Na Sazanu, malom ostrvu kraj obale Albanije, pejzaž podsjeća na doba jure. Na planini u sredini rastu paprati, džinovska lavanda, plumbago, ruzmarin i lovorovi. Pogled sa vrha, sa dramatičnim zalascima sunca, oduzima dah.

Albanci ga zovu Ishulli i Trumpëve – Trampovo ostrvo. Do sada uglavnom netaknuto urbanizacijom, sada je na pragu da postane meka za ultra-luksuzni turizam, još jedno imanje u portfoliju Ivanke Tramp i Džareda Kušnera. U julu 2024. na podkastu Lex Fridman, Ivanka jedva skriva oduševljenje: „Radim sa suprugom, imamo ovo ostrvo od 1400 hektara u Sredozemlju i dovodimo najbolje arhitekte i najpoznatije brendove“, rekla je. „Biće izvanredno“.

Kada sam u istom mjesecu kontaktirao Kušnera telefonom, osjetio sam njegovo veliko uzbuđenje zbog Sazana, koje je vidio kao pravo blago. Rekao mi je da planira „da stvori idealan resort na kojem bih volio biti sa svojom porodicom i prijateljima“.

Prije nego što sam posjetio ostrvo, maštao sam o tome kako ću proći oko 65 kilometara staza, popeti se na planine prekrivene prašumom i istražiti duboke zalive sa imenima kao što su Rajski zaliv, Paklena klisura, Đavolji zaliv i Admiralova plaža. Želio sam da ga vidim prije nego što izraz „idem na Sazan“ postane privilegija bogatih.

Kada sam stigao, u vedrom julskom danu 2024, primijetio sam da se ne može lako izgubiti: ostrvo je prekriveno znakovima sa lobanjom i kostima, upozorenjem na minska polja. Moj vodič, Arber Celaj, poručnik u albanskoj mornarici, spriječio me je da idem predaleko. Nije želio da ga šefovi ispravljaju.

Sazan se nalazi između Jadranskog i Jonskog mora, strateški pozicioniran na ulazu u zaliv Vlorë, u Otrantskom tjesnacu koji odvaja Italiju od Albanije. Ali, kako mi je objasnio Celaj, „klima Sazana nije mediteranska – već suptropska. To se vidi po vegetaciji. Biodiverzitet je nevjerovatan“. Zaista, gustiš je podsjećao na neku Spilbergovu scenu, sa džunglom ogromnih jasena, grabova, morskih borova i hrastova lužnjaka.

Kako nijesam mogao da se udaljim sa označenih staza, zadovoljavao sam se pogledima na rijetke paprati koje su prekrivale tlo i doline sa visokim travama koje se spuštaju do tirkiznih voda. Kao da sam stajao na početku svijeta, gledajući kako se pejzaž rađa. Kušner je, kako mi je rekao, ostao bez riječi kada ga je prvi put vidio 2021: „Bio sam stvarno iznenađen da nešto takvo postoji usred Sredozemlja i nije bilo razvijeno“. Predhodno odobrenje albanske vlade za projekat Kušnera stiglo je 30. decembra 2024.

Posljednji put sam razgovarao sa Kušnerom i njegovim saradnikom Ašerom Abehserom, direktorom i suosnivačem Affinity Global Developmenta, u julu 2024. Džonatan Gastahelter, portparol Affinity Partnersa, firme iz Majamija koja upravlja sa 4,6 milijardi dolara i kojoj Kušner pripada, nije odgovarao na višestruke mejlove i poruke u kojima sam tražio komentare o statusu projekta.

Nevjerovatno, priroda Sazana mnogo duguje komunizmu. Tokom komunističkog doba, od 1946. do 1991, Albanija je bila poznata kao „Sjeverna Koreja Evrope“, a Sazan je postao simbol potpune izolacije: nedostupna vojna tvrđava koju je diktator Enver Hodža zamišljao kao odbranu zemlje od napada NATO-a ili Varšavskog pakta.

Decenijama su vojnici stacionirani na ostrvu čekali takav napad, danonoćno motreći horizont, slušajući podmornicu koja bi prije ili kasnije isplivala iz dubina Jadrana. Na ostrvu je bila vojna baza sa smještajem, pozorištem, školom i bolnicom. Do sedamdesetih godina prošlog vijeka oko 150 vojnih porodica živjelo je na ostrvu bez kontakta sa kopnom. „Ali bili su privilegovani. Imali su hranu, odjeću, obrazovanje, aparate,“ ispričao mi je Celaj. Čekanje je prestalo tek padom režima 1991. godine.

Dok smo šetali stazom sa mojim vodičem, naišli smo na nekoliko bombnih zaklona i tunela, napravljenih za skladištenje zaliha i municije ili kao skloništa u slučaju gerilskog rata protiv imperijalnih osvajača. Celaj mi je rekao da ima oko 16 kilometara tunela, danas uglavnom nastanjenih šišmišima, zmijama i divljim zečevima. Na Sazanu postoji oko 3.600 bunkera – oklopni betonski „pečurci“ koji vire iz guste vegetacije ili su postavljeni na vrhovima brda kao stražarske tačke protiv nepostojećih američkih nosača aviona ili sovjetskih fregata. Neki od njih biće sačuvani i uklopljeni u novi projekat nekretnina, prema Kušneru.

Pitao sam vodiča o znacima koji upozoravaju na minska polja. „U stvari, to nisu baš minska polja“, rekao je. „Ovo mjesto je puno neeksplodiranih sredstava, još ima mnogo područja koja treba raščistiti.“ Pokazao je na klisuru na istočnoj obali, gdje Affinity Partners planira izgraditi veliki dio projekta koji će obuhvatiti cijelu površinu ostrva. „To su ostaci iz devedesetih,“ nastavio je Celaj, „kada su kriminalci napali ostrvo pravo ispod nosa vojsci, pljačkajući skladišta oružja i municije“. Na kraju su neprijatelji ipak došli, ali u malim improvizovanim plovilima i govoreći isti jezik kao vojnici.

Danas ostrvo kontrolišu albanske oružane snage. Čuvaju ga tri mornara koji patroliraju između zarđalih i zapuštenih pristaništa u zalivu San Nikolo (luka gdje će Affinity izgraditi glavnu marinu za jahte, prema Abehseri).

Albanija je u posljednjih nekoliko godina izbila na vrh najprestižnijih turističkih rang-lista, uglavnom zahvaljujući premijeru Ediju Rami, koji je zemlju pretvorio u ekonomskog tigra Balkana.

Pitao sam Ramu da li se brine zbog političkih komplikacija vezanih za novi projekat nekretnina. Rekao mi je da njegova zemlja „ne može sebi dozvoliti da ne iskoristi dar kao što je Sazan“, dodajući: „Nama luksuzni turizam treba kao pustinji voda.“ Nije se bojao ni kontroverzi, posebno „ako one pomognu da se privuče pažnja i donese investicije“.

Rama je, prema Kušneru, „veliki partner“ i veoma progresivan. „Vlada je jasno prepoznala da ovo može biti nešto veliko“, rekao mi je tokom našeg razgovora u julu 2024. „Prave aerodrom upravo tamo [u području Vlore]“.

Albaniija nije jedini Kušnerov cilj: interesuje ga i Srbija, gdje Affinity Partners planira da bivšu zgradu ministarstva odbrane u Beogradu pretvori u luksuzni hotel. Njihov poslovni zastupnik u regionu je bivši američki ambasador Ričard Grenel, koji je od 2019. do 2021. bio specijalni izaslanik Donalda Trampa za pregovore između Srbije i Kosova. Prema New York Timesu, dok je bio specijalni izaslanik, Grenel je gurao plan da Srbija i SAD zajedno preurede bivšu zgradu ministarstva odbrane. Kasnije se udružio sa Kušnerom na ovom projektu i sada je partner u Affinityju. (Kušner mi je rekao da je Grenel prvi predložio da uloži u Albaniju.)

Srpski predsjednik, prilagodljivi Aleksandar Vučić, vidio je u Grenelu i Kušneru priliku da se približi Trampu ako ovaj ponovo bude izabran, prema Financial Timesu. Vučić, zapravo, igra opasnu igru: osim što se druži sa Trampovim saradnicima, odbija da uvede sankcije Rusiji nakon invazije na Ukrajinu. U maju 2024. otvorio je crveni tepih kineskom lideru Si Đinpingu, čija je vlada napravila velike investicije u novu infrastrukturu u Srbiji, izvijestio je Reuters. I dok Vučić i dalje izražava želju za pristupanje EU, odbija da ispuni ključni uslov Brisela: priznavanje granica i nezavisnosti Kosova.

Kada sam razgovarao sa Ramom, pitao sam ga koliku ulogu američke investicije igraju u geopolitičkim odnosima. Odgovorio mi je da je to prije svega biznis, ali nije negirao da može služiti i širem političkom cilju. „Moramo držati Srbiju u zapadnoj sferi i izvući je iz Moskvinog uticaja“, rekao je. U intervjuu za Financial Times u julu 2024, i Grenel je potvrdio da su investicije poput ove u bivše ministarstvo odbrane osmišljene da približe Srbiju SAD.

Kušner, koji je od 2017. do 2021. godine bio jedan od glavnih savjetnika Trampa, negirao je da je koristio svoju poziciju da bi gurao planove za razvoj Sazana, kada smo razgovarali u julu 2024. „Nikada nijesam upoznao premijera Ramu dok sam bio u vladi“, rekao mi je Kušner. „Ali čak i da jesam, to nije sukob interesa. Ljudi koji rade u vladi prave različite kontakte.“ Tvrdio je da interesovanje za Srbiju i Albaniju „eksplodira“ zbog poslova njegove kompanije u nekretninama.

Pregovori sa Affinityjem o prodaji Sazana su držani u tajnosti. Ni stanovnici ni poslanici nijesu znali za posao od 1,4 milijarde dolara dok nije objavljen u novinama.

Mirela Kumbaro, ministarka turizma i zaštite životne sredine Albanije, branila je Raminu odluku da potpiše ugovor sa Kušnerovom kompanijom, koja je bila na udaru oštrih kritika opozicije. „Ne možemo da se takmičimo sa Italijom, Hrvatskom i Grčkom u masovnom turizmu. Nemamo infrastrukturu ni iskustvo“, kazala mi je. „Moramo se fokusirati na kvalitet. Na vrijednost, a ne na količinu. Više profita, manje problema“.

Prema lokalnim medijima, gotovo 12 miliona stranih turista posjetilo je Albaniju u 2024, što je 15% više nego prethodne godine. „To je previše za nas, i previše zagađenja“, rekla je Kumbaro. „Sazan je pravi put. Idealna kombinacija: priroda i luksuzni turizam“. Bila je oduševljena projektom, objašnjavajući da Affinity blisko sarađuje sa državnom agencijom za strateške investicije, koje su veće od 15 miliona eura.

Kompenzacija je značajna: nula poreza tokom gradnje, a država preuzima brigu o cijeloj infrastrukturi – voda, struja, kanalizacija, prema Kumbaro. Sve ostalo – sunce, more, mediteranski tuljani i subtropska džungla – već postoji.

Upravo to brine ekološke aktiviste poput Olsija Nike, morskog biologa i direktora nevladine organizacije EcoAlbania. „Ovo područje je u nacionalnom morskom parku Karaburun-Sazan. To znači da su plaže i voda u krugu od 2 kilometra od obale zaštićeni. Šta će velike građevinske radove, gradnja pristaništa, saobraćaj jahti i otpadne vode učiniti ovom mjestu?“

Abehsera iz Affinityja rekao mi je da je kompanija angažovala globalnu firmu za održivi razvoj Arup kao konsultanta za projekat. „Njihov fokus je na maksimalnom poštovanju lokalne ekologije i okoline“, rekao je.

Kušner je takođe imao spreman odgovor. „Kada neko najavi razvoj, svi se uplaše,“ rekao je u julu 2024. „Svi očekuju najgore. Ali kada vide naše planove, način na koji dizajniramo i poštujemo okolinu, mislim da će svi biti zadovoljni. Naravno, ne možeš uvijek svakog usrećiti“.

Kad sam se u avgustu 2024. sastao sa Abehserom na ručku u Vlori, dobio sam uvid u planove razvoja ostrva. Hotel, rekao je, biće „dragulj Mediterana“, odgovor na pitanje „Šta još nisam vidio?“ Dizajn hotela neće „nametati se prirodi“; zgrade će biti „isklesane ili čak oblikovane prirodom“. „Biće kao da si smješten u prekrasno drvo“.

Nisam baš najbolje shvatao pa sam ga pitao da li će ostrvo ostati dostupno običnim ljudima, mještanima koji žele da koriste njegove plaže. „Mislim da svi treba da imaju priliku da posjete ostrvo“, rekao mi je.

Kušner je bio skeptičniji. „Pravimo veoma luksuzan proizvod,“ rekao mi je. „Jedna od glavnih prednosti ostrva je privatnost… Ali vjerujem da postoje dijelovi koje možemo razviti da ljudi mogu doći, uživati u hrani i šetnjama“.

Sjetio sam se popodneva sa Celajem. Pričao mi je da su vojnici prije nekoliko godina znali da vide malog sivog magarca među divljim smokvama u nekom proplanku ili u Paklenoj klisuri. A onda bi magarac nestajao. Pitao sam se da li je to samo legenda ili je i sivi magarac umro sa tajnom ostrva – posljednjim utočištem divljine na Mediteranu, osvojenim bez ispaljenog metka. Sve što je trebalo bilo je da Ivanka Tramp i Džared Kušner siđu iz helikoptera i kažu: „Vau!“

——

Autor reportaže je Marcio Mijan. Članak su prvobitno objavili Reportagen i The Dial. Prevod na engleski jezik za Guardian uradila je Eletra Pauleto.