Video
Kada je udario u Zemlju „energijom oko osam milijardi puta većom od nuklearne bombe iz Drugog svjetskog rata, asteroid je praktično ispario“, rekao je Šon Gulik, istraživački profesor i kopredsjednik Centra za održivost planetarnih sistema na Univerzitetu u Teksasu u Ostinu, za Live Science. Asteroid je postao „fina prašina koja je završila u gornjim slojevima atmosfere i padala“ po cijeloj planeti.
Decenijama je ta asteroidna prašina padala i formirala ono što je danas poznato kao iridijumska anomalija – tanak sloj stijene koji sadrži 80 puta više iridijuma nego bilo gdje drugo u Zemljinoj kori, rekao je Gulik. Dok je iridijum jako zastupljen u asteroidima, u spoljašnjem omotaču Zemlje ga gotovo i nema – što predstavlja ključni dokaz da je sloj star 66 miliona godina povezan s asteroidom koji je uništio dinosaure.
Možda jedini poznati komadić tog asteroida je fragment veličine sjemena susama koji je pronašao Frank Kajt, geohemičar sa UCLA. Kamenčić je otkriven u uzorku jezgra izbušenom kod Havaja, o čemu je Kajt izvijestio u časopisu Nature 1998. godine. Navodno je još sitnih fragmenata pronađeno 2022. godine, ali ta tvrdnja još nije potvrđena stručnom recenzijom.
„Morali bismo imati mnogo sreće da pronađemo veći komad“, rekao je Gulik. Ali kada bismo ga pronašli, naučnici bi mogli više da saznaju o „procesu udara“ koji je sam asteroid doživio i da naprave preciznije procjene pritiska i temperature kojima je bio izložen.
„Ožiljci“ udara
Asteroid je ostavio brojne tragove o svom putovanju, uključujući i ogroman krater koji je nastao kada je udario u Zemlju. Oko 180 kilometara širok i 20 kilometara dubok, krater Čiksulub u današnjem Meksiku nosi masivni ožiljak tog udara.
Ime je dobio po gradu blizu centra sudara, a prekriven je stijenama i sedimentima koji su se pomjerali desetinama miliona godina, pri čemu je veliki dio sakriven ispod Meksičkog zaliva. Sa površine je i dalje vidljiv luk vrtača na dijelu njegovog oboda, formiran u oslabljenom krečnjaku.
Udar je takođe izazvao skoro kilometar visok cunami koji je prošao kroz cio okean, pokrećući vodu brzinom od 143 kilometra na sat. Ogromni talasi ostavili su tragove na morskom dnu – takozvane „megatalase“ – visoke koliko i petospratnice, koji su sačuvani duboko ispod Luizijane. Seizmičko istraživanje otkrilo je da je voda koja je stvorila te talase došla iz pravca kratera Čiksulub.
Pored toga što je uništio stvorenja u neposrednoj blizini udara i cunamija, sudar je pokrenuo niz drugih katastrofalnih efekata, uključujući smrtonosnu kisjelu kišu i globalnu vatrenu oluju.
Ali možda najrazorniji bio je ogroman oblak prašine koji je prekrio Zemlju, drastično ohladio planetu, blokirao sunčevu svjetlost i fotosintezu, zbog čega je došlo do kolapsa lanca ishrane (iako je trajanje tog „nuklearnog ljeta“ i dalje predmet rasprave). Asteroid i njegove posljedice danas se smatraju glavnim uzrokom izumiranja neptičjih dinosaurusa i konačnog nestanka oko 75 odsto vrsta na Zemlji.
„Energija koja se oslobodila uporediva je s totalnim nuklearnim ratom, iznova i iznova – 10.000 puta“, rekao je Alan Hildebrand, planetarni naučnik i vanredni profesor na Univerzitetu u Kalgariju.
Preporučeno
Hildebrand je bio koautor rada u kojem je 1991. godine objavljeno otkriće Čiksulubskog kratera, što je pružilo ključne dokaze koji povezuju taj krater sa smrću dinosaurusa.
