I još i ovo: može li se dogoditi u Crnoj Gori da se za predsedničko mesto bore dve žene, kao što se to dogodilo u Meksiku i izbace iz konkurencije mušku pristrasnost?

Može, i to onda kada budu i pametnije i hrabrije od njih – a to ne mora biti teško. Doduše, u Meksiku je opasno biti hrabar, jer je u toku ove predsedničke kampanje išla i kampanja za guvernerske i opštinske izbore gde je život izgubilo nekoliko desetina kandidata.

Meksiko, iako ima gotovo 100 miliona stanovnika, ne tretira te žrtve kao nevažnu statističku fizičku brojku, već kao nesporan signal za pojačavanje pravne države. Nije isto kada na auto-putevima pogine nekoliko stotina putnika i kada u borbi za bolju državu poginu njeni narodni zastupnici.

KLAUDIJINA SNAGA

Snaga Šajnbaumove je u tome što je uspešno istakla prvorazredne nacionalne interese među kojim su prevladavala dva: odbrana od ilegalne imigracije i borba protiv ,,opijumskog“ kartelskog kriminala. I oba pitanja je uspešno povezala sa savezništvom sa SAD.

To je manje ubedljivo zastupala njena konkurentkinja Čočitla Galvez koja je revolucionarnim rečnikom osudila nedemokratske režime u Nikaragvi, na Kubi, u Rusiji, Hondurasu i drugde, obuzdavajući želje da se sa njima toplo sarađuje. A Donaldu Trampu je prkosno poručila da se zbog njegove anti-imigracione politike neće sakriti u pećinu i zadrhtati zbog njegovih pretnji da će Meksiku povećati carine ako ne vrati migrante sa granice.

Time je unela novu zategnutost sa Vašingtonom, mada je besposleni proleterijat pozdravio njenu podršku ilegalnog prodora u SAD.

Klaudija Šajnbaum se bez greške suprotstavila politici neopreznog pretvaranja Meksika u imigracioni rezervor, ali nije nediplomatski optuživala latinoameričke zemlje za izgon siromaha sa svojih teritorija. I stoga ni ona nije osudila njihov beg ka Meksiku na putu za SAD iako se protivi kartelnom izvozu radne snage.

Nije osudila ni želju imigracije samih Meksikanaca u SAD, već je zahtevala da se kroz saradnju Vašingtona i Siudad Meksika formira bolja imigraciona politika radne snage preko izgradnje mostova umesto Trampovog zida. Uistinu, Amerika nema ni slučajno tako razrađenu politiku imigracije radne snage kao što je ima Evropska unija.

Klaudija je stala na stranu svoje moćne vladajuće partije Moreno i politike odlazećeg meksičkog predsednika Lopeza Obradora koji je u protekle dve godine dramatično prepolovio imigraciju ka SAD, ali je i zatražio od Vašingtona da ohrabri investiranje američkog kapitala u Meksiku.

IMA LI JAKIH U CRNOJ GORI

Neki birači u Crnoj Gori bi verovatno kazali da u podgoričkoj areni još nema ličnosti kao što je Klaudija Šajnbaum: ona je ugledna univerzitetska ekološka istraživačica i internacionalna aktivistkinja – dok se ekološka politika nežno ističe u Crnoj Gori unatoč ustavnoj definiciji o ovoj zemlji kao ekološkoj državi.

U Evropi je još uvijek rijetkost da žena bude predsjednica države. Prva je izabrana tek 1980. godine, na Islandu. Bila je to Vigdis Finbogatodir, a poslije tog izbora izabrana je još tri puta za predsjednicu. Njena uloga je bila više protokolarna nego efektivna, više se istakla kada je postala predsjednica UNESCO-a i 1998. godine lansirala politiku ,,celebrating diversities“. Mi smo se tu sa njom razišli i pridružili se njenim kritičarima. Njenu politiku je UNESCO prije nekoliko godina napustio poslije getoizacije imigranata u Evropi i sa invazionom migrantskom krizom

Šajnbaum je bila dugogodišnja gradonačelnica Siudad Meksika – a ovaj grad je, sa sreskom metropoliten okolinom, oko 33 puta veći od Crne Gore i zbog toga Klaudiji daje ogromno ,,državničko“ iskustvo; ona je srčani borac za žensku jednakost; ona je odlučna sekularistkinja koja Crkvu drži na odstojanju – što zbog masonske istorije Meksika verovatno nije teško; ona je nekompromitovana zavisnošću od kartela droge i njeno obećanje na dodatnu borbu sa njima nije bez težine; i ona jasno naglašava da je prvi spoljno-politički cilj Meksika savez sa SAD. U svojoj čvrstini ona je harizmatkinja.

Po sebi se razume da uhodanu demokratsku državu ne moraju voditi božanske ličnosti. Tu je rutina dovoljna. Ko od nas može ovog trenutka da se seti imena predsednika Švajcarske?

Ali Crna Gora, osim planina, nema drugih sličnosti sa njom, ali zato ima snažne dileme. One su ove: kako sa beogradskim osvajačkim nacionalizmom, kako sa beogradskom patrijaršijom, kako sa krijumčarskim kriminalom, kako sa domaćom korupcijom, kako spasti evropski put podgoričke države, ko je glavni spoljnopolitički saveznik Podgorice, kako ojačati poverenje naroda u sudove i policiju…

SIGNAL IZ ANDRIJEVICE

Da li je uspeh nove generacije političara DPS-a na izborima u Andrijevici nagoveštaj moguće obnove poverenja građana u odgovaranju na crnogorska pitanja? Verovatno je rano za tu nadu. A da li je još uvek rano da se uoči da druge političke organizacije ili nemaju te odgovore ili ih daju suprotno opstanku države Crne Gore? Pokret ,,Europa zdaj“ se tetura i možda gasi zbog nejasnih odgovora koje u Briselu izgovara, a velikosrpski nacionalisti su izgleda sve manji legitimni predstavnici srpskog sentimenta u Crnoj Gori.

Velikosrbi, poput Mandića, osporavaju crnogorsko srpstvo i vređaju njegovu zasebnu istoriju. Imajmo u vidu da frontovski nacionalisti podržavaju banjalučko srpstvo koje je organski krahiralo kada je Republika Srpska tokom rata u BiH proglasila ekavicu za svoj službeni jezik iako je Bosanci ne govore. Biljana Plavšić i Momčilo Krajišnik su naprečac prešli na ekavicu. A tamo je sad veoma modno da se ne govori ijekavicom i tako pobegne od svog kulturnog bića. Dodik je, doduše, još uvek oprezan, govori ijekavicom.

A šta ako ikada ,,frontovci“ dođu na vlast u Crnoj Gori i ukinu crnogorsku ijekavicu da bi se ispunili ekavičevskim srpstvom Beograda? To bi se zvalo samoubistvo Crnogoraca. Da li smo ikada čuli da su ,,frontovci“ pitali Beograd zašto je u Srbiji, politikom vlade, zabranjeno da se u školama i u javnim medijskim ustanovama govori ijekavicom? Užičani bi zbog toga trebalo da nestanu?

Ako mi dobro vidimo, pukotina u Andrijevici možda najavljuje otvaranje prostora u koji još niko nije odlučno ušao. I još se nisu izdvojili snažni govornici. Nas novo izborno raspoloženje u maloj Andrijevici ohrabruje, međutim, sigurno bi nam mogli mnogi sa pravom prigovoriti ovo: zato što celo stanovništvo ovog mesta može da se smesti u minhensku pivnicu, ono ne može biti reprezentativni uzorak za širi politički uviđaj u Crnoj Gori.

Voleli bismo da to nije tako, i to nema veze sa pivom. Drago nam je kada se Vasojevići probude.

KAKO SLOMITI CRNOGORSKE KARTELE

Možda Klaudija Šajnbaum šalje mogući odgovor Crnoj Gori kako da savlada korumpiranu policiju i politizovano sudstvo.

Najavila je da će da digne na noge Nacionalnu gardu Meksika. To je paralelna interventna unutrašnja vojska pod kontrolom predsednika, a ne i vlade i nije u sastavu vojske. Takvu silu Crna Gora, za sada, nema.

U Aziji je prva žena predsjednica kancelarskog tipa 1966. godine bila Indira Gandi. Ni ona, niti njen muž zoroastranin (potomak izgonjenih Persijanaca u Indiju) nijesu bili ni u kakvom srodstvu sa Mahatmom Gandijem. Iako je veoma slavljena, jer je bila uspješni branilac indijske nezavisnosti posebno od pakistanske najezde 1971. godine i osnivač islamske države Bangladeš (istočni Pakistan), za nju su vezane i strahote poput nasilne sterilizacije preko osam miliona muškaraca (kastracija i podvezivanje testisa) za vrijeme vanrednog stanja 1975-1977. godine

No, ako najavljeni poduhvat Klaudiji pođe za rukom – i ona ostane živa – sever Meksika će ponovo postati čuvar svoje granice sa SAD. Rio Grande u Teksasu – koji iz šale nosi to ime ,,grande“ jer je plitak kao prvih sto metara plaže na Jazu u Budvi – ponovo će biti mirna granica sa Meksikom. A savezne države Sonora, Čivava, Donja Kalifornija i druge – postaće zemlje gde će žene smeti i u ponoć da slobodno izlaze u parkove.

Nacionalna garda može da bude i korist i opasnost. Sve zavisi od toga ko je predsednik države i ko ima većinu u parlamentu. Zamislimo da Srbija osim vojske ima i nacionalnu gardu sa postojećim predsednikom u sedlu… Beograd se nije libio da pošalje četu komandosa na inauguraciju mitropolita Joanikija na Cetinju. A da je te 2021. godine nacionalnu gardu imao predsednik Đukanović, možda bi se istorija drugačije pisala.

No, takvu formaciju nije lako zavesti u Crnoj Gori, jer ona iznutra nije federalna država kao mnoge države u Evropi, Americi i Aziji. Ima je SAD, Rusija, Ukrajina, Francuska, Iran, Saudi Arabija, Nikaragva, Meksiko i mnoge druge zemlje. Nacionalna garda služi lokalnim guvernerima da ne dozvole laku zloupotrebu centralne vojske protiv federalnih jedinica. Predsedniku služe da se odupre vojnom puču i policijskoj neposlušnosti, što se na Cetinju 2021.godine i dogodilo. Crna Gora jeste mala teritorija, ali je identitetski, ekonomski i kulturno izuzetno bogati interesni prostor. Njen federalizam za sada nije otišao dalje od opštinsko-gradske samouprave.

Ko zna, možda se nove vlasti u Crnoj Gori odluče da predsedniku daju ustavni kontrabalans odmetnutoj vojsci i policiji i osnuju nacionalnu gardu. No, lek nije u sili, već u uspostavi demokratske ravnoteže vlasti i pravne sigurnosti. I lek je u ovome: ko je stvarni patriotski predsednik Crne Gore?

ŽENA KOMANDANT

U Evropi još uvek je retkost da žena bude predsednik države. Prva je izabrana tek 1980. godine, na Islandu. Bila je to Vigdis Finbogatodir, a posle tog izbora izabrana je još tri puta za predsednicu. Njena uloga je bila više protokolarna nego efektivna, više se istakla kada je postala predsednica UNESCO-a i 1998. godine lansirala politiku ,,celebrating diversities“.

Mi smo se tu sa njom razišli i pridružili se njenim kritičarima. Njenu politiku je UNESCO pre nekoliko godina napustio posle getoizacije imigranata u Evropi i sa invazionom migrantskom krizom.

U Aziji je prva žena predsednik kancelarskog tipa 1966. godine bila Indira Gandi – ni ona niti njen muž zoroastranin (potomak izgonjenih Persijanaca u Indiju) nisu bili u ni u kakvom srodstvu sa Mahatmom Gandijem. Iako je ona veoma slavljena, jer je bila uspešni branilac indijske nezavisnosti posebno od pakistanske najezde 1971. godine i bila osnivač islamske države Bangladeš (istočni Pakistan), za nju su vezane i strahote poput nasilne sterilizacije preko osam miliona muškaraca (kastracija i podvezivanje testisa) za vreme vanrednog stanja 1975-1977. godine i zatiranja demokratije i slobodne štampe. Zbog tog zločina protiv humanosti, Indiju niko nije izveo pred lice Generalne skupštine UN, a Indija se uzdržala od Srebreničke rezolucije 23. maja 2024. godine.

Taj zločin je predvodio njen mlađi sin Sandžaj Gandi kada je postao šef za sterilizaciju. Ukinuo je miraz, a nudio novac muškarcu da se obudavi. Onda je prešao na silu. Strahotama je doprinela i Svetska banka jer je od 1971. do 1980. godine dala 66 miliona dolara za ,,Program sterilizacije“ u Indiji kao metoda odbrane zabrinutih bivših kolonijalnih sila protiv nataliteta. Sandžaju je pomagao i USAID.

Mnogi lekari su odbili da u nasilju učestvuju, otpuštani su zbog toga sa posla, a instrumenti su im često bili prljavi, a zahvati često bez anestezije. I ovo se dogodilo: severne države Utar Pradeš, Radžastan, Bihar, Orisa, Harijana, Pendžab, Madija Pradeš i Himahal Pradeš su čak obrazovale ,,pojas vazektomije“ i takmičile se u nasilju. Naknadno je došlo i do sterilizacionog napada na žene tako da je do 2011. godine učešće indijskih sterilizovanih žena u svetskoj ženskoj sterilizaciji bilo 37 odsto, a samo u 2012. godini je sterilizovano 4,6 miliona žena. Mnoge su umrle od infekcija i surovih postupaka, neke su poludele…

Kada je Indira 1977. godine ukinula vanredno stanje i raspisala slobodne izbore, pala je. Vratila se 1980. godine, kada je u Engleskoj već došla na vlast njena velika lična prijateljica i podrška – Margaret Tačer. I kada je Indira ubijena 1984. godine, Margaret joj je hrabro došla na sahranu uprkos pretnji Irske republikanske armije da će je likvidirati. To su katolički Irci i pokušali te godine u Brajtonu. Sada je u Indiji u vladi njena snaha Maneka Gandi (Italijanka je poreklom, Sonja) iz braka sa smrtno stradalim Indirinim sinom Sandžaj Gandijem 1980. godine.

Ovu snahu je Indira svojevremeno izbacila iz zajedničke kuće. Ipak, Manekin sin, Indirin unuk, Varuk Gandi – takođe je u indijskoj vladi.

TAČER

Margaret Tačer je bez sumnje najpoznatija evropska predsednica vlade. Naša revolucionarka Milka Planinc, koja je od 1982. do 1986. godine bila jedina žena predsednica vlade neke socijalističke zemlje od boljševičke revolucije 1917. godine do sloma socijalizma 1990. godine, nije, osim te činjenice, ostavila drugi neizbrisiv trag.

Po jasnoći izlaganja Margaret Tačer je inspiracija svima koji žele da se narodu obrate sa neophodne visine. Muški nasljednici iz njene Konzervativne partije, počev od Džona Mejdžora pa nadalje, ostaće do danas u njenoj sjenci. Nijedan muškarac, počev od davne 1827. godine, nije vladao punih neprekidnih 11 godina kao ona. A dvije žene premijerke poslije nje – Tereza Mej i Liz Tus – vladale su malo više od tri godine zajedno i sve ih se manje sjećamo

Margraret Tačer je istorijska ličnost. Iako je bila po profesiji hemičarka otvorila je niz najvećih ideološko-političkih pitanja savremenog sveta: koliko privatne, a koliko državne svojine; koliko liberalizma, a koliko državne intervencije; koliko prava kapitalista, a koliko prava sindikata; koliko budžetske socijalne zaštite, a koliko privatne socijalne odgovornosti; koliko sirovinske, a koliko finalne proizvodnje; koliko evropskog ujedinjavanja, a koliko državne samostalnosti; i koliko prekomorskih teritorija imperija može da zadrži, a koliko ne može. Iako je bila posvećena majka, ukinula je besplatno mleko za škole. Bila je žestoki britanski patriota, antisocijalista i euroskeptik.

I sva ta njena pomenuta tri stava do danas nailaze na pažnju odgovarajućih političkih snaga ne samo na Ostrvu, već i u Evropi, a i van nje. Bila je najtvrđi pristalica NATO, nije podržavala antirasističke sankcije UN Južnoj Africi zbog aparthejda.

Ona je autor naknadnog Brexit-a iz 2016. godine, tri godine posle svoje smrti i 16 godina po ostavci u vladi. Možda bi danas bila iznenađena što Ujedinjeno Kraljevstvo nije izašlo sa BREXIT-om i iz evropske carinske unije i zajedničkog tržišta.

Po jasnoći izlaganja Margaret Tačer je inspiracija svima koji žele da se narodu obrate sa neophodne visine. Muški naslednici iz njene Konzervativne partije počev od Džona Mejdžora pa nadalje – ostaće do danas u njenoj senci. Nijedan muškarac počev od davne 1827. godine nije vladao punih neprekidnih 11 godina kao ona. A dve žene premijerke posle nje – Tereza Mej i Liz Tus, vladale su malo više od tri godine zajedno i sve ih se manje sećamo.

CRNOGORKA NIJE IZDALA CRNU GORU

Teško da bismo sada mogli istaći da je ijedna političarka u Crnoj Gori značajna koliko i muški rukovodioci.

Nema nijedne žene predsednice parlamentarne stranke. Ali poslaničkih članica parlamenta i Vlade ima. To možda ne dolazi samo zbog prinude izbornih pravila Evropske unije o 33 odsto nužnih ženskih kandidata na izbornim listama.

Ima kod crnogorskih političarki jedna dobra činjenica: teško da se ijedna Crnogorka toliko kompromitovala saradnjom sa beogradskim i banjalučkim velikosrpskim krugovima koliko nikšićki, budvanski, hercegnovski, pljevaljski, beranski i ostali muški prvaci sloma države Crne Gore.

Da li žene bolje vide ili njih ne vide?

DRŽAVA I CRKVA NE ODLIKUJU CRNOGORKE

Za vreme Obrenovića, koji su 1883. godine ustanovili državno odlikovanje Svetog Save sve do pada ove dinastije 1903. godine, samo je jedna žena primila ovo priznanje – kraljica Havaja Kapiolani. Nijedna naša žena nije dobila ovo priznanje pod Karađorđevićima od 1903. do 1945. godine.

Socijalistička Jugoslavija je iz jasnih ideoloških razloga ukinula ovo odlikovanje i njega je potom preuzela Srpska pravoslavna crkva kao ,,orden“. Od 1945. godine na ovamo ova crkva je dodelila Sv. Savu jedino dvema ženama – to su Milka Forcan iz Miškovićeve beogradske firme ,,Delta“ i Miljana Okilj, arhitektica iz Banjaluke.

Forcanova nije u javnosti poznata kao religiozna svetica već kao novčana darodavka Patrijaršiji za radove na Crkvi Svetog Save u Beogradu. A od 1990. godine Patrijaršija je razbacivala ovo ,,odlikovanje“ kao konfete za Novu godinu.

Sveukupno, za 141 godinu od postojanja državno-crkvene istorije svesrpskog ordena Svetog Save i njegovih pet stepena, njega je od domaćih žena dobila samo jedna bogata žena i jedna arhitektica, ali nijedna Crnogorka – ni za kakav ,,srpski“ doprinos ni državi, ni narodu, niti veri. Mi se sada verovatno nećemo razlikovati od vas, jer ćete se i vi zapitati: kojim se drugim kriterijumom, osim antiženskim, služi Patrijaršija kada ,,odlikuje“ za srpstvo ovakav mozaik ličnosti.

Jer, tu su: veličanstveni Tesla, neuporedivi Pablo Pikaso, Gustav Maler, Ernest Hemingvej, kraljica Elizabeta Druga, holivudski glumac Karl (Sekulić, Smederevac) Malden, nemački kancelar Helmut Kol, Vladimir Putin, slavni američki reditelj Džon Ford – čiji orden Sv. Save nosi Džon Vejn na grudima u filmu ,,Tragači“ iz 1958. godine, potom Slobodan Milošević, kralj Petar Drugi Karađorđević, Emir Kusturica , Aleksandar Solženjicin, Palma iz Jagodine , M. Bećković, Z. Đinđić (poštanska marka za Hram i uvođenje veronauke), Jurij Luškov, gradonačelnik Moskve, Dmitrij Medvedev, predsednik B.Tadić, književnik srpstva R. Ljušić, i na desetine drugih, kako zaslužnih tako i opskurnih ličnosti iz naše i spoljne istorije.

CRNOGORKE I KLAUDIJA ŠAJNBAUM

Crnogorke nisu ostavile Crnu Goru i nijedna nije dobila svesrpsko svetosavsko odlikovanje. A mnoge i dalje padaju na kolena ispred Crkve Hrista Spasitelja u Podgorici, ali još ne shvataju: tuđa crkva ih hoće samo za pokorne sledbenice tuđe vlade. Patrijaršija ih shvata kao slepog sabotersko-diverzantskog i polnog odreda Beograda u Podgorici.

To se nije dogodilo Klaudiji Šajnbaum. Ona će voditi 100 miliona Meksikanaca bez ijedne crkve i bez podvrgavanja svog naroda spoljnjem interesu. Dajmo joj šansu da uspe. I dajmo tom šansom podstrek i Crnogorkama.

Da i povedu i pridruže se svojim muškarcima da se zajedno popnu na tron sopstvenog kraljevstva.