Video
Stiven Mejer, bivši šef CIA za Balkan, u autorskom tekstu za novi broj Nedeljnika opisao je sedam teza o “balkanskoj patologiji”.
Preporučeno
Već duže od godinu tenzije na Balkanu rastu. Iako ima mnogo pojedinačnih primJera, najupečatljivija je patologija koja ih sve prožima. Posljedica toga je što dobar dio Balkana prolazi kroz period ozbiljne stagnacije u ekonomskom razvoju, što ne postoji mogućnost razrješenja važnih političkih pitanja, a tu su i sve slabija bezbjednost i međudržavna trvenja.
Patologija je ono što definiše Balkan – sile, pritiske i okolnosti koje određuju modernu političku realnost na Balkanu.
“Uprkos propuštenoj šansi ranih devedesetih, akcije Rusije i Sjedinjenih Država osigurale su nastavak Hladnog rata. Sada se dobar dio tog Hladnog rata odigrava na Balkanu, a posebno u Srbiji. Moskva je osnovala humanitarni centar u Nišu, koji bi trebalo da pomaže u slučaju prirodnih katastrofa. I SAD i Rusija otvorile su diplomatski front na Balkanu. Amerika nameće Srbiji članstvo u NATO-u, a Rusija kontrira ugovorima o naoružanju. To sve podržavaju obavještajni operativci. I Amerika i Rusija bore se obavještajno jedna protiv druge na Balkanu. Mala trka za naoružanjem izbila je između Hrvatske, koju podržavaju SAD, i Srbije, kojoj leđa drži Rusija. Obje strane koriste medije na Balkanu da napadnu jedna drugu i da se dopadnu balkanskim vladama, ali i narodima”, piše Mejer.
Odluka zapadnih sila o tome koja od “političkih zajednica” ima pravo da bude nezavisna bila je nepredvidiva, nestalna i nelogična. Crnoj Gori je “dozvoljeno” od Zapada da održi referendum o nezavisnosti 2006. On je jedva prošao, ali Crna Gora je dobila pravo da postane nezavisna. I Kosovo je priznato kao nezavisna država od većine zapadnih i drugih vlada. Ali bilo kakav napor Republike Srpske da se izbori za nezavisnost od Bosne odmah je odbačen u zapadnim centrima, piše Mejer, uz opasku da Zapad nikada nije shvatio etničko pitanje na Balkanu.
Lideri u regionu imaju naviku da pokušavaju da zadovolje velike sile, govoreći da su “preslabi i premali” da se sami staraju o sebi, i redovno govore glavnim silama ono što ove žele da čuju. To instalira psihologiju slabosti i nemoći i ostavlja prostor za sanjarenja o spoljnoj dominaciji. Tako balkanski lideri ne moraju da snose posljedice svojih odluka i nemaju nikakvu odgovornost, navodi Mejer.
“Balkanski lideri prečesto se sakrivaju iza psiholoških ili institucionalnih slabosti, preplašeni da će napraviti greške i u stalnoj panici od toga da bi nekom zapadnom kolegi mogli da kažu ‘ne’. Zato oni obećavaju mnogo, a ostvaruju malo; primorani su da odlažu odluke ili da ih nikada ne donose. Ne rizikuju, dogovaraju se van javnosti i oslanjaju se na koterije prijatelja i porodice. Možda je najgori primer tužni neuspjeh srpskih lidera da preuzmu stvari u svoje ruke što se tiče Kosova, dozvolivši tako da se to odlaže iz godine u godinu. Posebno je bilo nesrećno što su predsjednici Vučić i Tači saopštili da se nadaju da će Tramp i Putin riješiti pitanje Kosova kada su se sreli prošlog mjeseca u Finskoj. Taj stav Vučića i Tačija predstavljao je ukinuće njihove dužnosti — Kosovo je njihova odgovornost”, piše Stiven Mejer.
Cela analiza objavljena je u novom broju Nedeljnika.
