Video
Onda su se otvorila vrata, ušla je Žana Markova, po njenom se pogledu razaznaje da nijesu dobre vijesti.
„Sergej je razbucao onu listicu sa obavezujućim upu'stvom, iscjepkao je na hiljadu komada, kazao je da za njega to ne znači ništa, neće da posluša premijera i neće da radi mimo zakona“, tiho je rekla generalna sekretarka Vlade, pogledom uperenim u parket.
„Znao sam“, povika njen muž Marko, koji je navratio u Vladu da pomogne ako treba, a bio je ubijeđen da će trebati, ,,znao sam da će Sergej izdati, i onaj Brđanin, sve to oni zajedno rade“. Još je nešto promrmljao što je ličilo na psovku, ali niko od prisutnih nije jasno čuo, dok su ga posmatrali kako nervozno korača od ugla do ugla sobe, tražeći neku zastavu, logo ili makar značku NATO, ne da zapali, već samo da iskali bijes pravednika.
„Što sad da kažem Prletu, zar sve da propadne“, upita premijer Zdravko, misleći na njegovo preosveštenstvo patrijarha srpskog, koga je prijateljski zvao nadimkom, čak i u tom času.
Ustao je iz fotelje, vidjelo se da grozničavo razmišlja. ,,Ako ne uspijemo, ako ne bude ustoličenja na Cetinju, izdali smo Crkvu; ako krenemo preko Belvedera, šta će onda biti“, glasno je upitao okupljene u velikoj sobi, za koju neki tvrde da se radilo o ,,gluvoj“ sobi, dok su drugi ubijeđeni da je i ta prostorija ozvučena, od onih bivših i da, lično Milo, prati direktan audio prenos.
Nekoliko trenutaka zavladala je tišina, premijer jeste otvorio najteže pitanje – kako da se reaguje u kriznom trenutku. Da se tvituje ili fejsbuči, neće biti efekta, Sekulović i Brđanin neće promijeniti odluku; da se ekspresno u toku noći smijene, kako će reagovati policajci na terenu…
„Da skuvam kafu“, prekinu neprijatnu šutnju državna sekretarka u ministarstvu poljoprivrede, šumarstva, vodoprivrede, kojoj se, zanimljivo, ni Zdravko ni Mickej nikako nijesu mogli sjetiti imena.
Ministarka Olivera je ošinu pogledom i odmahnu rukom, državna sekretarka ostade prikovana za fotelju.
Onda je, do tada samozatajni, ministar Jakov uzeo riječ. ,,Ima li rizika da bude žrtava“, reče gledajući u pravcu Vukšića.
Prvi čovjek tajne službe slegnu ramenima i raširi ruke. „Oni tamo, na Belvederu, su utvrđeni, neće se povući i neće puštiti ni jednog sveštenika da prođe, po svaku cijenu. Ne možemo da krenemo frontalno“, ukratko opisa bezbjednosni rizik.
„Znam, ali mi ne smijemo da pokleknemo, mi smo vlast i moramo da održimo obećanje koje smo dali Crkvi i našem svetosavskom narodu. Ako i bude stradanja desetak Crnogoraca, neće biti naša krivica nego komita koji su zauzeli teritoriju“, reče Jakov, dok mu je glas malo podrhtavao.
I tada, treći put te noći, zavladala je neka jeziva tišina. Ali, na kratko. Direktor Vukšić je odmahnuo glavom, ministarka Olivera je glasno othuknula: ,,Ne smijemo tako, Jakove, ne smijemo tako…“
Sat je otkucavao, sa Cetinja su javljali da ,,ih je na Belvederu mnogo i da se ne razilaze“, da su svi prilazi blokirani; i kod Adžića krivine i tamo na raskrsnici prema Kotoru, na Čekanju. A iz hotela ,,Cue“ đe su stacionirani sveštenici Crkve Srbije, ali i iz Beograda đe stoluje vlast srpska, počeli su da stižu novi pozivi, da se roje nova pitanja…
Sve je to mirno pratio ministar Mickej, koji je sjedio zureći u laptop na kojem su se ređale, kako se činilo državnoj sekretarki u ministarstvu poljoprivrede, neke ekscel tabele. Nije dobro primijetila, Mickej je imao drugu kalkulaciju, filmskog tipa ili, kako reče, imao je najbolji ,,autput baziran na postojećim imputima u datoj situaciji“. Ne, nije tada bilo ni primisli o Maršalovom planu.
„Možda će vam djelovati kao film“, reče ministar, ,,ali mislim da je realno izvesti akciju distrakcije pažnje“. ,,Dakle“, nastavi mirnim tonom, ,,pošto su komite zapriječile sve prolaze, ali propuštaju hitne slučajeve, zašto preosvešteni Porfirije i Joanikije, sa odabranom grupom ne obuku mantile, sjednu u kola Hitne pomoći i tako prođu barikade?“
Nastade komešanje, neka nevjerica, ali Mickej je imao racionalno objašnjenje. ,,Oni su danas već pustili dvoje kola Hitne pomoći, zašto ne bi i treće, neće ni trznuti jer očekuju specijalce i borna kola“, izložio je obrise plana Mickej.
„A ko će da vozi, episkop“, podrugljivo mu odbrusi Marko, mada ga je u prvom momentu dojmila domišljatost mladog ministra.
„To je najmanji problem. Može Rakonjac, on je sposoban i on nam je lojalan. A može i onaj sekretar Kandić, dobar je kada upravlja kolima sa rotacijom u pitanju, gazi, nikoga ne pita“, reče Mickej bez mnogo dvoumljenja.
Četvrti put te noći zavlada muk. I, ko zna, možda bi istorija krenula drugim tokom da se nije čuo glas razuma.
„Ljudi, ovo je život, nije fikcija. Kako će ljudi sa dugim bradama da glume ljekare, zar mislite da su tamo budale; šta, vjerovaće Porfiriju da je medicinska sestra ili brat, šta li? Nije ovo humoristička serija da patrijarh glumi onog foliranta Leklera iz ,,Alo, Alo“, da podiže naočare i tvrdi da je Lekler a svi vide da je Porfirije. To ne dolazi u obzir, neću da u tome učestvujem“, britko je napravila blic-krig analizu ministarka odbrane.
I Vukšić je bio istog mišljenja, a čak se i državnoj sekretarki u ministarstvu poljoprivrede sve to učinilo suviše naivnim. ,,I meni je to sve bez veze“, reče, i uz osmijeh, dobaci Oliveri – ,,dobro je ovo za Leklera, baš smiješno“.
,,Ništa ovđe nije smiješno i, izvinite, šta Vi ovdje uopšte radite“, htio je da zausti premijer Zdravko, ali je već bio prilično iznerviran nedostatkom dobrih rješenja. ,,Sad sam se čuo sa Porfirijem, dogovorili smo se – idemo nas dvojica pješke. Kad odmaknemo, neka dovezu Joanikija. Kad nas vide da nemamo pratnju, puštiće nas, znam ja naš narod“, odlučno istupi premijer.
Sad Vukšić ustade protiveći se. ,,To se ne može kontrolisati, oteće vas sve i onda smo gotovi, to je, oprostite što tako govorim, suludo“, reče, taman kad je Marko htio da se saglasi sa premijerom Zdravkom.
Bilo je skoro tri sata kada je ministarka Olivera dobila prosvjetljenje. ,,Ne možemo ovako, nema kola, nema puta, pješice… Uradićemo ono što naš neprijatelj ne očekuje, sletjećemo sa neba hilikopterom, to je bezbjedno. Jeste, biće to prvi put istoriji, ali samo prevoz hilikopterom garantuje ustoličenje“.
„Mislite helikopterom“, želio je da pojasni poslanik Marko.
,,Kako god, to je jedini način“, odlučno odbrani svoj plan ministarka odbrane.
Peti put te noći zavladala je, ne bilo primijenjeno, grobna tišina. Sve dok premijer nije ustao i konačno presudio: „Da, tako ćemo. Čekaću ih u Podgorici, ajmo sad svi na svoje zadatke“.
„Može sad kafa“, upita državna sekretarka u ministarstvu poljoprivrede, šumarstva, vodoprivrede.
„Ne bih, ne bije me glas da pijem mnogo kafe“, kaza premijer Zdravko, uporno pokušavajući da se sjeti njenog imena dok je pratio članove svog improvizovanog štaba na izlasku iz sobe.
,,Makli ste onaj šreder rezač, što ga je bivši premijer tu postavio“, upita ministarka Olivera pogledavajući ka uglu sobe gdje je stajala ta naprava, još iz vremena bivše vlasti.
„Ma, pusti, to je duga priča, ali sve je sad u redu, riješio sam se nemani“, osmjehnu se premijer Zdravko.
„Puno sreće“, poviknu za njima dok su išli hodnikom.
* * *
Ovako je, kažu, bilo te sudbonosne noći.
Nekoliko sati kasnije od onog dramatičnog okupljanja u zgradi Vlade, patrijarh Porfirije i mitropolit Joanikije sjetjeli su, u pratnji crnogorskih i srpskih specijalaca, vojnim helikopterom na poljanu ispred Cetinjskog manastira.
Dan poslije, premijer Zdravko Krivokapić, na konferenciji za medije, ustvrdiće da će operacija desantnog ustoličenja ,,ući u udžbenike policijskih operacija“.
Danas se idejama Krivokapićevog neformalnog kriznog štaba u zgradi Vlade posprduju i oni koji su predsjednika Vlade izglasali u Skupštini Crne Gore. Zato je vjerovatnije da će akcija ,,desant na Manastir“ biti, umjesto u policijskim udžbenicima, idealna građa za nešto drugo.
Recimo, neku akcionu filmsku komediju, sa dobrim naslovom: ,,Nebesko ustoličenje mitropolita Crkve nebeskog naroda“. E, to će biti mega-hit.
Preporučeno
Draško Đuranović
