Video
U tom smislu, srpske vladike će sa pozicije nepogrešivog moralnog autoriteta i dalje voditi političke kampanje protiv prava seksualnih manjina: „Odbijamo da bilo čiji slobodni, ali pogrešni izbor izjednačimo sa našom slobodom i odgovornošću“. Nastaviće se takođe i sa penetracijom u državno školstvo pod izgovorom zaustavljanja nasilja u školama: „Pojavu nasilnog ponašanja u našim školama prate i nedopustiva nastojanja da se čitavom prosvetnom i obrazovnom sistemu, od vrtića do univerziteta, nametnu učenja, ideologije, prakse i običaji potpuno oprečni hrišćanskom etičkom kodeksu i bogougodnom životu“. Očekuje nas preoblikovanje školstva na osnovama verskog fundamentalizma.1
Svi regionalni politički subjekti koji nastoje da budu nezavisni od Beograda i da postanu deo evropskih demokratija biće optuživani da spremaju genocid nad srpskim narodom: „U našoj zavetnoj rodnoj zemlji, na Kosovu i u Metohiji, vekovni komšiluk postavlja ultimatume, provocira, sprovodi teror i neprekidno preti preostalim, nezaštićenim Srbima progonom i zulumom, uz zloslutno ćutanje ili prećutnu podršku pojedinih moćnih država“. Srbiji i Srbima zato nije mesto u demokratskoj Evropi već u savezu sa Rusijom, jer nam je neprijatelj isti: „Posledice bratoubilačkog rusko-ukrajinskog sukoba, podsticanog svakodnevno spolja, strašne su, a ratni požar preti celom svetu“. Za srpske vladike, rat podstiču zapadne zemlje koje Ukrajini šalju naoružanje, materijalna i finansijska sredstva kako bi se odbranila od ruske agresije. Rat preti celom svetu, upozoravaju vladike zabrinute za sudbinu i uspeh ruskog vojnog pohoda protiv Ukrajine i evropske demokratije.
Na planeti Zemlji se vode bratoubilački ratovi koji seju smrt, ali u tom svetskom haosu mi treba da se „pridružimo svima koji sa nama dele isti, večni, sveti i nepromenjivi etos i sistem vrednosti“ – u ratu protiv modernog sveta, individualizma, ljudskih prava i demokratije, srpski narod predvođen SPC-om nije usamljen i saveznike, kojima su moderne vrednosti jednako mrske, treba tražiti na svim stranama sveta na temelju tradicionalnih vrednosti.
Na kraju se u poslanici želi da svuda zavlada ljubav, božićna dobra volja i mir koji prevazilazi svaki um, kako veli apostol Pavle u poslanici Filipljanima. „Mir Božiji, koji prevazilazi svaki um, sačuvaće srca vaša i misli vaše u Hristu Isusu“ – rečenica apostola Pavla biće malo jasnija ako navedemo i pravoslavnog teologa oca Džona Majendorfa: „Dinamički ’pokret’, koji karakteriše ’novi rod ljudski u Hristu’ za koji je Crkva odgovorna, nije istorijski pokret, nego mistički rast u Bogu… i suštinski ne pripada istoriji, jer on podrazumeva kraj istorije“; stoga on „mora da bude nezavisan od onog što svet podrazumeva pod istorijom“. Međutim, šta srpske vladike, budući da nastupaju kao glasnogovornici srpskog sveta, podrazumevaju pod istorijom i kako to da njihovi umovi nemaju mira, nego im srca lutaju (blude) svetom u potrazi za neprijateljima?
Na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu je 15. decembra održan naučni skup pod nazivom „Stogodišnjica vaspostavljanja Srpske Patrijaršije“, povodom sto godina otkad je Vaseljenska patrijaršija SPC-u 1922. dodelila tomos o autokefaliji. Skup je otvorio patrijarh Porfirije i tom prilikom održao pozdravni govor u kojem je izneo svoje shvatanje nauke. Liturgijska perspektiva Crkve je zaslužna za očuvanje identiteta pravoslavnog srpskog naroda, kaže Porfirije, i dodaje da je reč o „harizmatskoj bogočovečanskoj zajednici“, koja nije „od ovoga sveta“, a opet se na tom temelju „izgrađivao identitet pravoslavnih Srba“. Za svetovnu nauku je takav identitet neuhvatljiv: „nije reč o identitetu koji savremena nauka definiše kao lični, kulturni, socijalni, psihološki, državni, nacionalni, biološki i politički“. Ništa nam, dakle, ne vrede nauka, istraživanja i metode, zato što je „najvažniji duhovni identitet, jer je čovek duhovno biće koje ima potrebu za metafizičkim ukorenjenjem“.
Nakon što je samouvereno odbacio svetovna merila, Porfirije za svoju narodnu metafiziku pronalazi sasvim profanu meru: „Blagodareći takvom identitetu ne samo da je sačuvan pravoslavni srpski narod, već je to doprinosilo i još uvek doprinosi opstanku naše prosvete, kulture, pa čak i državotvornosti“. Drugim rečima, iako se ta duhovnost može materijalno izmeriti, razumom se u suštini ne može pojmiti ono što političke i crkvene vođe pravoslavnih Srba hoće, budući da putevi tih vođa nisu od ovoga sveta, dok su njihovi razlozi i postupci mistični. U takvom poretku stvari ipak postoji mesta i za nauku, tako da će Porfirije na kraju izlaganja uvažiti okupljene naučne radnike: „Čvrsto verujemo da će rezultati ovog naučnog simposiona zaista i potvrditi i analizirati prethodno rečeno“. Zadatak nauke, dakle, nije da bude nezavisna od političko-crkvenog diktata. Nauka treba da proizvede apologiju pseudo-crkvene političke ideologije koju patrijarh Porfirije zastupa u ime SPC-a.
Nacionalistička ideologizacija liturgije i pravoslavne duhovnosti proizvodi osećanje moralne superiornosti. Na liturgiji u manastiru Đurđevi stupovi kod Berana, episkop Metodije je ovako besedio povodom 1. decembra 1918. i osnivanja Kraljevine SHS: „Sjećamo se današnjeg dana, ujedinjenja srpskog naroda, a ujedinjenja nema bez žrtve. Naš narod je dvije svoje kraljevine ugasio da bi se objedinio sa drugim djelovima svog naroda i sa drugim slovenskim narodima sa kojima smo željeli da budemo zajedno i sa kojima smo osjećali prisnost, bliskost i jedinstvo. Kraljevina Srbija i Kraljevina Crna Gora su izgubile svoje suverenitete da bi ušle u tu veću zajednicu našeg naroda“. A zatim: „To je poruka današnjeg Jevanđelja, da se pokajemo, da se ujedinimo i sjedinimo s Bogom da bismo se i međusobno sjedinili, da bi ta naša zajednica bila vječna i neprolazna“. Iako su Srbi bili ujedinjeni sa Bogom i večnim vrednostima, ta se država ipak pokazala prolaznom.
Na stranu sada što su za vladiku Metodija postojale dve srpske države, on tvrdi da je beskrvna Hristova žrtva (liturgija) motivisala srpski narod da širi državnu teritoriju nesebičnom žrtvom, ali šta su za uzvrat dali „drugi slovenski narodi“? Očigledno je da su prezreli srpsku žrtvu i dobrotu i stvorili svoje nacionalne države. Tako se episkopskom besedom umesto pokajanja i preumljenja svetom tajnom liturgije, stvara psihologija resantimana i gordosti – a umesto Hrista, trijumfuje pali Adam.
Kako se palim umom čita Sveto pismo? Naime, zajednici hrišćana Hristos poručuje: „Čućete ratove i glasove o ratovima“ (Mt, 24,6); „Jer će ustati narod na narod i carstvo na carstvo“ (Mt, 24,7). Sveto pismo preporučuje distancu u odnosu na brutalnost istorije, mada ne i srpske vladike. Umesto „čućete glasove o ratovima“, srpske vladike tumače „vodićete ratove“; umesto „ustaće narod na narod i carstvo na carstvo“, vladike kažu „ustaće drugi narodi na srpski narod i druga carstva na srpsko carstvo“. Hristos šalje apostole da krste sve narode, ali ih upozorava šta ih na kraju čeka: „Tada će vas predati na muke, i pobiće vas, i svi će narodi omrznuti na vas imena mojega radi“ (Mt, 24,9). Sabor srpskih vladika prorokuje: „Svi će narodi omrznuti srpski i bratski ruski pravoslavni narod“, itd.
Preporučeno
Sveštenstvo SPC-a nije apostolski žalac u meso nacionalizmu – savremenom idolopoklonstvu – iz straha da ih narod, srpski intelektualci i velikaši ne omrznu i ne predaju na muke Hrista radi. Zato u svojim besedama zidaju vavilonsku kulu nacionalnog identiteta do neba, kako bi stekli sebi ime na zemlji.
