Mato Gelić (78) iz sela Janjac kraj Zenice, jedini je čovjek koji je uspio da pobjegne sa Golog otoka. U mladosti je bio optužen da je htio da ubije Tita, pa je zbog toga završio u ozloglašenom logoru.

“Ne bi ti ja, jarane, nikad pobjego da nije bilo inata! Glava luda, a ja mlad i jak ko bik. Izašo bio novi zakon da se može i s robije na godišnji, po deset-petnest dana. Pisao ja ćaći da mi pošalje odijelo i pare za put. On prodo kravu. Stiže paket i ja pitam onog Nenada, komandire, mogu li ja sad ići? Kaže, ne može. Što ne može? Nisi, kaže, dobar. Kako nisam, po pet normi sam gonio u radionici, udarnićki radio, subotom po pet kutija cigara nagrade dobijo! Čim stigneš u zatvor, stave te u grupu “be”. Ako se ne popraviš, padaš u grupu “ce”, ako si bolji, prelaziš u “a”. Onda te sleduje i godišnji. Ja vazda ostao “be“, priča Mato za Slobodnu Dalmaciju.

Inat zbog komandira

Odbijanje komandira da mu da dozvolu da pođe kući izazvalo je veliki inat kod Mata.

“Kaže on meni, ići ćeš sledeće godine. Rek'o, ja imam ležat taman toliko, pa ću kući svakako. Kaže, džaba ti je. Rek'o, jel tako? Kaže, jes! Rek'o, ja ću ti onda pobjeći. Kaže on, tvoje je da bježiš, a naše da te uhvatimo. Upravnik je bio Rade Radović, Crnogorac, većinom su i bili Crnogorci. Ljudina čovjek! A taj komandir Nenad – đubre. Meni ćaća kravu prodao, kašike mlijeka u kući nema, jarane, ja ću kući, pa kud puklo“, objašnjava Mato.

A onda se odjednom sjetio kako je u  Zenici Tito trebao biti ubijen.

“Jes, kako nije, 1958. Trebala je biti diverzija na onom gazimetru velikom, gdje se tankuje visokopećni gas. I za željezaru i za čitav grad. Da je to grunulo, ne bi do Sarajeva živa ptica ostala. Zarobilo ti je odma Slavka Miletića i cijelu grupu. Ja sam se s njima malo družio u hrvatskom domu, Kralj Tomislav se zvao, kao hrvatska mladež, ali nisam ništa uradio. Džaba, osude mene na tri i po godine. Još punoljetan nisam bio, malo manje od 18 imao. Najprije u Foču tri i po mjeseca, pa nazad u Zenicu, u ‘Staklaru’, još 21 dan. To je zatvor u zatvoru, tu šalju najgore. I šta će ti bit, jedan dan pokupiše nas 70 iz Zenice u onaj hajvan vagon, pa za Rijeku i Goli otok. Slavko je odrobijao u Zenici, ko zna koliko godina. Kasnije je vozio FAP-a. Kažu da je Tito za njega govorio, takvi nama trebaju, takav sam i ja bio oni godina, revolucioner“, nastavlja sa pričom Mato.

On ističe i da je imao i sreće u svemu.

“Posjete su bile, 30. jula 1960. Ja slagao stražaru. Gdje ćeš? Rek'o, posjeta mi došla. Kaže, nije na spisku. Rek'o, jes, sad mi javiše odozdo da ipak dođoše. Haj, kaže, a ja pravo u pristanište. Skupilo se onog svijeta, 3.600 je nas bilo na ostrvu, nekom došo ovaj, nekom onaj. Iz čitave Jugoslavije. I brodova je bilo kolko hoćeš: vojni, teretni, civilni. Tu je i upravnikov čamac, onaj gliser velki, nedavno kod nas u radionici bio na opravci. Mi ga lakirali. Svezan za onaj panj kameni, a štrik ko ruka debeo. Ja se naslonim, ko biva, pušim cigaru, pa nožić iž džepa i kad se onaj štrik zategne, ja zasijeci. Jednom, zasijeci, pa drugi put… Bravari, bolan, sve naprave, majstori su to, šta je njima jedan nožić“, rekao je Mato.

Bježao 12 dana

“Puče onaj štrik, val odnese čamac, kuku meni, propade mi šansa, al ga opet vrati onaj drugi val i ja uskočim na glavu! Pritisnem taster, gurnem onu ručku, a znao sam to s opravke, kad krenu onaj čamac, jarane, mene baci dolje, umalo u nesvijest nisam pao. Kažu da su i pucali za mnom, samo što ja to nisam čuo. Ja brzo preko onog kanala, pa čamcu isključim gorivo zadnji sto, dvjesto metara, da u obalu ne udarim. A onda plivaj i kiti uzbrdo, ima ona magistrala, pa preko nje. Gore, u Velebit! Vidim ja odozgo, već je milicija stigla iz Jablanca. Blokirali kombijem magistralu, ugledali gliser i misle, dobro je, eno njega u čamcu. Preko vrleti i planina sam bježao 12 dana i 12 noći. Izašao gore na Alan, pa ću u selo, Pazarište se zove. Najgore je što si žedan, ljetna su doba, upeklo, pa sam u planini po rupama jeo i onog starog, cvrljivog snijega“, kazao je on.

Život su mu spasili seljaci na koje je slučajno naišao.

“Rek'o, ljudi, ja sam pobjego s Golog otoka, tako je i tako. Ako me uhvate – ubiće me. Nije, bolan, seljak miliciju ni tada volio i daju ti oni meni luka i slanine, pa ja sav sretan tjeram kroz noć. Pomogla mi je i jedna baba, men se čini Srpkinja da je bila. Nisam ni njoj slagao za zatvor, a dva su joj sina u miliciji. Prespavao sam u onom košu za kukuruz i ona će mi jutrom rano put pokazati. Bogami, mi u selo – kraj korita čeka patrola. Upita se ona s njima, dobro jutro, kako ste vi, evo, malo u službi, ko kad se znaju. Kaže, ovo mi je sestrin mali, došo tetki da pomogne, žetva je i tako. Aj, zdravo za zdravo i sa srećom…“, objašnjava Mato.

Mato, eto milicije…

“Gospić blokiran, Korenica isto. Ja kroz goru, noge mi pocrnile i pređem ja u Bosnu. Morao sam se kriti, isto kao miš, malo u štalu, malo u žbun, u sijeno. Ima i anegdota: u nekom sam selu u jaslama prenoćim ja s dvije krave. Baba poranila sljedećeg dana da pomuze, pa ih gura bliže jaslama, a krave se odmiču, rastegle one vratove i sve muču. Ja se ušutio, ne dišem. Rek'o sam sebi, jarane, sad će te ugledati! Al ona nekako onu marvu primiri, pomuze i preko vrata. Da ja sad ne rastežem Markove konake, napatio sam se svega dok se Zenice nisam uhvatio. Osam sati, jutro. Ja kući u Janjac, kad ono jedni plaču, drugi se smiju. Znaju već i sami šta je. Postavim ja ove svoje jarane pred selo, dam im meze i pića, nek stražare. Stari načeo bure rakije, to se sve zapilo u neka doba. Taman će suton, kad javljaju jarani – Mato, eto milicije. Pitaju starog, đe ti je Matan? U njega ime Mato ko i u mene. Kaže stari, otišo je on u SUP u Zenicu. A ja s ovim jaranom Pervanom na biciklo, pa nizbrdo”, dodaje Mato.

Kada su došli u grad, umjesto u SUP, Mato je svratio u kafanu.

“Sišli mi u grad i pravo ćemo u kafanu. Dobro smo mi toga popili i meni ti je vakat u SUP. Dobra veče, ja sam s Golog otoka pobjegao i došao da se javim, da me nazad vozite. Gleda onaj dežurni s portirnice, kaže, da ti, druže, nisi pijan? Ili si lud? Rek'o, pjan jesam podobro, a ti meni samo ovdje potpiši da sam se ja tebi javio, pa ja odoh dalje ako ti meni ne vjeruješ. U to dođoše i oni drugi. Mi te, kažu, po cijeloj Jugoslaviji tražimo, a ti sam došao u Zenicu, u miliciju, pa đe to ima“, istakao je Mato.

Prebijanje, pa izolacija

Tu je, kako kaže, uhapšen i odveden na Goli otok.

“Najprije ide dobra marisaža, pa izolacija. Više sam bio u izolaciji nego u crkvi. Sedamdeset palica mi propisali, a sedamdeset i dvije dali! Reko, trebalo je sedamdeset biti. Kaže ovaj jedan, dobro, kad tako sabiraš, sad ćemo izbrisat grešku, pa će palica radit iznova. Jarane dragi, vjeruj da su mi leđa i guzica bili crnji od ovi pantalona na meni. Došao red i kod upravnika. Uveli mene, sjedi on za stolom, stojim ja, a Rade ti je ljudina bio. Kaže, dobro, šta je bilo, što si mi čamac maznuo? Reko ja njemu – tako i tako. I za godišnji, i za ćaću, i za kravu, i propade mi odijelo, propade mi dvanes ‘iljada para! I za grupu “be” sam mu rek'o, za norme u radionici, za ono đubre Nenada što me kući ne pusti, a i za kapric“, saopštio je on.

Kako je kazao, upravniku je ispričao sve, a on umjesto da ga kazni naredi stražarima da ga više niko ne smije taći.

“Tako ti je i bilo. A šta su svega ljudi propatili na Golom otoku, da Bog sačuva. Ubijao ih kamenolom, izolacija, prebijali ih stražari, ima i groblje, al nije bilo groba, mislim, oznaka i to. Bace te u kakvu rupu, zatrpaju s par kamenica i eto te tu. Onih ubica je bilo, pa ibeovaca, Šiptara, naših, kriminalaca, ovih iz drugih republika… I što god iko slaže protiv tebe, da si nešto uradio, milicija mu odmah vjeruje. Jedva i dočeka! Za kaznu si morao nositi onaj kamen veliki i jesi li posrno, svako te morao pljunut ili udarati, pa tako sin ćaću, ćaća sina, drug druga. Al se čovjek navikne na sve, vjeruješ li da sam ja plakao kad sam se rastajo od jarana i polazio kući. Ne smijem ja reći jesam li im baš jedini ja pobjegao. Možda i jesam, niko se više nije ni javljao. Pokušavali su i drugi sigurno, mazali se onom mašinskom mašću i plivali, al su tamo jake one struje, kažu da ima morskih pasa što napadaju. Pričalo se da su i tih kostura nalazili, a neće ti se ni milicija hvaliti da joj zatvorenici bježe. Jedino što sam Titu jednom u onoj Kući cvijeća reko: Šta ti je život, jarane, evo mene živa k tebi, a ti ležiš…
Jes vidio priče… Nego, kolko će bit sati, ja slabo vidim? Većera je u šest u domu, da ne okasnim“, zaključio je Mato.