Nezavisni mediji danima su brujali o katastrofalnoj epidemiološkoj situaciji u Sandžaku, poglavito u Novom Pazaru i Tutinu. Manjak medicinskog osoblja, nedostatak opreme, stotine zaraženih, mnoštvo preminulih od korone, teško oboleli za koje nema mesta u bolnici, pacijente koji leže po hodnicima, trudnice u istoj sobi sa pacijantima koji imaju Covid- 19, javna nabavka limenih sanduka i vreća za posmrtne ostatke, zdravstveni sistem pred kolapsom – to su samo neki delovi ove mračne slagalice.

Ništa od toga nije moglo da se vidi u zvaničnoj statistici kojoj već neko vreme niko ne veruje, još od onog trenutka kad je BIRN objavio da su u Srbiji od 19. marta do 1. juna od korone umrla 632 pacijenta, a ne 244, koliko je iznosio broj zvanično preminulih za taj period.

Takođe, BIRN je uvidom u podatke koji su deo zvaničnog državnog informacionog sistema Covid-19 došao do saznanja da se broj zaraženih na dnevnom nivou kretao od 300 do 340, dok je zvanična statistika tvrdila da ih ima oko 90. Dodatnu sumnju u državne podatke o epidemiji unelo je to što su vlasti 10. juna prestale da objavljuju informacije o broju novozaraženih po gradovima i opštinama.

NEMA OSMRTNICA – NEMA NI MRTVIH

Novi Pazar bio je oblepljen umrlicama, samo za dva dana bilo je 36 sahrana, broj dženaza se učetvorostručio, ali se aktuelna naprednjačka vlast pretvarala da sve to ne postoji. Ipak, kad je situacija postala alarmantna, u Novi Pazar su se uputili premijerka u odlazećoj Vladi Srbije Ana Brnabić i ministar zdravstva Zlatibor Lončar da, što reče predsednik Aleksandar Vučić, pokažu šta je prava istina.

U otkrivanju prave istine državnim funkcionerima bili su od pomoći i lokalni aktivisti koji su pred dolazak visoke delegacije skidali umrlice u okolini bolnice, sa džamije, po uzoru na poznatu priču o slavnom grofu Potemkinu. Jedan od osnovnih postulata naprednjačke gnoseologije glasi: prava istina se otkriva sakrivanjem neprijatnih činjenica.

Tome je blisko i prvo načelo naprednjačke tanatologije: ako nema osmrtnica, nema ni mrtvih. Rukovodeći se ovakvim principima filozofije beščašća, Brnabić i Lončar su došli u žarište epidemije, gde ljudi svakodnevno sahranjuju svoje najbliže, te objasnili Novopazarcima da je sve u najboljem redu: bolnica im je najsnabdevenija u Srbiji, opreme ima, država je sve obezbedila, na hodnicima nema pacijenata, ko drukčije kaže – kleveće i laže.

Demantovali su i podatke o umrlima, državni funkcioneri priznaju samo državnu statistiku, jer je ona državnih ruku delo. Dok je Lončar govorio da je u Novom Pazaru, prema zvaničnim podacima, umrlo osmoro ili devetoro ljudi od korone, masa okupljenih građana izvikivala je imena preminulih koji su članovi njihovih porodica, prijatelji, komšije.

ŠAMPIONKA EMPATIJE

Zaista nije lako ministru i premijerki da vladaju ovakvim nezahvalnim narodom. Ne može čovek da ih ubedi da su izmislili smrt bližnjih samo da bi napakostili vladajućoj kasti koja nas vodi u zlatno doba. Ljudi koji više veruju svojim očima i svom bolu nego rečima vodećih političara, nisu ni zaslužili ovakvu vlast. Lepo je ucveljene građane opravila premijerka Brnabić, proglasivši ih listom za političke aktiviste, a sve što su mediji pisali o katastrofi u Novom Pazaru za politizaciju. Nije to sve što je šampionka empatije imala da saopšti ljudima koji pate zbog odlaska najmilijih.

Njoj nije bilo dovoljno što negira da su nesrećni ljudi umrli i što to govori u lice članovima njihovih porodica, već se osvrnula i na pisanje portala Nova.rs. “Ja sam videla na nekim opskurnim portalima da u Tutinu umiru cele porodice. Radi se o jednoj porodici, meni se ipak čini da je velika razlika da su umrli članovi jedne porodice – što je strašno – i da umiru cele porodice”, izgovorila je Brnabić i ostala živa.

Za razliku od članova porodice Suljović iz Tutina o čijoj tragediji je reč – za samo tri dana od korone su umrli otac, majka i ćerka, a dvojica sinova se nalaze u kritičnom stanju. Umesto da porodici izrazi makar saučešće, premijerka se odlučila za politički obračun sa medijima. Da, dodala je i da je osnovala Savet za filantropiju, od čega će porodicama umrlih od korone biti mnogo lakše.

ZGROŽENA JAVNOST

Jezivi su prizori posete državnih funkcionera Novom Pazaru, toliko odsustvo elementarne empatije prevazilazi očekivanja čak i najvećih pesimista. Svima koji su pogledali snimke iz Novog Pazara još odzvanjaju u ušima reči Senide Jašarević, žene koja je prethodne večeri sahranila majku, a otac joj se nalazi u kritičnom stanju. Senida je upala u bolnicu i kroz plač rekla premijerki i ministru: „Nemojte više da nas pravite budalama, molim vas, izjave nam ne trebaju, prošli su izbori. Zar su izbori bili važniji od naših života? Od naših majki, od naše braće?”

Na njen potresni vapaj, funkcionerski par je nešto nemušto romorio, poput pokvarenih robota. Javnost je ostala zgrožena neljudskim ponašanjem Lončara i Brnabić, nije lako gledati kako državni funkcioneri u susretu sa ljudima koji pate nisu u stanju da prozbore nijednu ljudsku reč. Zgražavanje je razumljivo, ali govori i o široko rasprostranjenoj naivnosti, što bi se reklo – javnost nije pazila na času.

Nema tu mesta čuđenju, potpuno odsustvo empatije ne iznenađuje, jedino što bi moglo da izazove zbunjenost jeste zašto premijerka i ministar nisu bar odglumili saosećanje sa žiteljima Novog Pazara. To ih ništa ne košta, mogli su da prozbore nekoliko oveštalih rečenica sućuti, mogao je neko i da im napiše kratak govor ako nisu u stanju sami da pronađu reči sapatnje, pa da tek onda opravdavaju sebe, Vladu, državu, Krizni štab.

UOBIČAJENA PRAKSA OSPORAVANJA UMRLIH

Da smo u nekoj drugoj državi, ovakvo bestidno, bezdušno ponašanje državnog vrha sasvim opravdano bi izazvalo konsternaciju javnosti. Međutim, u Srbiji osporavanje broja umrlih, minimiziranje broja žrtava i negiranje tuđe smrti nisu ništa novo. Naprotiv, to je redovna praksa intelektualne i crkvene elite, medijskih udarnika i slučajnih prolaznika; to je zvanična državna politika naših vladajućih garnitura. Nije ovo prvi put. Ana Brnabić, kao i njene kolege iz vlasti, a i veći deo opozicije – uporno negiraju genocid u Srebrenici.

Premijerka svako malo ponavlja da se zločin u Srebrenici ne može okrakterisati kao genocid. Pritom se služi gotovo svim klasičnim modelima poricanja koje je klasifikovao profesor Stenli Koen u studiji „Stanje poricanja“.

Pre par godina Brnabić je u intervjuu za „Economist Radio”, u samo nekoliko rečenica uspela da ispolji ključne mehanizme poricanja: delimično priznanje, optuživanje optužilaca, poricanje tumačenja, poređenje u sopstvenu korist, poricanje namere, moralni bilans i moralnu ravnodušnost. Pritom je Brnabić premijerka zemlje koja je Mladićevu i Karadžićevu Vojsku Republike Srpske snabdevala municijom, oružjem, svim oblicima logističke podrške, a oficiri koji su izvršili genocid dobijali su plate iz Beograda.

O intelektualnoj podršci da i ne govorim, planovi za etničko čišćenje, istrebljenje i progon Bošnjaka, za proširenje teritorije nastali su u beogradskim akademskim krugovima, da ne kažem podzemlju.

SREBRENICA, ŠTA JE TO?

Jedna od glavnih strategija kojima se služe poricatelji genocida jeste upravo osporavanje broja mrtvih, umanjivanje broja pobijenih, a samim tim i minimiziranje zločina. Tom strategijom služio se Karadžić u svojoj odbrani pred Haškim tribunalom, ona je postala opšte mesto poricateljskog diskursa. Nije Brnabić izašla na teren nespremna, vežbala je na mnogo težem poligonu godinama.

Naprednjačka vlast ne samo da negira genocid, već i glorifikuje ratne zločince, rehabilituje masovne ubice i ljubomorno čuva ideologiju koja je zločin učinila mogućim. Za ratne zločince koji su odslužili svoju kaznu Brnabić je uvek imala samo lepe reči. Nije onda nikakvo čudo što za porodice preminulih od korone nema nijednu ljudsku reč: potrošila ih je na neljude koji su ovde odavno proglašeni herojima. Za onog ko je u stanju da negira genocid, negiranje broja umrlih od korone je rutinska operacija koja ne zahteva nikakav napor.

Kad nemaš ni makovo zrno saosećanja za 8372 žrtve svirepo ubijene u tvoje ime, zašto bi te bilo briga za žrtve epidemije? Kad savladaš višu genocidnu matematiku, lako ti je da se igraš koronarnom aritmetikom. Pogotovo ako si, kao Ana Brnabić, samo još jedan izdanak dominantne kulture smrti koja se zasniva na uverenju da ljudski život ne vredi ništa.

Od prvosveštenika tog mračnog kulta ne može se očekivati nikakvo saosećanje, niti razumevanje za ljudsku patnju. Toj sorti čovekolikih bića izbori, opstanak na vlasti, lični interes, novac i moć uvek su važniji od naših majki, od naše braće, od svakoga od nas.