Jirgen Klop je harizmom kupio planetu, načinom na koji mu igraju ekipe uklesao je ime među najveće trenerske face, a titula šampiona Evrope sa Liverpulom i nagrada “The Best” za najboljeg trenera su ga učinile – besmrtnim.

Ali, 52-godišnjak iz Štutgarta je sve samo ne – običan. A to se definitivno može zaključiti iz njegove svojevrsne ispovijesti.

Svi trpimo neuspjehe

Moram da počnem sa neugodnom pričom. Plašim se da svijet na fudbalere i trenere gleda kao da smo bogovi. Kao hrišćanin, vjerujem u jednog boga i bog nema veze sa fudbalom. Istina je da svi trpimo neuspjehe. Kad sam bio mlad, stalno sam trpio neuspjehe. Ovo je jedna takva priča.

Moramo se vratiti u 2011. godinu. Moja Borusija je igrala protiv Bajerna u Minhenu, gdje nijesmo pobijedili 20 godina. Često crpim inspiraciju iz filmova, motivišem igrače uz Rokija Balbou. Roki 1, 2, 3 i 4 bi trebalo da se prikazuju u školama širom svijeta. Kao abeceda. Ako gledate te filmove i ne poželite da se popnete na vrh planine, onda nešto nije u redu sa vama.

Noć prije utakmice sa Bajernom, okupio sam igrače u hotelu, svijetla su bila ugašena. Rekao sam im: “Posljednji put kad je Borusija pobijedila u Minhenu, većina vas je bila u pelenama”.

Na ekranu sam prikazao scenu iz Rokija 4, onu sa Ivanom Dragom. Drago trči na traci, priključen je na kompjuter i naučnici ga proučavaju. Sjećate se toga? Rekao sam momcima: “Bajern je Drago. Najbolji u svemu! On je nezaustavljiv”. A onda se vidi kako Roki trenira u Sibiru u kolibi. Siječe borove, nosi trupice i trči prema vrhu planine. Rekao sam im: “To smo mi. Mi smo Roki. Mi smo mali, ali imamo strast! Imamo srce šampiona! Mi možemo učiniti nemoguće!”

Nastavio sam da govorim, pogledao sam momke, ali svi su sjedjeli i gledali u mene bez emocija. Prazni. Gledali su u mene misleći – o čemu ovaj ludak govori. Shvatio sam da je Roki 4 snimljen 80- ih godina, pa sam upitao: “Čekajte malo, neka dignu ruku oni koji znaju ko je Roki Balboa”. Znali su samo Kel i Ovomojela, svi ostali su rekli “Ne, šefe”.

Ponekad se osramotimo

Kompletan govor je bio besmislen, a to je bila najvažnija utakmica u životu za neke igrače. Deset minuta sam urlikao o sovjetskoj tehnologiji i Sibiru! Morao sam cijeli govor da počnem ponovo. To se zapravo dešava u životu. Mi smo ljudska bića. Ponekad se osramotimo. Mislimo da smo održali najveći govor, a zapravo smo govorili gluposti. Ali ujutru moramo da ustanemo i krenemo ponovo.

Znate li šta je najčudnije? Ne mogu da se sjetim jesmo li pobijedili ili izgubili. Prilično sam siguran da sam održao govor 2011. godine pred pobjedu od 3:1 i to priču čini boljom. Ali nijesam siguran. To je nešto u fudbalu što ljudi ne razumiju uvijek. Rezultate zaboravljate, sve ih pomiješate. Ali ti momci, to vrijeme u mom životu, te male priče… Nikad ih neću zaboraviti.

Počastvovan sam što sam primio Fifinu nagradu za najboljeg trenera, ali ne volim da stojim sam na sceni sa trofejem. Sve što sam postigao bilo je moguće zbog ljudi oko mene. Ne samo igrača, nego porodice i svih ostalih koji su bili uz mene kad sam bio prosječna osoba. Iskreno, da mi je neko prišao kad mi je bilo 20 godina i rekao šta će se sve dogoditi u mom životu, ne bih mu vjerovao.

Kada sam imao 20 godina, doživio sam trenutak koji mi je promijenio život. Bio sam klinac, ali sam postao otac. Tajming nije bio savršen. Igrao sam amaterski fudbal i studirao. Da bih platio školovanje, radio sam u prodavnici filmova. Kamioni bi oko 6.00 sati došli po nove filmove, punili smo i praznili velike metalne kanistere. Bili su poprilično teški.

Za djecu nema umora

Svake noći sam spavao pet sati, ujutru bih išao u prodavnicu, preko dana na predavanja, uveče na trening. Kad bih došao kući, pokušavao sam da provedem vrijeme sa sinom. Bilo je to teško vrijeme, ali to me naučilo životu. Još u mladosti sam morao da postanem ozbiljna osoba.

Prijatelji su me zvali uveče da izađemo u pab, svaka kost u tijelu mi je govorila: “Da! Želim!” Nijesam mogao da idem, jer nijesam živio samo za sebe. Malu djecu ne zanima što ste umorni. Briga kada ste zabrinuti za budućnost male osobe koju ste donijeli na svijet – to je prava poteškoća. Šta god da se dogodi na terenu, ne može da se uporedi sa brigom za dijete. Ponekad me ljudi pitaju zašto sam uvijek nasmijan. Čak i nakon što izgubimo utakmicu.

Smijem se zato što sam shvatio da fudbal nije život i smrt nakon što mi se rodio sin. Mi ne spašavamo živote. Fudbal nije nešto što bi trebalo širiti bijedu i mržnju, već treba da bude nadahnuće i radost. Posebno za djecu. Mislim da se 98% fudbala vrti oko toga kako se nositi sa neuspjehom, a i dalje se smijati i pronalaziti radost u igri.

Učim na vlastitim greškama. Nikad neću zaboraviti prvu. Dobio sam posao u Majncu 2001, u klubu u kojem sam igrao 10 godina. Problem je bio u tome što su svi bili moji prijatelji. Preko noći sam postao njihov šef. I dalje su me zvali Klopo. Kad sam morao da najavim ekipu za utakmicu, mislio sam da je ispravno reći to svakom igraču u lice. To je bio loš plan, jer smo imali dvokrevetne hotelske sobe. Ulazim u prvu sobu, dva igrača sjede, ja se okrenem ka jednom i kažem: “Ti ćeš igrati”, a onda se okrenem drugom i kažem: “Nažalost, ti nećeš”.

Shvatio sam koliko je glup moj plan bio kad me drugi igrač pogledao u oči i pitao: “Ali, Klopo, zašto?” Uglavnom nijesam imao odgovor. Jedini pravi odgovor je: “Zato što utakmicu može početi 11 igrača”.

To je bio prvi od mnogih slučajeva kad sam kao trener stao u govno. Što možeš učiniti? Možeš uzeti maramicu, očistiti ga i pokušati naučiti nešto.

Najveći trijumf rođen iz katastrofe

Ako mi ne vjerujete, razmislite o ovome – moj najveći trenerski trijumf rođen je iz katastrofe. Poraz od 3:0 u Barseloni u Ligi šampiona bio je očajan rezultat.

Kad smo se pripremali za revanš, moj razgovor sa ekipom je bio iskren. Nijesam pominjao Rokija. Govorio sam o taktici, ali sam rekao istinu: “Moramo da igramo bez dva najbolja napadača. Svijet kaže da to nije moguće. Budimo iskreni, to je nemoguće. Ali zato što ste to vi, imamo šansu”. Vjerovao sam u to.

Nije se radilo o njihovim tehničkim sposobnostima. Radilo se o tome da su ljudska bića i da su svašta prošli u životu. Jedino što sam dodao bilo je: “Ako propadnemo, neka to bude na najljepši mogući način”. Naravno, meni je bilo lako to reći, teško je igračima to da urade. Ali zahvaljujući momcima i zbog 54.000 ljudi na Enfildu, učinili smo nemoguće. U fudbalu je najljepše to što ništa ne možete da uradite sami.

Nažalost, najnevjerovatniji trenutak u istoriji LŠ nijesam vidio. Možda je ovo dobra metafora života fudbalskog trenera, ne znam, a potpuno sam propustio trenutak čiste genijalnosti Trenta Aleksandera Arnolda. Vidio sam kako lopta odlazi u korner. Okrenuo sam leđa, jer smo se spremali za zamjenu. Razgovarao sam sa pomoćnikom i samo čuo galamu. Naježim se svaki put kad razmišljam o tome. Okrenuo sam se i vidio kako lopta leti u mrežu.

Okrenuo sam se prema klupi i pogledao Bena Vudburna, a on je pitao: “Što se dogodilo?” “Nemam pojma”, odgovorio sam. Enfild je poludio. Jedva sam čuo pomoćnika, a on je govorio: “Hoćemo li zamijeniti igrača?” Nikad neću zaboraviti njegove riječi! To će uvijek biti sa mnom.

Nije mi trebao gutljaj piva

Možete li da zamislite? Osamnaest godina radim kao trener, a propustio sam najsmjeliju stvar koja se ikad dogodila. Od te večeri mislim da sam Divokov gol pogledao 500.000 puta. Ali uživo sam vidio samo kako lopta pogađa mrežu.

Kad sam ušao u svoju malu sobu nakon utakmice, nijesam popio ni gutljaj piva. Nije mi trebao. Sjedio sam tamo sa bocom vode u tišini. Kad sam se vratio kući, moja porodica i prijatelji su bili raspoloženi za slavlje. Ali ja sam bio emocionalno iscrpljen i pošao sam u krevet. Moje tijelo i um bili su potpuno prazni. Naspavao sam se kao nikad u životu.

Najbolji trenutak bilo je buđenje sljedećeg jutra i pomisao: “Istina je. Zaista se dogodilo”. Probudiš se ujutru, a magija je bila stvarna. Zapravo si srušio Ivana Dragu. To se dogodilo. O tome razmišljam od juna, kad smo sa trofejem Lige šampiona prolazili ulicama Liverpula.

Vozili smo se u autobusu i svaki put kad smo pomislili da je parada gotova, skrenuli bismo i parada bi se nastavila. Apsolutno nestvarno. Kad bismo mogli staviti sve emocije, sva uzbuđenja, svu ljubav u vazduhu tog dana u bocu, svijet bi bio bolje mjesto.

Nijesam uspio izbaciti iz glave emociju tog dana. Fudbal mi je dao sve u životu, ali zaista želim učiniti nešto i vratiti svijetu što više. Lako mi je to reći, naravno.

Budimo iskreni. Mi smo prilično uspješni, ali ne bismo trebali da zaboravimo kako je bilo kad smo i mi imali stvarne probleme. Balon u kom živimo nije stvaran svijet. Žao mi je, ali sve što se dogodi na fudbalskom terenu nije pravi problem. Morala bi postojati veća svrha u igri nego što su prihodi i trofeji, zar ne?

Pomislite samo šta bismo mogli postići kad bismo svi zajedno dali jedan odsto zarade kako bismo napravili pozitivnu razliku u svijetu. Možda sam naivan. Možda sam ludi, stari sanjar. Ali za koga je ova igra?

Svi dobro znamo da je ova igra za sanjare.