Najpoznatiji psihološki eksperiment svih vremena, stenfordski zatvorski eksperiment, koji je stekao kultni status u modernoj nauci, zapravo je laž, piše Ben Blum za internetski portal Medium.

Filip Zimbardo, mladi profesor psihologije sa Univerziteta u Stenfordu, 1971. je sproveo pokus u kojem je izgradio lažni zatvor i u njega zatvorio devet lažnih zatvorenika i devet lažnih čuvara. Studenti, sve muškarci, javljali su se dobrovoljno putem oglasa u novinama za učestvovanje u eksperimentu i dobijali poprilično dobre dnevnice za to. Tim čuvara sastojao se od Zimbarda i šačice njegovih studenata.

Stenfordski zatvorski eksperiment (The Stanford Prison Experiment, skraćeno SPE) koristi se danas uglavnom za poučavanje činjenice da je naše ponašanje uslovljeno društvenim ulogama i situacijama u kojima se nalazimo. Ipak, dublja i mnogo mračnija pretpostavka ovog eksperimenta jeste da u svima nama čuči skriveni sadizam, koji samo čeka priliku da se oslobodi. Tom pretpostavkom objašnjeni su masakri u Vijetnamskom ratu, jermenski genocid i užasi holokausta. Potvrdu i simbol užasne agonije koju jedan čovjek može da nanese drugome, stenfordski zatvorski eksperiment je pružio u liku Korpija i u njegovom čuvenom nervnom slomu, koji se dogodio samo 36 sati nakon početka eksperimenta, a koji je navodno uzrokovala okrutnost njegovih vršnjaka.

“Svako ko je ljekar morao bi da zna da sam glumio”, govori Korpi u razgovoru sa Blumom.

“Ako poslušate snimak, nije nimalo suptilno. Nisam tako dobar glumac. Mislim da sam obavio prilično dobar posao, ali sam više histeričan nego psihotičan. Prihvatio sam posao jer sam mislio da ću moći svaki dan da sjedim sam i učim za svoje završne ispite. Prvi dan bio je stvarno zabavan. Pobuna je bila zabavna. Nije bilo posljedica. Znali smo da nam čuvari ne mogu nauditi, da nas ne mogu povrijediti”, dodao je on.

Za Korpija je najstrašnija stvar u eksperimentu bilo to što su im rekli da, nezavisno od njihove želje da odustanu od svega, nisu smjeli da odu.

“Bio sam potpuno šokiran. Jedno je pokupiti me u policijskom autu i odvesti u zatvor, ali zaista su pretjerali kada su rekli da ne smijem da odem”, kaže on.

Ričard Jako, drugi zatvorenik, prisjeća se da je bio iznenađen drugog dana eksperimenta kada je pitao jednog čuvara kako da odustane od svega i onda saznao da je to nemoguće. Klej Remsi, treći zatvorenik, bio je toliko užasnut kada je saznao da ne može da odustane da je započeo štrajk glađu.

“Smatrao sam to stvarnim zatvorom jer si morao da učiniš nešto što bi ih zabrinulo kako bi izašao”, objašnjava on.

Mada je Zimbardo tvrdio da je u ugovorima učesnika stajala klauzula o načinu na koji je moguće napustiti eksperiment, oni su to opovrgli.

Ključni akteri

Iako Zimbardo tvrdi da su čuvari postali nasilni sami od sebe, iskrenija verzija priče sadrži i orijentacijske sastanke čuvara koji su se odvijali prije samog početka eksperimenta, gdje im je on lično objašnjavao koja je tačno uloga čuvara i šta sve smijju da rade kako bi kod zatvorenika uzrokovali stanje straha i nemoći.

“Ne smijemo ih fizički zlostavljati ili mučiti”, rekao im je Zimbardo u snimcima prvi put objavljenim deset i po godina nakon eksperimenta.

“Možemo stvarati dosadu. Možemo stvarati frustraciju. Možemo u njih usaditi strah, donekle… Mi imamo potpunu kontrolu nad situacijom. Oni nemaju ništa”, govorio je on.

Iako je Zimbardo često navodio da su čuvari razvili svoja vlastita pravila, većina njih je zapravo tokom tih orijentacijskih sastanaka bila kopirana iz pripreme eksperimenta. Kada je eksperiment započeo, Zimbardov asistent Dejvid Džafe je eksplicitno upozoravao i ispravljao čuvare koji se nisu ponašali dovoljno grubo, podstičući upravo ono patološko ponašanje za koje je Zimbardo tvrdio da je nastalo samo od sebe.”

Stenfordski zatvorski eksperiment omogućio je Zimbardu poziciju najuglednijeg živog američkog psihologa. Postao je glavni autor jednog od najpopularnijih udžbenika u svom polju i voditelj serijala “otkrivanje psihologije”, koji se upotrebljavao u srednjim školama i na fakultetskim predavanjima širom zemlje, a prikazuje se i dan danas.

Iako stručnjaci već odavno dovode Zimbardov rad u pitanje, nisu uspjeli da smanje popularnost priče. Privlačnost koju eksperiment ima za javnost čini se važnijom od njene naučne vjerodostojnosti, možda zato što nam prenosi priču o nama, u koju očajnički želimo da povjerujemo; da mi, kao individue, zapravo ne možemo biti odgovorni za užasne stvari koje ponekad radimo.

Izvor: index.hr