Bio je drugi februar 1996. godine. Magi se vratila odnekud u stan u Smiljanićevoj i nije zatekla oca kod kuće. Spremila je večeru i čekala ga. Mislila je da se zadržao u Televiziji, ili u pozorištu, ili s društvom u kafani. Onda je neko pozvonio na vrata i Magi je ustala da otvori. Umjesto Slavoljuba Stefanovića Ravasija, tamo su stajala dva policajca. Rekli su joj da njen otac neće doći na večeru. Izašao je iz autobusa 24 na uglu s Njegoševom, pao i umro.
Sjetila se da je još kao mala u nekoj situaciji zapisala da je sve jedno dugačko umiranje. I sjetila se da joj je nastavnica klavira rekla da se u životu ništa ne mora sem da se umre. Ravasi je te večeri ispunio jedinu obavezu prema životu.
Njen tadašnji partner Vladimir odveo ju je do sofe u dnevnoj sobi. Provela je noć u bunilu. Onda je otišla da da čitulju u “Politici”. Napisala je: “Drugog februara 1996. u strašnom Beogradu umro je moj otac Slavoljub Stefanović Ravasi. Imati i nemati. Ćerka Margita.” Dežurni lektor nije dozvolio riječ strašni uz imenicu Beograd. Na kraju, Ravasi je umro u “bolnom Beogradu”.
Bila je njegova ćerka, jedino što je ostalo iza njega, a ni čitulja, ni komemoracija, ni sahrana, ništa nije moglo da bude po njenom. Pravila je scene svuda, na ulici, u Televiziji, u “Politici”. Negdje je morala da da oduška bolu koji ju je proždirao. Bila je nesrećna što je država riješila da ga sahrani u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Izrugivala se ceremoniji tako što je Aleju nazivala “lejom”. Nije imala novca da ga sama sahrani na Novom bežanijskom groblju, pored Dese. Rekla je glasno, u nemoćnom bijesu, da će jednog dana zaraditi veliki novac i da će ga prenijeti tamo, da svi budu zajedno.
Preporučeno
“Magi je pala u fras”, sjeća se Vladimir. “To je bio toliki fras da više nije mogla ni da govori normalno.” Počela bi jednu rečenicu, nastavila drugu, završila treću. Iz toga se moglo jasno vidjeti kakav joj je haos bio u glavi. “To je bio jako bolan period”, svjedoči Magina prijateljica Hologram, koja je u to vrijeme živjela kod Magi. “Baš jako bolan.”
Šta sad? Umro je veliki radnik i kockar iz Monte Karla i najbolji poznavalac stare srpske muzike i neko za koga se pričalo da se pod stare dane zaljubio i dobio vanbračno dijete i najpošteniji čovek na svijetu i njen tata i njeno sve. Šta sad?
Svetozar Cvetković se sjeća da je Magi na sahrani išla za kovčegom i da je u ruci nosila jednu žutu ružu. Cvele je gledao taj prizor i plakalo mu se: znao je da će vrlo brzo biti isto tako jedna povorka, jedan kovčeg i jedna žuta ruža koju će tom prilikom nositi on.
Kad se sve završilo, Magi se okrenula prema Cveletu i rekla: “Vodi me negdje”. Pod nekim od mostova na Savi zamolila ga je da zaustavi. Izašla je i nestala.
(Tekst objavljen u “Blicovom” dodatku Pop&kultura povodom nove knjige “Magi – kao da je bila nekad” Dušana Vesića, Laguna, 2018.)
Video