerzitet, na kojim sam predavao punih četrdeset godina, najveći je u regionu; ipak, borba za oduzimanje doktorata Siniši Malom trajala je pet godina. Ceo državni aparat stao je u odbranu očiglednog plagijata jednog ministra. Ispostavilo se – uzalud!
Filozofija je sluškinja teologije, govorilo se u srednjem veku. Čini mi se da se oni koji brane doktorat Siniše Malog i magistarski rad Alekse Bečića ponašaju kao da veruju da je nauka sluškinja politike. A nije i ne sme biti. Nauka je sluškinja nauke. O nauci sude naučnici, ne političari, mediji ili NVO.