(B)rat je mio, koje vjere bio

Tako je govorio Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, tokom obraćanja javnosti kad je najavio uvođenje vanrednog stanja zbog pandemije korona virusa.

Desetine puta kasnije pregledam ovaj isečak snimka “presice” koji traje svega dvadeset dve sekunde, sve u pokušaju da dokučim što me to u direktnom prenosu irirtiralo, a što je potisnuto u drugi plan važnošću objave vanrednog stanja.

RATNI BUBNJEVI

Iznova premotavam i analiziram, fokusiram se na pokrete ruku i mimiku, istražujem smireni pogled iza debelih stakala naočara i tek kad sam gotovo digao ruke, sine mi da previše komplikujem i pokušavam štošta da učitam u govoru tela.

“Srbija je od danas u ratu!”

Da, “Srbija je od danas u ratu!”, iz usta Aleksandra Vučića, to me je izbacilo iz ravnoteže.

Deluje mi kao da je baš ta rečenica ona na čije je izricanje Aleksandar Vučić čekao ravno 50 godina ili 27, koliko njegova zvezda sija na ovdašnjim političkim koordinatama.

Nije mi samo delovalo: u glavi sam video realnu sliku predsednika Srbije kao bubnjara u akciji, nadnetog nad ogromnim kompletom perkusija, od činele, ksilofona i triangla preko čelesta i vibrafona do timpana i kastanjeta, kako raspomamno, mada apsolutno briljantno, koristi isključivo doboš i bubnjeve, neumorno ih raspamećujući drvenim palicama.

Šamaranjem ratnih bubnjeva i doboša, najavljujući rat, makar i protiv nevidljivog neprijatelja, ispunjen je i poslednji Vučićev višegodišnji vlažni san.

Vanredno stanje u narednim danima, praćeno zatvaranjem granica, policijskim satom, vojnicima sa dugim cevima na ulicama i suspendovanjem ljudskih prava, koje je on neumorno usložnjavao performansima u vidu nepotrebnih, nelagodnih, ispraznih, ali zato frustrirajućih konferencija za medije na kojima kuka, veliča sebe, grize usne, preti, suzi, moli, vređa ili se, prosto rečeno, iživljava nad građanima Srbije, ali i ne samo nad njima, pokazalo je da su krizne situacije njegovo prirodno stanište, da je supstanca političke filozofije i strategije koja je Šešeljevog najboljeg đaka izbacila na javnu scenu devedesetih praktično do danas ostala nedirnuta.

KAD BLIJEDE SJEĆANJA

Doduše, jesu možda u njegovoj političko-geografskoj agendi izbledela neka slova, neka možda i izbrisana (“Za jednog Srbina, mi ćemo sto muslimana”; “Jednako je srpska otadžbina u Kninu, Okučanima, u Jasenovcu i po toj liniji Karlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica”; “Mi ćemo Kosovo i Metohiju, kao i Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku, bar onaj deo koji je izgubljen u poslednjoj hrvatsko-muslimanskoj ofanzivi, vratiti”…), ali teško da su se promenila Vučićeva gledanja na svet oko sebe, posebno u času kad je kompletna moć države pod njegovom apsolutnom i nekontrolisana kontrolom.

Da je to tako, svedoči i jedan drugi Aleksandar, Vučićev senkoviti odraz u javnom ogledalu: reč je, setili ste se, o Aleksandru Vulinu, lideru Pokreta socijalista, koji rabi tekovine zločinačke političke organizacije zvane Jul, koju je osmislila, predvodila i proslavila Mirjana Marković u vreme kad su devedesetih glave padale i na jednoj i na drugoj strani, još uvek je nosio dugu kosu, izbledele farmerice, glomaznu kožnu jaknu i ofucane čizme, a tugu što nije bio na braniku otadžbine ubijao je ispijajući protivavionska piva po novosadskim kafićima.

Usred pandemijske pošasti koja drma ceo svet, slepo kopirajući životni moto Koko Šanel (“Da bi neko bio nezamenljiv, mora da bude drugačiji”), Vulin je između dva isprobavanja uniformi, koje na svakih sat vremena menja poput maramica, stigao da kroz govorni aparat reciklira četiri ne nebitne rečenice: “Težak je mesec, teška su vremena. Bez obzira na to koliko je Vojska Srbije rastrzana i ima mnogo više posla, mi ne zaboravljamo primarnu ulogu, a to je zaštita suvereniteta naše zemlje. Neka niko ne pomišlja da proverava našu borbenu gotovost. Dobro znamo šta se dešava u našem okruženju”, kazao je ničim vidljivim izazvani Vulin.

Pre nešto više od mesec dana, ovog puta bez uniforme, Vulin je na mirnodopskom izletu u Rovcima kod Kolašina poručio domaćinima da svaki napad na Srpsku pravoslavnu crkvu, bilo koji njen dio i njenu imovinu, predstavlja napad na sve Srbe, dodavši da će Srbija “čuvati i braniti Srbe gdje god da oni žive i šta god da im se dešava”.

Za one koji nisu pazili na času, red je naznačiti da Aleksandar Vulin, osim što volontira kao megafon Aleksandra Vučića, već skoro tri godine obnaša i funkciju ministra odbrane iako je vojničku zakletvu, mala zanimljivost, položio pre ravno godinu dana.

VOLIM SAMO SEBE

Tek ustoličen za ministra odbrane, tokom posete valjevskoj kasarni “Vojvoda Živojin Mišić” Vulin je generaciji vojnika na dobrovoljnom služenju vojnog roka rekao da je jedno od najvećih razočaranja kao mlad čovek doživeo u njihovim godinama, kad se suočio sa činjenicom da ga je komisija, zbog zdravstvenih razloga, proglasila nesposobnim za služenje vojnog roka.

“Za mladog čoveka je teško kad shvati da nešto ne može, a u godinama je kad misli da može sve. Imao sam dioptriju više od 7, na jednom oku dva cilindra, a na drugom jedan” rekao je Vulin i dodao da mu je vid danas znatno slabiji.

J….. se klincima u uniformi na letnjih skoro 40 Celzijusa i za Vulina i za njegova dva cilindra u jednom oku, ali se ovaj isfrustrirani hejter svega što živi van granica Srbije nije dao omesti u jadikovkama nad samim sobom:

“Stalo mi je šta vi mislite o meni, o Vojsci i državi jer ja nisam služio Vojsku i beskrajno vam zavidim na tome što vi služite. Ništa u životu nisam više želeo nego da služim državi kao vi, u uniformi, sa oružjem i žao mi je što nisam, ali to ne znači da svoju državu ne volim”, nastavio je Vulin i poentirao kako nikada ne bi izbegao nijednu obavezu koju otadžbina traži od njega.

Na jednom drugom mestu, na TV ekranima, nešto ranije, doduše, isti taj ministar odbrane sa dva cilindra u jednom oku žvalio je patetičnu žalopojku kako onomad nije bio na braniku otadžbine jer se u trenu kad se setio srpstva ispostavilo da je njegov “rod vojske” naprasno – popunio.

Zauzvrat, za vreme ratova devedesetih i tokom bombardovanja NATO, ovaj dezerter nije štedeo na ratnohuškačkim frazama, kao inspiraciji onima koji su krvarili.

Od tada datira i čuvena srbijanska izreka: “Ko o čemu, vojnik o skraćenju, kurva o poštenju, a Vulin o ratu”!

Daleko pre nego što je postao ministar odbrane, a zatim ,,odslužio“ kinesku verziju ubrzanog vojnog roka od dve nedelje, u fazi dok je bio ministar za rad, zapošljavanje boračka i socijalna pitanja, obeležavajući na Zejtinliku 98. godišnjicu proboja Solunskog fronta, Vulin nije krio svoju vrelu krv:

“Red je i običaj na ovakvim mestima da se da veliko obećanje – da se zakunemo da više neće biti ratova. Srbija tu reč pred vama ne može da da…!”, salutirao je tada neuniformisani Vulin, pravdajući buduće referentno zaduženje – ministar za svađe u regionu.

“Teško mi je da ispoštujem preporuku premijera Vučića da ne reagujem na ratnu retoriku u regionu – do krvi se ujedam za jezik”, nesvesno je objasnio drugom nekom prilikom značenje regionalne pošalice koja vuče koren iz Kustinog ,,Podzemlja“, a glasi: “Ušao Vulin u tenak”!

KERAMIČAR I MINISTAR

Prethodnik Vučićevog vozača tenka, nekadašnji keramičar koji se obogatio švercom kafe, do krvi se ujedao za jezik, avaj, retroaktivno. Bratislav Gašić, Vučićev naslednik i Vulinov pretprethodnik u fotelji ministra odbrane, lanuo je jednom prilikom na novinarku (“Volim novinarke koje lako kleknu”), pa je gurnut u političku hibernaciju: elita Srpske napredne stranke, od poslanika u Skupštini do članova Predsedništva, Gašićevu smenu propratila je suzama i hvalospevima njegovom moralu i integritetu.

Samo desetak meseci ranije, sat i po pre ponoći u petak 13. marta, u rejonu aerodroma u Surčinu srušio se helikopter Vojske Srbije: stradala su četiri člana posade, dva zdravstvena radnika iz Novog Pazara i pet dana star Šehin, bolesna beba koju je helikopter iz Raške transportovao u Beograd.

Upravo je Bratislav Gašić, ministar vojni, naređenjem da helikopter urgentno uzleti uprkos oblačnosti i lošoj vidljivosti i zahtevom da slete na aerodrom Nikola Tesla, gde su ih čekale kamere i ministri zdravlja i odbrane, pokrenuo lanac kršenja procedura koji je uzrokovao pad helikoptera.

Podrazumeva se da se o Gašićevoj odgovornosti nikad nije raspravljalo jer su nadležni poverovali njegovoj priči na RTS-u (?!), gde je egzaktnom rekonstrukcijom svog popodnevnog kretanja “dokazao” da je iz Kruševca u Beograd krenuo u 22.30, s naplatne rampe Kruševac izašao na auto-put za Beograd u 23.42, na naplatnu rampu u Bubanj potoku, neposredno pre Beograda, ušao je u 20.40 i “odmah otišao na aerodrom”!

Prevedeno na crnogorski, Gašić je iz Kruševca krenuo ka Beogradu u 22.30, do naplatne rampe Kruševac i izlaza na auto-put putovao je nešto više od sat vremena, na naplatnu rampu Bubanj potok stigao je nepuna dva sata ranije nego što je uopšte krenuo iz Kruševca i onda se, dva sata pre nesreće, zaputio ka aerodromu, gde su ga čekali ministar zdravlja, direktor policije & comp.

“Ne dam Gašića, ne dam Lončara (Zlatibora, ministra zdravlja – prim. a.)”, zavapio je tada Aleksandar Vučić.

Kamere koje nisu sačekale Gašića na Surčinu, sačekale su ga kad se seksistički obratio novinarki. Gurnut je u politički zapećak, a onda, svega 15 meseci kasnije, po kazni, postavljen na jednu od najmoćnijih i najodgovornijih funkcija u zemlji – direktora Bezbednosno-informativne agencije koja se, pored uobičajenih poslova, bavi uređivanjem paradržavnih tabloida.

LAŽNE VIJESTI

Prema istraživanju novosadskog FakeNews Tragača, Informer i Srpski telegraf su u periodu od 1. aprila 2016. do 31. marta 2017. (u prvoj godini mandata Gašića u BIA) na svojim naslovnim stranama objavili 265 najava ratova i sukoba: u proseku svakog drugog ili trećeg dana BIA je preko svojih štampanih depandansa upozoravala javnost na početak globalnog rata, rata Srbije sa susednim zemljama, a neretko i građanskog rata kojim je opozicija nameravala da doaka Aleksandru Vučiću “i izazove haos u Srbiji”!

Elem, upravo ova tri koloritna lika konfiskovala su ovih dana pandemijsku krizu u Srbiji, uvela vanredno stanje, suspendovala ljudska prava i bez ikakvog zazora demonstriraju svoju moć.

Jedna stara izreka podučava da ako ljudima date ono što žele, dobiće ono što zaslužuju.

Mi u Srbiji smo, dakle, na izborima dobili ono što smo zaslužili, ali kakve veze, dovraga, sve ovo ima sa budućnošću regiona.

Gledajući unazad, savršeno je jasno da Vučićevo političko delovanje počiva na jedinstvu suprotnosti i pravljenju ili makar izmišljanju konflikata, nekad da bi gasio vatru koju je zapalio, a nekad da skrene pažnju sa bitnijih stvari.

Kad jednom ovo vreme korone prođe, a i ovo se jednom mora lane zvati, na dnevni red će neumitno doći najblaže rečeno “čudno” ponašanje hirovitog srbijanskog vođe u danima vanrednog stanja (opravdano uvedenog, odmah da kažem), protivzakonito svojatanje suvereniteta i suluda demonstracija ogoljene moći.

Koliko god se on samobusao u grudi “lidera stabilnosti u regionu”, korektno je podsetiti da Vučić uglavnom nije čovek od reči: kad kaže “Dobro jutro”, slobodno možete da se pripremate za konačenje.

Najlakše je, dakle, napujdati Vulina i animirati Gašićeve urednike, pa da se ceo region o zlu zabavi izvesno vreme dok se strasti na sopstvenom đubrištu ne smire.

(B)rat je mio, koje vjere bio.

Eto, rođaci, i to sam vam rešio.

Preporučeno