Video
“Metodije se pokazao glavnom uzdanicom centrale u Beogradu, lojalan je Porfiriju, dok sa Joanikijem odavno postoje brojni ,,šumovi“, pa i povodom stava o studentsko-građanskim protestima u Srbiji”, kaže naš Sadžakov.
POBJEDA: SPC je podijelila vjernike u Crnoj Gori – mitropolit Metodije pokazuje odanost svjetovnoj vlasti u Srbiji, dok mitropolit Joanikije to ne radi – zašto je SPC podijelila vjernike i odakle nepovjerenje crkvenog vrha prema mitropolitu Joanikiju, kada je on ustoličen uz jake snage bezbjednosti i demonstracije građana na Cetinju?
SADŽAKOV: Postoji tu jedno izvornije pitanje, odnosno dilema: zašto se uopšte bavimo Srpskom pravoslavnom crkvom i njenim stavovima? Odgovor je poznat, ukoliko se u vidu ima davno etablirana uloga te crkve u političkim i geostrateškim procesima u Srbiji, Crnoj Gori i ostatku regiona. Srpska pravoslavna crkva je, bez ikakve sumnje, politički akter, jedan od stožera velikosrpskog nacionalizma i realizacije sulude ideje tzv. srpskog sveta. U skladu sa tim ciljem, traže se najefikasniji realizatori i najodaniji jurišnici koji će bespogovorno ispunjavati naloge centrale u Beogradu. Ko to nedovoljno agilno radi, biva skrajnut, neki episkopi u Srbiji su, kao što je poznato, nedavno i smenjeni. Metodije se pokazao glavnom uzdanicom centrale u Beogradu, za vernost je nagrađen i novouspostavljenom titulom mitropolita. Ključno je, dakle, upravo ovo što ste naveli u pitanju – „odanost svetovnoj vlasti u Srbiji“, odnosno planovima velikosrpske ideje u pogledu Crne Gore. Metodije je lojalan Porfiriju, dok sa Joanikijem odavno postoje brojni ,,šumovi“, pa i povodom stava o studentsko-građanskim protestima u Srbiji. No, poznato je iz dosadašnjeg iskustva da, bez obzira na neka neslaganja koja povremeno svakako postoje među arhijerejima, pa i sukoba sujeta i različitih interesa, oni suštinski rade uvek na istom zadatku i provode istu ideologiju. Najsrećnije rešenje za sve bi bilo da se bave verskim pitanjima, da opet zaživi sekularizacija kao ustavna kategorija u svom punom kapacitetu i da od verskih organizacija i popova ne zavisi politički život. To bi značilo da smo na pragu normalnijeg i modernijeg života.
POBJEDA: Vaseljenski patrijah Vartolomej prošle sedmice zamjerio je patrijarhu Porfiriju da nije posjetio Carigrad od kada je ustoličen. Zašto SPC ima bolju vezu sa Moskovskom patrijaršijom nego sa Vaseljenskom?
SADŽAKOV: Prividno, nominalno jedinstvo pravoslavlja načeto je povodom organizacije skupa pravoslavnih crkava na Kritu 2016. godine, a u potpunosti je demolirano kada je, nekoliko godina kasnije, Vaseljenska patrijaršija izdala Tomos o autokefalnosti Pravoslavne crkve Ukrajine. Ruska pravoslavna crkva (RPC) je to smatrala teškim kršenjem kanonskog poretka i nije priznala takvu odluku. Od tada se sukob za primat, koji je do tada tinjao, pretvorio u otvoreno neprijateljstvo. I Vaseljenska patrijaršija i RPC su provodnici moćnih geostrateških interesa. RPC je, zbog mnogo razloga, moćnija i kao takva bliža SPC. SPC se, dakle, opredelila za taj tabor, što onda podrazumeva i provođenje poznatih interesa.
POBJEDA: Od EU samita u Tivtu predsjednik Srbije, predstavnici vlasti u Srbiji i mediji pod njihovom kontrolom svakodnevno žestoko napadaju Crnu Goru. Andrija Mandić je otkazao poslušnost Beogradu, zašto je Vučiću važno da razbije jedinstvo Srba u Crnoj Gori?
SADŽAKOV: Pre bih rekao da oni i dalje žele jedinstvo Srba u Crnoj Gori, ali pod njihovom punom kontrolom. Kao i u slučaju prvog odgovora, o aktuelnoj situaciji SPC u Crnoj Gori, tako se i u političkim vodama traže najposlušniji egzekutori i servilni pijuni koji će bespogovorno ispunjavati naloge iz Beograda. Crna Gora trajno ostaje projektovani plen velikosrpskog nacionalizma, ali se za taj plen treba potruditi. Posle početnih uspeha, nakon promene vlasti 2020. godine, centrala očigledno uviđa da proces razgradnje suverenosti Crne Gore ne teče dovoljno brzo. Njih, naravno, može zadovoljiti samo jedno, a to je da crnogorska suverenost bude sravnjena sa zemljom. Sve drugo ne predstavlja dovoljan uspeh, ali se to, bar za sada, ne događa. Otuda nervoza, novi pritisci i traženje pouzdanih egzekutora. No, videli smo nedavno kako je prošao pokušaj instaliranja Ćacilenda u Crnu Goru.
POBJEDA: Da li se bliži kraj licemjerju vlasti u Srbiji koja je proglasila da je istina samo što ona saopštava, a razorila je sve pore društva za 14 godina?
SADŽAKOV: Da je u pitanju samo licemerje vlasti bilo bi dobro. Dugo je i temeljno građena jeziva infrastruktura ovog režima i on još uvek ima ogromnu podršku. Politička mafija i klasična mafija su zarobile državu. Odavno je jasno da tu ne može biti normalnog, u demokratskim državama, uobičajenog silaska sa vlasti. Oni će na sve moguće načine braniti ostanak na vlasti. Zato je teško sa sigurnošću prognozirati kakav će biti rasplet.
Na drugoj strani, pored očajničke i razumljive želje da se skine ovaj nakaradni režim, ima dosta naivnog optimizma, slavodobitnosti, šeprtljanja… Stvari su dodatno zakomplikovane očajnim stanjem opozicije i time u šta se pretvorio studentski pokret. Bitni momenti, u trenucima kada su energija i masovnost bili veliki, nisu, nažalost, dobro iskorišćeni, a ovo sada je u dobroj meri očajničko tumaranje i truljenje svega onog što je u protestu bilo veliko. Tu je i mnoštvo sumnjivih lica od kojih ne može doći ništa dobro.
POBJEDA: Šta je donio studentski protest?
SADŽAKOV: Studentsko-građanski protesti su, svojim entuzijazmom i energijom, u prva tri meseca pokrili slabosti srpskog društva koje su nas i dovele do pojave ovakvog režima – slabe sindikate, slabu opoziciju, slabe intelektualce, slabu solidarnost. Sve te slabosti su se u velikoj meri vratile, što se vidi u manjku adekvatnih ideja, rešenja, planova, orijentacije… Umesto toga studentski pokret je stigao do Lompara i povođenja za stupidnim nacionalističkim zovom. Zato sada na delu imamo prelakirani nacionalizam i mlade snage koje prepakuju i reanimiraju stare promašene ideje. To nije put istinske promene već nova, katastrofalna i fatalna stranputica. Umesto ekonomskih rešenja i trezvene politike, nude se otrcane nacionalističke budalaštine kao na mitingu u Kraljevu. Promene mogu biti i ovakve i onakve, a ako nisu nešto kvalitativno drugačije onda se postavlja pitanje kuda i to vodi.
Nije dovoljno samo biti protiv Vučića, pitanje je sa koje pozicije i sa kakvim namerama se kritikuje. Jednom rečju, moj zaključak je prilično sumoran. Srpsko društvo, kako se može videti, naprosto još uvek nema kapaciteta da nađe adekvatan izlaz, politički, moralni i ekonomski. Neće ga ni naći dok se temeljno ne suoči sa istinskim uzrocima svoje bede. Tolike decenije bezumlja su neminovno ostavile trag i ovo društvo i dalje tumara, kao i u prethodnim decenijama. Čeka nas dugotrajno mrcvarenje i bauljanje, uz nepredvidive situacije koje može napraviti ovaj režim, spreman na sve.
POBJEDA: Koliko je vremena potrebno da se društvo u Srbiji unormali nakon promjene vlasti i na šta posebno treba obratiti pažnju u promjenama?
SADŽAKOV: To niko sa sigurnošću ne može reći, posebno zato što se jedva šta pomerilo. Na delu je i dalje ,,prošlost koja nije prošla“, odnosno stari akteri i politika. U suštini, jedva malo umivenija verzija radikalske politike. Doista je neverovatan civilizacijski pad koji je Srbija doživela, koliko je upropaštena. Ona je primer kako izgleda zemlja razvaljena od nacionalizma, klerikalizma, tranzicijske pljačke… Iz te duboke jame teško se izvući. Ne zna se, zapravo, odakle pre krenuti, toliko je sve urušeno. Treba da čistite štalu a imate samo kašiku. I kod raka, imate njegovo rano otkrivanje i lečenje, kad se dosta toga može, ali i poodmakli stadijum kad je ishod, po pravilu, fatalan. Većina ljudi u Srbiji, posle svega, još uvek nije otkrila uzroke problema već nastavlja po starom.
Preporučeno
Zato se, zbog dubine pada, ne može reći koliko vremena treba da se srpsko društvo unormali. Ta promašena politika traje skoro četiri decenije i to sa razornim posledicama. Iza nje ostaje samo pustoš, primitivizam, agresija, pljačka, nasilje, autoritarnost, jedno pretpolitičko i predmoralno stanje iz koga ne možemo da se izvučemo. To je začarani krug, gde umesto izgradnje statusa građanina imamo obnovu ,,rajinskog mentaliteta“, kako je Jovan Cvijić definisao mentalitet balkanskog podaništva. ,,Vrednosti“ su poslušnost, poltronerija, partijska knjižica, dokazivanje u survavanju ovog društva u propast, pljačka… Nisu samo putevi i pruge ono što čini jednu državu, toga je bilo i u brojnim totalitarnim sistemima. Ovde su uništene sve pretpostavke normalnog života, i pravo, i moral, i principi demokratije, i mediji, i obrazovanje. Trajna je to agonija, autodestrukcija i sunovrat kojima se ne vidi kraj.
