Umalo nisam nastradao i devedesetih. Bila je 1992. godine, a ja sam imao pištolj u ustima. Bukvalno! Mogao sam tada da nestanem. Neki primitivni ljudi, kad je sve bilo sivo, željeli su da se svi prezivamo na -ić.

Sa Žarkom Lauševićem su to veče htjeli da popiju piće, a mene su tjerali zato što se zovem Irfan Mensur. Sve se dešavalo u „Stupici“ i izvan nje.

Otišao sam iz Srbije, ali sam odlučio da se vratim. Provjerio sam kod vođe sive Srbije da li da se vraćam ili ne. On mi je rekao da se vratim. Jedini sam čovjek koji je vratio švedski pasoš. Dobio sam ekspresno njihovo državljanstvo. Moj očuh je vidio da na pasošu ima vodeni žig koji oni nemaju na svojim pasošima. Dobio sam pasoš političkog izbjeglice. Nisam se osjećao tako. Samo sam htio da se sve smiri i da se taj kukolj istrebi. Vratio sam ga. Otišao sam kasnije s jugoslovenskim pasošem u London, Kopenhagen, u Švedsku, pa nazad u Srbiju, otkrio je Mensur.

Glumac se protekle godine borio i sa opakim virusom koronom, te je sa kolegom Žarkom Lauševićem dijelio posteljku u KBC – u. Kao bravi borac uspio je da pobedi respiratornu infekciju.

Irfan se čitavog života trudio da održi istinske porodične vrijednosti kojima ga je otac naučio.

Želio sam da izgradim svoju lozu i ostavim svoj trag i zato sam ime svog oca uzeo za svoje prezime. Ostavljam tri čovjeka iza sebe, Filipa, Pavla i Aleksu (Srnin sin iz prvog braka). Aleksu dijelim s njegovim ocem. Odgajio sam ga od njegove druge godine. On mu je tata, a ja sam mu ćale — rekao je glumac za Kurir.