Šta je u ljubavi najbitnije? Od svih odgovora koje su mi na ovo pitanje davali mudriji i stariji, jedan je većina njih preskakala. A čini mi se da je, možda, baš taj ključan. Tajming.

Ako trenutak u kom ste se sreli nije pravi za vas dvoje, možete biti srodne duše koliko hoćete, džabe vam je. Činjenica toliko puta dokazana u iskustvu. Ono kad vam kažu da vam neko nije suđen, to u stvari znači da ga jednostavno niste sreli kad je trebalo. Bolno, ali istinito.

A to je znao i Mika Antić i ovaj osjećaj je najljepše pretočio u jednu od svojih najtužnijih ljubavnih pjesama, Pjesmu za nas dvoje:

Znam,

mora biti da je tako:

nikad se nismo sreli nas dvoje,

mada se tražimo podjednako

zbog sreće njene

i sreće moje.

Pijana kiša šiba i mlati,

vrbama vjetar čupa kosu.

Kuda ću?

U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svijetom dva prazna oka

zurim u lica prolaznika.

Koga da pitam, gladan i mokar,

zašto se nismo sreli nikad?

Il je već bilo?

Trebao korak?

Možda je sasvim do mene došla.

Al’ ja,

u krčmu svratio gorak,

a ona

ne znajući-prošla.

Ne znam.

Cio svijet smo obišli

u žudnji ludoj

podjednakoj,

a za korak se mimoišli.

Da, mora da je tako.

 

Izvor: Noizz.rs