Društvene mreže svako malo izbace nekog novog “junaka”, odnosno osobu čiji post, fotka, “tvit” postanu viralni i dođu do velikog broja ljudi, puno većeg nego su se i sami autori nadali.

Ovih dana takav je slučaj s Anom Bilen, stanovnicom Klane, mjesta kraj Rijeke, ili kako bi sama Ana rekla, “Klana je jedno malo misto pokraj Rijeke (tako to vole reći mještani Klane, ali u biti je to jedno malo misto Bogu iza nogu koje je bliže Sloveniji nego Rijeci)”.

E, pa ta Ana traži posao, a s obzirom na to da joj dosadašnji “standardni” načini traženja posla, uz pisanje suvoparnih molbi, nisu donijeli puno uspjeha odlučila je otvoriti dušu na Facebooku.

Njen je post uskoro postao viralan, podijeljen je već stotinama puta, a lajkovi se samo množe.

Ana, između ostalog, kaže:

“Ja sam žena od skoro 29 godina. Majka sam dvoje djece od 9 i 5 godina. Da, dobro ste pročitali, 9 i 5. Tako je! Postala sam mama s nepunih 20 godina. Isto tako sam u 2. mjesecu ove godine proslavila 9. godišnjicu braka. Da, s 19 i po sam se udala! S 19 godina sam odselila iz porodičnog doma u Splitu i išla živjeti u Klanu….

…Ja mislim da je poslodavcu najbitnije da je njegov zaposleni radan i da je timski igrač. Zašto? Zato jer, mogu ja imati tri fakulteta (a nemam ih), al´ ako nemam volje za rad, džabe mom poslodavcu ta moja tri fakulteta. Ista stvar i s iskustvom. To šta sam negdje radila 10 godina, ne znači da sam dobar radnik, niti znači da znam raditi. Možda sam uhljeb. Ali, ako imam volje raditi, sve ću naučiti, pa čak i ono šta nema nikakve veze s mojim obrazovanjem…

Do 19. godine nisam nikad ni jaje ispržila, ma ni plin upalila, ako malo bolje razmislim (znam da mi ovo ne ide u prilog zato, čitaj dalje). Imala sam moju nanu koja je sve radila za brata i mene (imam je i dalje, živa je al’ u Splitu). Da nisam radna, nema šanse da bih otišla 400 kilometara od doma gdje mi je sve bilo servirano ko princezi. Sama sam sve naučila, i kuvati i prati i brinuti se za malo dijete.

S 19 i po sam se udala i još sam u braku, i to sretnom. Tačka. Pametnom dosta.

I da, živim sa svekrvom već 10 godina i slažemo se fenomenalno. Ako to ne govori da sam timski igrač, ne znam šta govori.

Ne znam koliko poslodavci žele borbene radnike, ali, eto, ja to smatram kvalitetom. Zašto mislim da sam borbena? Ne mislim, znam. Jer sam s 15 saznala da imam tumor i s 15 sam ga izliječila. Hemoterapije, zračenja, sve sam odradila. Svaki dan nakon zračenja sam išla u školu, a nisam morala, mogla sam i kući ležati, imala sam potpuno pravo na to. Kad sam prije sedam godina išla na redovne preglede i povela sa sobom moju tada dvogodišnju kćerku doktor me je pitao čije mi je to dijete? Kažem ja moje. A, kaže on meni: Vaše nije sigurno jer vi ne možete imati djecu! Top izjava. Reći ženi da dijete nije njeno. Kao da mogu zaboravit da sama rađala! Zašto sam vam ovo napisala? Zato da vam pokažem da ja mogu i ono šta se ne može.

Eto! Ako ja nisam radnik za poželjeti, ja ne znam ko je. Mlada, sposobna, pametna, već rodila dvoje i ne misli više, jedva čeka raditi jer je već neko vrijeme domaćića, ma ono… za poželjeti!

Pa eto, onaj ko me poželi (kao radnika), neka se javi na moj mail [email protected] 

Naravno, uz molbu šaljem i CV, u kojem ćete vidjeti gdje sam i šta šta sam radila. A, vidjećete u njemu i moju sliku, da znate kako izgleda taj vanzemaljac koji se slaže sa svojom svekrvom…”