Od devet članica BRIKS-a (BRICS), njih pet starih osnivačica ove anti-dolarske i anti-euro organizacije nije glasalo za mir u Ukrajini na sazivu oko 100 zemalja sveta u švajcarskom odmaralištu Birgenštok 16. juna 2024. godine. Osim tih pet zemalja, za pomoć Ukrajini nije glasalo još 13 država. Za mir i predložena rešenja za mir isprva su glasale 84 države, ali su svoje potpise bez objašnjenja dan kasnije povukle Ruanda – autor Rezolucije o Srebrenici UN od 23. maja ove godine, pa Jordan i Irak – navodno po rusko-kineskom pritisku.

Iz originalnog BRIKS-a na saziv nisu došle Rusija i Kina, a protiv svršetka rata u Ukrajini su glasale Južna Afrika i Indija, dok se Brazil proglasio za posmatrača. Od novih država članica ove organizacije, od januara ove godine za švajcarsku deklaraciju nisu glasali Ujedinjeni Arapski Emirati, Iran, Etiopija i Egipat. Ceo BRIKS je ustao protiv međunarodnog napora da se završi rat u Ukrajini, a ne i za obaranje dolara i eura. Zašto? Iz svog razloga za to nije bio ni Meksiko, kao ni Jermenija, Bahrein, Indonezija, Libija, Surinam i Tajland.

A nama je izuzetno drago da su sve jugoslovenske države glasale za prekid rata: Crna Gora, Srbija, Hrvatska, Severna Makedonija, Slovenija, Bosna i Hercegovina i Kosovo. Nijedna nije podržala osvajačku politiku Rusije verujući da će time oštetiti svoje humanitarne i ekonomske interese u odnosu na Moskvu. Kremlj je tu progutao jugoslovensku gorku pilulu. Naravno, mi smo svesni da motivi za pozitivno glasanje nisu kod svih naših eks-JU država podjednaki.

I svih 27 država EU je glasalo za Ukrajinu, uključujući i Mađarsku, kao i sve države G7. I shvatljivo nam je zašto je za to glasao i Ekumenski patrijarhat iz Konstantinopolja (Istanbul). Cela Evropa je stala uz Ukrajinu.

MEKSIKO JE PROTIV

Donekle nam je shvatljivo zašto neke zemlje van BRIKS-a nisu glasale za švajcarsku deklaraciju, ali nam motiv Meksika još nije jasan.

Dan pre izglasavanja deklaracije, 15. juna, Meksiko je sa Švajcarskom potpisao sporazum da Švajcarska zastupa diplomatsko-konzularne interese Meksika u Ekvadoru.

Meksiko je prekinuo diplomatske odnose sa Ekvadorom jer je policija ove zemlje, 5. aprila 2024. godine, silom upala u meksičku ambasadu u glavnom gradu Kuitu i izvukla napolje bivšeg ekvadorskog potpredsednika Republike Horhe Glasa. On je u ovoj ambasadi živeo od decembra prošle godine i od Meksika dobio azil. U svom Ekvadoru je dva puta osuđen zbog korupcije i pobegao je u meksičku ambasadu. Brutalno gaženje Bečke konvencije o eksteritorijalnosti ambasada je Meksiko kaznio razlazom sa Ekvadorom.

A meksičko objašnjavanje odbijanja švajcarske deklaracije o Ukrajini je u stvari ubedljivo koliko i indijsko: obe zemlje su je odbile jer Rusija nije došla u švajcarsko odmaralište.

A Rusija nije došla jer Ukrajina neće da kapitulira.

DA LI JE BRIKS DVOLIČAN

Po nama, deklaracija nije ni u čemu sporna, ali njen tekst nije mogao da privuče Rusiju. Za interese Moskve – slaba je.

A u BRIKS-ovom jogunjenju švajcarskoj deklaraciji mi najpre vidimo čist blokovski izolacionizam osovine Moskva – Peking, gde Peking isisava Moskvu i gde i Indija isisava Moskvu, i gde i Iran isisava Moskvu – kao i druge države BRIKS-a. Da li se one okorišćavaju svetskom izolacijom Moskve?

Peking prodaje Moskvi uz višu cenu sve što ova ne može da kupi na otvorenom tržištu i uzima transportnu proviziju za prolazak ruske rebrendirane robe kroz Kinu. Indija kupuje rusku naftu i po nižim cenama od 62 dolara po barelu iako je svetska cena nafte preko 82 dolara i time suzbija unutrašnju inflaciju, a delimično je zavisna i od vrhunskog ruskog oružja u svojoj vojsci.

Rusija, u stvari, prodaje Indiji naftu po ceni koja važi za Evropu, sa kojom je Rusija vezana gasnom i naftnom infrastrukturom još iz vremena Hladnog rata i gde su transportni troškovi daleko manji nego kod izvoza u Indiju. A Iran prodaje oružje Rusiji i nudi svoje luke za pretovar ruske nafte u razne tankere sa zastavama nesankcionisanih država.

Nama se čini da države BRIKS-a grizu Rusiju kao bogomoljka svog ljubavnika. Tobože podržavaju politiku Moskve, a potom joj zbog njene izolacije za uzvrat ispumpavaju krv.

No, to je suviše inteligentno. Verujete li vi u to što smo upravo kazali?

STAV RUSIJE

U švajcarskoj deklaraciji o miru u Ukrajini koja je, u stvari, nazvana ,,kominikeom“ – objavom ili obznanom, navodi se da Rusija vodi rat protiv Ukrajine. To Rusija uopšte ni ne poriče i nema razloga da dođe u Švajcarsku. Kominike ističe fraze o privrženosti okupljenih država Povelji UN, o protivljenju sili protiv teritorijalnog integriteta i nezavisnosti država – što se istaknuto odnosi na ukrajinske priznate granice, potom sledi poziv da se mirnim putem u skladu sa međunarodnim pravom rešavaju sporovi.

Zbog ovih fraza, gde se ne vidi kako bi one nadahnule Rusiju da se na samitu raspravlja sa stotinu država o svojoj politici – recimo sa Sao Tome i Principe ili sa Timor Leste u Malajskom arhipelagu, rotaciona predsednica švajcarske vlade, inače ministarka odbrane, Viola Amherd ukazala je da nema jednoglasja o tome kada bi i kako Rusiju mogli videti u budućim potezima.

I to i jeste tako s obzirom da je Rusija ovaj samit izjavom spikera Peskova nazvala ,,traćenjem vremena“.

Rusija po Peskovu neće zaključiti nikakav mir sa Ukrajinom ako ova ne klekne na kolena i prizna gubitak Krima, gubitak četiri odvojene oblasti na istoku Ukrajine, odbaci učlanjavanje u NATO, odrekne se uvećavanja vojske i drugog. To je imala u vidu vlada u Bernu kada Rusiju nije pozvala na samit.

Ipak, o tom potom.

ŠVAJCARSKA I NEUTRALNOST

Ugled samita u Švajcarskoj je narušila i najjača švajcarska organizacija, nacionalistička Švajcarska narodna partija izjavom šefa njenog omladinskog krila Nilsa Fihtera koji je optužio Vladu u Bernu za narušavanje državne neutralnosti.

A u intervjuu za moskovski Russia Today je kazao da je: ,,cela stvar apsolutna farsa i neprijatnost za našu zemlju“, ,,da konferencija neće postići ništa“, da je švajcarska vlada dozvolila Volodimiru Zelenskom da odredi koje će države biti pozvane na samit, a koje ne i da je uklonio Rusiju sa spiska.

I ova partija je najavila da će zatražiti referendum da se načelo spoljnopolitičke neutralnosti Švajcarske unese u Ustav.

He, da se pre sto godina to dogodilo, možda Švajcarska ne bi dopustila da je Lenjin iz azila napusti u organizaciji ratne Nemačke 1917. godine, da ga ova vozom sa novcem prebaci preko nemačke teritorije u Finsku, a odatle u Petrograd, da tamo digne revoluciju. A da potom Lenjin potpiše mir sa Nemačkom i izgubi zapadne teritorije Rusije. Staljin će neke da vrati 1945. godine.

A ta ,,stvar“ sa neutralnošću je pojmovno i u praksi veoma pokretljiva. Švajcarska je sledila sankcije Evropske unije Rusiji i pridružila im se iako neutralnost možda to ne podrazumeva. A posle agresije Rusije na Ukrajinu, dve pre toga neutralne evropske zemlje – Švedska i Finska – preko noći su ušle u NATO.

Nema neutralnosti. I neutralnost je političko svrstavanje, ono je antineutralnost. Svako je svrstan, mislio on o sebi što god hoće, makar bio i potpuno sam na vrhu Himalaja.

JASNI ZAHTJEVI KOMINIKEA

Skup u Birgenštoku je izričito izneo tri stava obema stranama u sukobu: prvi, da se nuklearne instalacije (na teritoriji i Ukrajine i Rusije) moraju sačuvati od bilo kakvih oštećenja i da se njihov rad ne sme obustavljati, a da atomska centrala u Zaporožju na teritoriji Ukrajine nastavi da proizvodi struju pod kontrolom Kijeva i u skladu sa pravilima Međunarodne agencije za atomsku energiju. I da je svaka pretnja Ukrajini da će Rusija upotrebiti atomsko oružje protiv nje neprihvatljiva…

Drugo, da je sigurna proizvodnja i snabdevanje hranom u svetu uslov da se one ratom ne ometaju na obe zaraćene teritorije, da se stoga luke u Crnom i Azovskom moru ne diraju, i da se brodovi sa hranom ne gađaju na moru. Hrana se ne sme koristiti kao sredstvo političkog podkusurivanja i mora se neometano isporučivati…

Treće: da se svi ratni zarobljenici moraju razmeniti, a da se ,,izmeštena“ ukrajinska deca i stanovnici Ukrajine, koji su nezakonito poslati u Rusiju, moraju vratiti doma u Ukrajinu. I to je sve.

Možda je treći zahtev najsloženiji. Prva dva – o atomskoj sili i o hrani su lako sprovodiva. Treći to nije, jer razmena zarobljenika omogućava pojačavanje rata budući da će zarobljenici biti vraćeni u borbu. Razmena zarobljenika – sem invalida jača rat, iako je razmena zarobljenika svakako humana ukoliko se teži sklapanju mira.

Ako Kijev i Moskva na to krenu, mirovni sporazum je blizu.

MINE I MINIRANA ZEMLJA

Švajcarski samit se nije posvetio humanizaciji rata.

Sada se navodi da je možda više od trećine Ukrajine minirano. To je teritorija blizu veličine Floride, oko 174.000 kvadratnih kilometara, na kojoj oko 15 miliona Ukrajinaca hoda pod smrtnom pretnjom. Mina je na milione.

Obe strane su zasejale dinamit umesto pšenicu. Čija će metla da čisti teren i ko će to da plati? Uklanjanje svake mine košta od 300 do 1.000 dolara (od obuke i infrastrukture, do sahrane minolovca), a Svetska banka procenjuje trošak čišćenja Ukrajine na 37 milijardi dolara. Nije tu u pitanju samo minirano zemljište od februara 2022. godine, već je tu i minirano zemljište posle ruske invazije na Krim 2014. godine. Rasejane su mine i duboko u pozadini iza linije fronta.

Sada se navodi da je možda više od trećine Ukrajine minirano. To je teritorija blizu veličine Floride, oko 174.000 kvadratnih kilometara, na kojoj oko 15 miliona Ukrajinaca hoda pod smrtnom prijetnjom. Mina je na milione

Nema tu samo protivpešadijskih i protivtenkovskih mina, već ima i kasetne municije i na desetine hiljada neeksplodidarnih projektila sa obe strane. A dokle god su mine u zemlji, rat nije završen.

Kod nas i sada deca iskopavaju bombe i mine iz Drugog svetskog rata i jugoslovenskih ratova iz devedesetih godina prošlog veka. One se moraju ukloniti, jer mina ne razlikuje tenk od školskog autobusa na ekskurziji.

U Bosni i Hercegovini je još i danas ugroženo najmanje pola miliona duša od neotkopanih mina na oko 838 kvadratnih kilometara. Ima ih još preko 170.000 komada ispod trave i kamena. Do sada je tamo oko 50 odsto troškova deminiranja pokrivala međunarodna zajednica, ali je ta podrška zbog novih sukoba u svetu opala. Zbog toga se predviđa da Bosna i Hercegovina neće biti potpuno sigurna pre 2035. godine.

Rusija nije potpisala Otavsku konvenciju iz 1997. godine donetu u Oslu (sedište Konvencije je u Ženevi) koja zabranjuje postavljanje nagaznih protivpešadijskih mina. Od 2006. godine ova konvencija ,,zabranjuje“ i klaster municiju. Sve jugoslovenske države, osim Kosova su je potpisale, a Crna Gora te 2006. godine.

To nisu učinile ni SAD, Indija, Kina, Izrael i još oko tridesetak zemalja. Amerikanci štite Južnu Koreju od invazije Severne Koreje miniranjem cele granice sa njom, Indija se nagaznim minama brani na granici sa Pakistanom – i sve zemlje nepotpisnice Konvencije svoja miniranja obrazlažu ,,opravdanim“ razlozima. A Ukrajina tvrdi da ne zasejava ovim minama svoju teritoriju protiv Rusa, iako ju je Human Rights Watch optužio 2023. godine da to čini. Čak i da to čini, to još nije kažnjivo po međunarodnom pravu, a i sve dok Konvenciju ne potpišu velike sile i nuklearne države, kazne će se teško sprovoditi. Još nisu ni uvedene.

Naravno, pitanje dekontaminacije ratišta će se snažno tek postaviti. Na švajcarskom samitu o miru u Ukrajini to pitanje nije potegnuto zbog drugih ,,prioriteta“ .

Ipak, dozvolite da kažemo da je zabrana miniranja jedan od puteva za umanjivanje strahota ratovanja. Reč ,,humanizovanje“ rata tu deluje gotovo licemerno, ali nam se ona nameće kada se podsetimo naših stradanja tokom prošlih devedesetih i kada saučestvujemo u bolima invalida i njihovih porodica. Nema odvratnije mine od nagazne protivpešadijske mine koja nije smišljena samo da ubije vojnika, već i da vojnika doživotno osakati, a da ga ranjenog iz borbe izvuku bar dva vojnika i tako oslabe front.

Malo kada je čovek smislio takvu podmuklost, ne računajući kalibar 5,56 mm NATO – vojnici i ratni hirurzi znaju o čemu govorimo.

ISHOD ŠVAJCARSKOG SABORA

Bez sumnje se švajcarski sabor završio pobedom politike Zelenskog. Iako samit nije objasnio kako će sačuvati celinu Ukrajine od Rusije, on je Moskvu osudio kao agresora koji nema pravo da zadrži zauzete teritorije.

Evropska unija je od februara 2022. godine do danas odlučila da do 2027. godine pošalje na Ukrajinu 98,5 milijardi eura radi stabilnosti njene ekonomije, životnog standarda i otklanjanja humanitarne krize. Pre nekoliko dana su zemlje G7 obećale još 50 milijardi dolara. Na to ide i svota za udomljavanje ukrajinskih izbeglica u EU, koja nije poznata.

U decembru 2023. godine je EU odlučila da otvori pristup Ukrajine Briselu. A na vojsku Ukrajine je obećanjima do sada otišlo 118 milijardi eura. To će rasti sa produžavanjem rata. Doći će pomoć i iz Latinske Amerike – uprkos Meksiku: ljutita Argentina je povukla kandidaturu za BRIKS i najavila vojne isporuke najtežeg naoružanja, počev od francuskih mlaznjaka prethodne generacije koje je malo koristila.

Bez sumnje se švajcarski sabor završio pobjedom politike Zelenskog. Iako samit nije objasnio kako će sačuvati cjelinu Ukrajine od Rusije, on je Moskvu osudio kao agresora koji nema pravo da zadrži zauzete teritorije

Međutim, pobedi li Donald Tramp u Americi na predsedničkim izborima, nije nemoguće da on odluči da ostavi da se Evropa sa svojim savezničkim svetom sama suprotstavi Moskvi. Mi bismo to pozdravili, iako je to veoma rizično po dominaciju evro-američke galaksije. No, vreme je da nas Amerika više ne ucenjuje. Dovoljno je nevolja, između ostalog, priredila i Crnoj Gori 2020. godine sa avgustovskim parlamentarnim izborom političkog regresa.

Vreme je da obostrano odrastemo i da posle Drugog svetskog rata postanemo ponekad i rivali. Neka se Amerika i sama nosi sa Kinom, Japanom, Južnom Korejom i raznim svojim interkontinentalnim interesnim zonama. I neka se ne bojimo moskovskog BRIKS-a i ruskih satelita do Severne Koreje.

Ko neće sa nama, ne možemo ni mi sa njima. Američka ekonomija nije jača od evropske. Evropska banka ne mora biti slabija od američkog Feda. Ali je problem Evrope odsustvo političkog jedinstva i rešenje odnosa između centralne vlasti Brisela i vlasti njegovih država članica. Mi razumemo jačanje antiimigrantskih partija u Evropi i pozdravljamo bolju ekonomsko-političku regulaciju imigracije. Pri tome, ne pozdravljamo težnje za sebičnu i nehajnu državnu individualizaciju antiimigrantske politike i slepu odbranu samo lokalnih identiteta. Ne želimo ni jačanje šovinističkog antiislamskog sentimenta i podcenjivanje azijskih, afričkih i bliskoistočnih kultura. Mi želimo jasan, otvoreni i ujedinjeni čvrsti savez pod nazivom ,,Evropa“. Evropa je odlučujuće doprinela dizanju modernog sveta i ne odustajmo da mu i dalje nudimo svoj doprinos.

Stavovi izraženi u ovoj kolumni ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala Standard.