,,Od trideset ministara, dvadeset njih bili su deo Vlade Miloša Vučevića”, kaže za Pobjedu predsjednik opozicione stranke Srbija centar (SRCE) Zdravko Ponoš.

General Ponoš je od 2006. do 2008. bio načelnik Generalštaba Vojske Srbije, a od 2010. do 2012. pomoćnik ministra inostranih poslova te zemlje. Diplomu inženjera elektronike dobio je na Vojnoj akademiji u Zagrebu, dok je postiplomske studije nastavio na Beogradskom univerzitetu i Kraljevskom koledžu za odbrambene studije u Londonu. Na predsjedničkim izborima u Srbiji 2022. godine, kao kandidat opozicije osvojio je 18 procenata glasova izašlih birača.

Komentarišući sastav i način izbora Vlade premijera Macuta, Ponoš za Pobjedu kaže da predsjednik Srbije Aleksandar Vučić “nije tražio nove i neukaljane ljude, niti Vladu koja će stvarno vladati”.

POBJEDA: Što je tražio?

PONOŠ: Vladu koja će izvršavati ono što on odluči i naredi. Vučić nastavlja da se obraća isključivo svojim glasačima, kojih je sve manje, produbljujući i onako duboki jaz unutar srpskog društva. Kriza postaje sve dramatičnija i preti da preraste u haos. Vučić kao da igra na sve ili ništa i lako bi mu se moglo desiti da dobije – ništa.

Opozicione stranke i ProGlas ponudili su mu – što su studenti na neki način podržali – miran izlazak iz krize, koji bi vodio ka demokrtaskim i fer izborima. Nažalost, deluje da režim nije spreman na kompromis; ide na zaoštravanje, na radikalizaciju, što potvrđuje i Vučićev govor na prošlonedeljnom dosta neuspešnom mitingu njegovog novog pokreta.

POBJEDA: Kakvu tačno radikalizaciju očekujete?

PONOŠ: Korišćenje soničnog oružja tokom mirnog protesta u Beogradu 15. marta ove godine pokazuje da je Vučić spreman na opasne i tvrde metode razračunavanja. Batinaši sa duštvenih margina i iz kriminalnog miljea, koje danima drži u šatorima u Pionirskom parku u Beogradu, pokazuju ne samo Vučićevu spremnost da ih u određenom momentu upotrebi, nego i to da njegov režim u dovoljnoj meri ne kontroliše aparat sile. Vučić kao da veruje da bi profesionalci u vojsci i policiji odbili da sprovedu ono što im naredi, a što je u suprotnosti sa pravilima službe. Zato su mu potrebni kriminalci. Vučić je sa njima u dilu: znaju da će, padne li on, pasti i oni.

POBJEDA: Premijer Macut kaže da će ”institucije funkcionisati u punom kapacitetu”. Može li to biti najava uvođenja vanrednog stanja?

PONOŠ: Nadam se da Vučić nije toliko nerazuman, iako je, tokom proteklih pet meseci, povukao niz rizičnih poteza.

POBJEDA: Kojih?

PONOŠ: Objašnjavao je, na primer, da za tragediju u Novom Sadu niko nije kriv; bio je nasilan prema učesnicima protesta i studentima; tvrdio da je ispunio sve studentske zahteve; građansku pobunu proglašavao bitkom za otcepljenje Vojvodine; govorio da iza protesta u Srbiji stoji Hrvatska; Ruse i svoje glasače uveravao da se bori sa ”obojenom revolucijom”, a Zapad da iza pobune u Srbiji stoje ruske službe. Ništa nije uspelo. Neće uspeti ni ”ekspertska vlada”, ni hapšenja i privođenja, ni pretnje nasiljem koje namerava da primeni do kraja aprila.

POBJEDA: Traženo je i Vaše hapšenje.

PONOŠ: Iako je Vučić naredio da se uhapsim, u državnoj vertikali koja je to trebalo da sprovede pojavio se tužilac uveren da mu je nalog za moje provođenje izdao neko ko nije nadležan da mu izdaje naređenja. Napisao je prigovor nadležnoj instituciji, tj. Veću tužilaca, koje je taj prigovor prihvatilo. Pokazalo se da u sistemu postoje i oni koje Vučić ne može da kontroliše.

Da se Vučić pitao, danas bih bio iza rešetaka,

POBJEDA: Zašto? 

PONOŠ: Zato što sam, sat i po nakon što je, tokom velikog beogradskog protesta 15. marta 2025., režim upotrebio sonično oružje, na mreži X objasnio o čemu je reč. O tome ipak nešto znam: ima veze i sa mojom bivšom profesijom. Već sutradan sam, gostujući u jednoj tv emisiji, kazao da je, usled upotrebe pomenutog oružja, sedam stotina građana zatražilo medicinsku pomoć. Nedugo zatim, Vučićeve službe su po beogradskom Urgentnom centru istraživale odakle mi informacije koje sam javno izneo.

POBJEDA: Ruski FSB “kategorički tvrdi da akustični uređaji koje posjeduje policija nisu korišćeni 15. marta”.

PONOŠ: Izveštaj za koji Vučić tvrdi da ga je sačinio FSB papirić je u rangu seminarskog rada policijskih kursista. Ni metodologije ni terminologije koje bi potvrđivali da je to radio neko kompetentan!

POBJEDA: Ne vjerujete u autentičnost izvještaja?

PONOŠ: Ne. Ako ga je radio FSB, onda su se obrukali, onda su njihovi agenti pili lošu votku ili rakiju. Pre mi izgleda da je neko dozvolio se taj izveštaj samo tako brendira. Uostalom, prilično je verovatno da originalna vetrzija nije na ruskom jeziku. Poseban je problem to što se Vučić obratio stranoj službi da mu da pisano opravdanje da nije pucao na svoj narod, što je veoma rizično po Srbiju. Bizaran detalj iz izveštaja je tvrdnja da su uređaje testirali na psima. To je etički problematično i otvara pitanje – koji su to psi: FSB je doveo svoje, BIA ima svoje pse za eksperimente, dovedeni su iz šinteraja ili su to Vučićevi privatni psi? Kad god Vučić nešto posluje sa Rusima, stradaju psi.

Vučić je u prvom momentu temu upotrebe soničnog oružja pokušao da utiša i svim kontroliisanim medijima naredio je da se ona ne otvara. Ipak, stvar je otišla predaleko: napad nekim oružjem na mirne demonstrante u centru Beograda zainteresovao je političare i parlamente u Evropi, javne ličnosti. Nikada nisam rekao koji je tačno tip oružja te noći upotrebljen, odakle je oružje uvezeno i ko ga je upotrebio; rekao sam da ga je, što se mene tiče, upotrebio Aleksandar Vučić. Takvo se oružje nije moglo upotrebiti bez Vučićevog naređenja ili odobrenja.

POBJEDA: Sigurni ste?

PONOŠ: Sasvim siguran. Oružje kojim se puca na hiljade svojih građana ni u jednom sistemu, naročito ovako centralizovanom, ne može biti upotrebljeno bez naređenja ili odobrenja šefa države.

POBJEDA: Koji od prvog dana strasno negira da je to oružje upotrebljeno. 

PONOŠ: I viškom emocija o kojem govorite Vučić potvrđuje da veoma dobro zna o čemu je reč i koliko je opasno. Više puta sam pozvao sve koji su u tome učestvovali, koji su pokrenuli oružje na građane da se sami jave da ne bi sutra prošli kao deo struke koji je proglašen krivom za pad nadstrešnice i zbog toga još leži u pritvoru.

POBJEDA: Je li taj Vaš poziv bio i svojevrsna prijetnja?

PONOŠ: Više upozorenje. Nisam u poziciji da pretim, niti bih to činio. Mislim da ima smisla pozvati odgovorne da se jave na vreme kako sutra ne bi morali da odgovaraju za odluku drugoga, koji bi mogao da kaže da o tome ne postoji bilo kakav pisani trag. Jer ako te noći sonično oružje nije aktivirala zvanična uniformisana formacija nego neko drugi, onda je jasno da je to učinjeno kako bi nestao pisani trag. Ipak, istina se uvek sazna, pa će se saznati i ko je to naredio i ko je pritisnuo dugme.

POBJEDA: Što radi opozicija? Jesu li vas, tokom posljednih pet mjeseci, studenti dodatno marginalizovali i izolovali? 

PONOŠ: Opoziciji je odavno ukinut medijski prostor. SRCE je, recimo, parlamentarna stranka, ali njeni poslanici nikada nisu gostovali na RTS-u. Nikada!

Kada govoromo o marginalizaciji opozicije, moram da podsetim da je, nakon tragedije u Novom Sadu, opozicija prva ustala; ona se borila i bila u sudaru sa režimom. Naravno, dobro je da su ustali i studenti, koji, i zbog načina na koji vode ovu borbu, zaslužuju poštovanje. Nije čudno to što im slobodni mediji posvećuju mnogo više pažnje nego opoziciji. Ipak, bez političkih partija nema rešenja političke krize. Opozicija je predložila prelaznu vladu, vladu narodnog poverenja…

POBJEDA: Je li taj predlog stigao prekasno? 

PONOŠ: Možda jeste. Međutim, opozicija je, baš zato što je studentska pobuna imala tako dobar odjek, smatrala da ne bi trebalo da upada sa svojim predlozima. Razgovarali smo i čekali da studenti izađu sa idejom koju ćemo podržati. Budući da se to nije dogodilo, pored dogovora da nećemo učestvovati na izborima pod postojećim uslovima, saglasili smo se i kandidovali ideju prelazne vlade. Ne bih imao ništa protiv da ni vlast ni opozicija ne budu njen deo, ali sumnjam da bi neko uspeo da ubedi režim da to prihvati.

POBJEDA: Studenti ne žele saradnju sa opozicijom, sada ni sa ProGlasom. Može li se dogoditi da upravo oni koji su podigli Srbiju postanu ozbiljna prepreka demokratskim promjenama?

PONOŠ: Ne verujem da studenti mogu biti prepreka, ali je činjenica da je njihov način odlučivanja relativno spor. Čim je plenumsko odlučivanje, odmah je sporije. A vreme ne radi za nas, radi za Vučića. Ne radi, doduše, ni za njega, ali on ima resurse. Nastaviće da krade, deca će izgubiti školsku godinu, studenti semestar, profesori ne primaju plate. I zato je važna prelazna vlada. Opozicija nije rekla kakva prelazna vlada, studenti iz Novog Sada i Niša jesu: u toj vladi, poručuju, nema mesta ni za vlast ni za opoziciju. Nisam, kažem, siguran da će vlast to prihvatiti.

U ovom momentu je najvažnije da dobijemo slobodne izbore. Pobedićemo! Samo nije svejedno da li ćemo to učiniti za tri meseca, za godinu ili dve.

POBJEDA: Imate li utisak da su, podilazeći im, i opozicija i društvo studentima prepustili da odlučuju o politički važnim pitanjima, o kojima očito malo znaju? 

PONOŠ: Čuo sam i predloge da Vladu Srbije vode studenti. Onoga ko je to predložio pitao bih da li bi legao na operacioni sto ako bi znao da će ga operisati student treće godine medicine. Da, razumem šta me pitate… Studenti imaju ogromnu političku snagu, imaju i najbolju nameru. Međutim, izbegavaju da uđu u direktne razgovore sa političkim akterima; čak i sa onima koji, poput ProGlasa, nisu političke stranke. Nije dobro podilaziti bilo kome i ne kazati da je loša svaka opcija koja teži ekskluzivnosti umesto inkluzivnosti. Srbija nije samo 260 hiljada studenata, nego i 6-7 miliona građana. Kako pobediti na izborima a ne otvoriti dijalog unutar demokratskog korpusa, ali i sa režimom? Naš zadatak je da privučemo deo režimskih glasača na svoju stranu, što ne možemo ako proklamujemo ekskluzivnost. “Biće onako kako mi kažemo!” Pa, ne može! Ova je zajednička bitka, tiče se svih nas.

POBJEDA: Budući da kontolisani mediji trinaest godina dehumanizuju i satanizuju opoziciju, jesu li studenti nasjeli na režimsku propagandu, čije su nerijetko i sami žrtve?

PONOŠ: Sami ste na neki način odgovorili na pitanje koje ste postavili. Medijska scena u Srbiji praktično ne priznaje postojanje vlasti i opozicije; postoji samo On, koji se i prema svojima ophodi bahato i s nipodaštavanjem. Opozicija je godinama demonizovana i cele generacije ozračene su tom propagandom režima, koja ponavlja da je bavljenje politikom nečastan posao. Sećate se da su studenti dugo ponavljali da njihovi zahtevi nisu politički, iako je to što rade itekako politika? Ipak, važno je da se ušlo u razgovor, u diskusiju, da su počeli da govore o prelaznoj vladi. Mislim da bi bilo bolje da se išlo u dvokoraku – najpre šta traže, a onda kakav je modalitet te prelazne vlade.

POBJEDA: U kojoj mjeri je sama opozicija odgovorna za status o kojem govorimo? 

PONOŠ: Iako greh nikada nije samo na jednoj strani, on je pre svega na vlasti. I opozicija je grešila, naravno. Greh je kada opozicija ne održi datu reč, kada ne poštuje vlastiti potpis, kada se usitnjava u međusobnim sukobima malih razlika. Ako na drugoj strani imate Vučića i njegov režim, nepamentno je svađati se oko toga izaći ili ne izaći na izbore. Preveliki je ulog. Nadam se da je, u tom smislu, opozicija naučila lekciju.

Često čujem – isti su i vlast i opozicija. Nisu! Nismo isti ni unutar opozicije. I tu, na primer, imate evrooptimistične, evroskeptične, evroracionalne stranke.

Izveštaj za koji Vučić tvrdi da ga je sačinio FSB papirić je u rangu seminarskog rada policijskih kursista. Ni metodologije ni terminologije koje bi potvrđivali da je to radio neko kompetentan!

POBJEDA: Gdje je Vaša stranka?

PONOŠ: Mi smo evroracinalni.

POBJEDA: Što to znači?

PONOŠ: SRCE je stranka desnog centra, koja veruje da je mesto Srbije u EU. Ipak, prema tome se ne odnosimo kao prema nečemu što će rešiti sve naše probleme, kao da je EU neka nova religija. Jasno je, pritom, da i civilizacijski i kulturološki i ekonomski i bezbednosno Srbija pripada evropskom ambijentu. Zašto već nije deo EU? Odgovornosti ima na obe strane. Naravno, najveća je na aktuelnoj vlasti, iako se ni EU u tom smislu nije proslavila. Srbija ne sme biti u sukobu sa okruženjem, mora biti deo regiona kojem pripada. Takođe, mora biti uređena i usklađena sa zemljama slične veličine, moći, tradicije, kulture, ekonomije; sa onima koje su bile deo centralne Evrope ili nekadašnje Jugoslavije. Šta bi Srbiji falilo da je poput Slovenije? Je li, tokom desetak godina kako je u EU, Hrvatska napredovali ili nazadovali? Jesu li Rumuni napredovali? Da li je Crna Gora, koja je grabila evropskim putem brže nego Srbija, napredovala ili nazadovala? Napredovala, naravno. Bez obzira na to da li je baš svaki evropski zadatak urađen kako treba, verujem da će Crna Gora prva ući u EU. Bila bi to sjajna vest.

POBJEDA: Za koga?

PONOŠ: I za EU i za region. Jer Evropi je to potrebno kao dokaz da vrata za proširenje nisu zatvorena, a Srbiji i ostatku regiona kao podsticaj.

POBJEDA: Kako Vam zvuči izjava komesarke Marte Kos da sa predsjednikom Vučićem ne bi razgovarala kada bi u Srbiji postojala alternativa?

PONOŠ: Ne možemo zbog nekoliko nesmotrenih izjava diskvalifikovati Martu Kos. Ona je verovatno najbolje rešenje koje smo u ovom momentu mogli da dobijemo. Izvestilac EU za Srbiju Tonino Picula takođe se ponaša veoma racionalno i dobronamerno. Ne zato što voli Srbiju, nego zato što su Srbija i region u EU dobra vest za Hrvatsku i za Evropu.

Evropljani su uvek imali svoje prioritete. Setite se dugogodišnje nemačke kancelarke Angele Merkel, koja je želela da po svaku cenu stavi tačku na kosovski čvor, i to na način kako je to Nemačka zamislila i htela, kako je dogovorila sa Vučićem i zbog čega ga je podržala. Vučić im je to manje-više priveo kraju, obećavši im da će kontrolisati stanje u BiH. Što je takođe manje-više isporučio. U međuvremenu se otvorio prijekat sa litijumom, koji je Vučić ponudio novom kancelaru Fridrihu Mercu. Sve je to itekako uticalo na višegodišnju podršku koju Vučić dobija spolja, a koja je danas mnogo veća od one koju ima unutra. Doduše, i ova spolja se kruni, pre svega zato što Vučić više ne nudi stabilnost. Ni Srbije ni regiona. Postao je faktor nestabilnosti. Što Evropi ne treba; posebno dok je drmaju i rat u Ukrajini i Donald Tramp.

POBJEDA: Kako je predsjednik Vučić postao faktor nestabilnosti?

PONOŠ: Lonac je počeo da kipi kada je Brisel shvatio da je Vučić iz zvučnog topa pucao na svoje građane, da hapsi novinare i političke protivniike, da progoni rektora. U međuvremenu su studenti stigli u Strazbur. Evropaska javnosti i glasači pitaju svoje lidere zašto se slikaju sa takvim čovekom. Primetili ste da nije bilo zajedničke izjave nakon Vučićevog nedavnog susreta sa Emanuelnom Makronom?

POBJEDA: Ali je bilo prisnih i srdačnih zagrljaja. 

PONOŠ: Već je bila plaćena druga rata za “Rafale”. Inače, taj razgovor nije bio naročito prijatan po Vučića, baš kao ni onaj sa švedskom ministarkom pre nekoliko dana.

POBJEDA: U kojem smislu nije bio prijatan?

PONOŠ: Otvorena su sva pitanja o kojima Vi i ja razgovaramo. Vučić je postao problem.

Srbija je morala uvesti sankcije Rusiji

POBJEDA: Što se događa u Ukrajini – ruska agresija ili…?

PONOŠ: Različite vrste rata uvek su rat. Jedna država je izvršila agresiju na drugu suverenu državu, u to nema sumnje. Vučić zbog toga Rusiji nije uveo ni simbolične sankcije, čuvajući tako deo svog biračkog tela; istovremeno, isporučuje municiju Ukrajini kako bi osigurao naklonost Zapada.

POBJEDA: Da li biste Vi uveli sankcije Rusiji?

PONOŠ: Ako želite u EU, svoju politiku morate usaglasiti sa evropskom. Kako je rat u Ukrajini odmicao, kako su razaranja bila obimnija, kako je stradao sve veći broj civila, Srbija je bila u obavezi da uvede sankcije Rusiji. Zbog posebnih odnosa naše dve zemlje, zbog pitanja Kosova i energetske zavisnosti, Srbija je mogla da ima izvesnu zadršku i, ako je, na primer, Evropa stigla do osmog, Beograd je morao biti barem četvrtom paketu sankcija. Važno je slediti evropski put. Poblem je to što Vučić ne želi Srbiju u EU. Njegovi politički uzori su Putin, Orban i Erdogan.

,,Srpski svet” nije ni srpski, ni svet

POBJEDA: Postoji li mogućnost da predsjednik Vučić krizu iz Srbije prebaci u BiH ?

PONOŠ: Postoji. Vučić je najbolji politički đak Vojislava Šešelja. Sve što je o državama regiona izgovorio Aleksandar Vulin, došlo je iz Vučićeve glave i bilo usmereno ka tome da se pažnja građana Srbije skrene sa onoga šta je Vučić radio na Kosovu. Predajući Kosovo i busajući se u prsa kao “zaštitnik svekolikog Srpstva”, Vučić je promovisao tzv. srpski svet, koji je kopija Putinovog “ruskog sveta.” A ništa od toga što Vučić promoviše niti je srpski, niti je svet.

Bez obzira na to da li je baš svaki evropski zadatak urađen kako treba, verujem da će Crna Gora prva ući u EU. Bila bi to sjajna vest

Destabilizujući region, Vučić i Vulin pravili su direktnu štetu Srbima koji žive u tim državama. Svaki put kad bi Vulin nešto rekao o Hrvatskoj, Srbi koji su tamo ostali imali su problem više. Danas iz Srbije proteruje ženu, hrvatsku državljanku, koja je u Beogradu završila fakultet, udala se, rodila dete, i to zato što je nešto napisala na društvenoj mreži ili izašla na protest. I to će imati posledice po Srbe u Hrvatskoj, po one koji tamo odlaze poslom, na letovanje.

POBJEDA: Zašto to čini predsjednik Srbije?

PONOŠ: Da bi zaplašio sopstvene građane. Jer ako to možete da učinite majci četvorogodišnjeg deteta, ako ste spremni da nečiju porodicu rasturite kako biste disciplinovali građane Srbije, onda… Pogledajte kakvog je Vučić amabasadora poslao u Hrvatku! Govorim o ženi koja se vraća u Beograd, a koja je svojim nediplomatskim ponašanjem Srbiji napravila nemerljivu štetu. U isto vreme, Hrvatska je u Beograd poslala jednog od svojih najsposobnijih ambasadora.

Iako misli da ovakvim personalnim rešenjem ponižava zemlju domaćina, Vučić zapravo ponižava svoju zemlju. I to ne čini slučajno. Jer reč je o čoveku koji koristi svaku priliku da puca na svoj narod. Nekad iz soničnog oružja, nekad diplomatijom, nekad preteći mu.

POBJEDA: Jeste li i Vi sebi “pucali u nogu” kada ste o osuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću govorili afirmativno?

PONOŠ: Ratka Mladića sam upoznao u Kninu 1990. ili 1991. Još je to bila vojska SFRJ, Mladić je bio odličan oficir JNA. Govorio sam, dakle, kakav je bio vojnik kada sam ga upoznao. Takođe, rekao sam da je, zahvaljujući Mladićevom vojničkom umeću, RS uspela da preživi.

POBJEDA: Prevashodno zahvaljujući genocidu u Srebrenici.

PONOŠ: Doći ćemo i do toga, dozvolite. Nisu sva dejstva Vojske RS upitna sa stanovišta ratnog zločina. Mnoge bebe u porodilištu u Banjaluci ne bi preživele da koridor nije probijen. Ne bi bilo RS da nije bilo njene vojske.

Rekao sam i da je ono što se desilo u Srebrenici i oko nje s pravom dovelo do suđenja odgovornima za taj zločin, uključujuči Ratka Mladića. Srbija se o tome odredila na način koji ne ostavlja dilemu: potvrdila je da je zločin počinjen, a odgovorne do kojih je mogla da dođe isporučila Hagu.

POBJEDA: Dakle, to je zločin, nije genocid?

PONOŠ: Upotrebio sam kvalifikaciju koju je u skupštinskoj Deklaraciji upotrebila država Srbija. Sve što u njoj piše, to je i moj stav.

POBJEDA: “…Na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde”, piše u Deklaraciji Skupštine Republike Srbije o osudi zločina u Srebrenici iz marta 2010. Međunarodni sud pravde taj je zločin kvalifikovao kao – genocid.

PONOŠ: Saglasan sam sa svim što piše u Deklaraciji. O ovoj temi nikada neću reći ni manje ni više od toga.