Crnoj Gori su dobrodošle političke iluzije Srbije. Što ih Beograd više ima, to on Podgorici više dokazuje da bi trebalo da beži od njega. I da sve manje misli na njega.

Ovo su dve poslednje iluzije srpske vlade: prva, Vučićeva poseta Hilandaru u ime mita hilandarske zaštite Srbije, a možda i ,,srpskog sveta“, i druga – to je njegov nobelovski predlog da Srbija ponudi

Vašingtonu i Moskvi da Beograd posrednički spase svet od daljeg sukoba u Ukrajini. I jedno i drugo je samoobmana.

HILANDAR I ,,SRPSKI SVET“

Da vam odmah kažemo, istorija hilandarskog manastira nema nikave veze sa savremenom unutrašnjom politikom Srbije i spoljnjeg „srpskog sveta“, niti je tamo nužno otići da bi se spasavali od studentske pobune u Beogradu.

Hilandar je vekovima deo vaseljenske grčke pravoslavne crkve iz Istanbula (Carigrada). On ne trpi organizacionu podložnost pod Srpskom pravoslavnom crkvom, ali ima posede u Srbiji i Grčkoj. On je arhivski vizantijski čuvar vladarskog darodavstva srednjovekovne Raške i okolnih slovenskih gospodara na grčkom tlu, potom naklonosti carigradskih i ruskih vladara, zatim bugarske crkve i poštovanja islamske Turske. Otkupom dugova Bugarskoj vratio ga je u ruke srpskih monaha kralj Aleksandar Obrenović. Istorija Hilandara je „višenacionalna“ i nije samo srpska. Nekad je bila slavna, a nekad veoma bolna. Pred 1990. godinu je bio pred gašenjem. Spasao ga je posle 1991. godine ateistički predsednik Milošević ilegalnim dotokom nekolicine momaka sa gradskog asfalta u Srbiji. Sadašnji tamošnji arhimandrit je iz te grupe prokrijumčarenih imigranata.

Nema u manastirskom nadleštvu mnogo monaha, možda ih je oko pedeset u samom manastiru i njegovim spoljnim „kelijama“ i posedima. Manastir je, zahvaljujući starim novčanim i zemljišnim poklonima raznih vladara i darodovaca – uključujući i muslimanskih, bio u vreme srednjovekovnog uspona gotovo najbogatiji na Svetoj Gori. Kada je Dušan pripojio svom carstvu celu Svetu Goru, bio je baš takav. Sada nije, ali ga rastuće održava Vlada Srbije i samostalni darodavci. Posle januara 2001. godine, demokratska Vlada Srbije ga je nastavila pomagati – recimo, Ministarstvo poljoprivrede mu je 2002. godine poklonilo potpunu traktorsku mehanizaciju za kultivaciju agrarnog zemljišta i transport letine. Morali su da uče kako plug ore.

ZNAČAJ HILANDARA ZA NACIONALISTE

Hilandar je mit. Mnogo toga o njemu nije istina. To tamošnji monasi najbolje znaju. Recimo, oni znaju da Hilandar nije prvi srpski univerzitet kako to u svojoj maštovitosti govore konstruktori ultra-prevarne istorije Srba. Oni znaju da tamo kaluđerima nikada nije predavao nijedan profesor matematike, prava, lingvistike i medicine. Niti su tamo studentima predavali kaluđeri, niti su izdavali diplome. A kome i bi? Jer, tamo, u kaluđerskoj karejskoj republici, nema naroda i studenata. Na Svetoj Gori nije bilo nikoga osim kaluđera, slugu i čempresa. I gusara. Hilandar nema nikakve veze sa evropskom i islamskom univerzitetskom istorijom. A sam Sveti Sava nije održao predavanje ni na jednom evropskom crkvenom univerzitetu. Niko ga nije zvao iako je bio rimski saveznik.

Nikada Hilandar nije pokušao da osnuje univerzitet – ili svoje prosvetno odeljenje van svojih zidina, kako je to u 17. veku želeo aleksandrijski patrijarh Mitrofanes Kristopulos da učini u Oksfordu (bio je diplomac Oksforda). On je tamo osnovao „Grčki koledž“ na koledžu Gloster Hol. Ideja je propala – deset grčkih studenata nije imalo dovoljno novca da se tamo izdržava. A taj se koledž sada zove Vorčester koledž. A samog Kristopulosa su zadavili Turci i bacili ga u Bosfor iako je bio sklon kalvinizmu u svom delu „Ispovest“, koje je bilo blisko islamu i omrznuto kod pravoslavnih. Bio je u Carigradu veliki politički spletkar.

Univerzitetska istorija Srbije kreće tek sa Dositejem u 19. veku koji je u Srbiju preneo iz Austrije srpski jezik iz Vojvodine i nastavne predmete od vojvođanskih Srba. Preneo ih je zbog nešto više od dvadesetak učenika sedećih u sobi na tronošcima u Beogradu, među njima i za Vuka Karadžića. I oni znaju da Hilandar – koga je osnovao po carskoj dozvoli Vizantije Sveti Stevan Nemanja – Mirotočivi, sa sinom Svetim Savom – nije depozitar svevekovne politike svesrpske države. Često nije bio ni u srpskim rukama.

I Hilandar nikada nije javno zamislio „srpsku nacionalnu državu“ i blagosiljao zastave raških vladara za takav cilj. Ni danas. Ali Hilandar čuva njihove zastave i oružje jer su mu bili darodavci, a poštovao je i njihovu ktitorsku želju da im bude mauzolej. Nijednom raškom, srpskom vladaocu, to ipak nije pošlo za rukom, jer niko tamo nije legao, osim za kratko Stevan Nemanja, da bi ga potom sin Sava preneo u voljenu Studenicu, sa svojom majkom župankom Anom, monahinjom Anastasijom.

Svesrpsku politiku su formirali srpski mitropoliti i patrijarsi u Vojvodini u 18/19. veku i vojvođanska buržoazija, a Hilandar i srbijanski prelati sa tim nemaju nikakve veze. I to svesrpstvo u Vojvodini je bilo u vezi sa srpskim otporom Austriji i Mađarskoj, a nije bilo protiv ujedinjenja sa ostalim prečanskim i balkanskim slovenskim narodima. A kod Miletića, posebno, i sa Crnogorcima.

PREDSJEDNIKOVA GLUMA

Predsednik Srbije se u Hilandaru 6/7. januara 2025. godine ponašao kao verski fanatik. Bila je to gluma. Ciljno je otišao na pogrešno mesto – otišao je na mesto mita, a ne stvarnog izvora svesrpstva, recimo, u Sremske Karlovce. Sremsko srpstvo nema veze sa dominacijom Šumadinaca i Beograda nad drugim Srbima.

Vučić je iskušenički u Hilandaru ustao noću na drveno klepalo radi molitve u 3 h, a možda tek u 5 h radi liturgije. Padao je klečeći na pod kao musliman, fetiški je ljubio svetu srpsku manastirsku zemlju i kamen gaženih Stevanom Nemanjom i Savom, praznoverno je ljubio slike – žive ikone, milovao je svete čudotvorne predmete, pročitao je Simbol vere u prvom licu jednine i izgovorio sa ostalima Očenaš u prvom licu množine. I bezbrojno je ojačavao desnicu krsteći se kao da je u teretani i pomno je vodio računa da ga neprekidno prati propagandna televizijska ekipa. To je bilo pozorište. Neukusu je doprinela i turistička provincijska odeća njegove delegacije – počev od njega u džinsu, sa džemperima, trenerkama, patikama i nezakopčanim sakoima dvorjana, bez dovoljnog poštovanja svečane etikecije i besprekornih haljina kaluđera i njihovog odmerenog držanja. A predsedničko instagramsko laskanje Hilandaru kao čuvaru Srbije je bilo nadmoćno ulagivanje državnog silnika kaluđerima da im ne bi izazvao otpor kompleksom malog značaja. Oni su mu ipak potrebni.

Nije sporno to što je predsednik učestvovao u liturgiji – svaki pentekostalni uglednik to može, može i da je predvodi, to su i činili rani vizantijski carevi, naročito su to voleli Teodosije i Justinijan, ali Vizantija nije bila moderna sekularna država, dok Srbija to jeste. U tome je razlika, predsednik sekularne države je na liturgiji privatno lice, raščinjen je od krune i ne može da na teret naroda vodi u crkvu dvorsku svitu i rodbinu.

PRAVI RAZLOG POSJETE

Mi mislimo da je predsednik otišao u Hilandar da opomene Srpsku pravoslavnu crkvu da je on gospodar hilandarskog mita, a ne patrijarh. Što će mu to? Nije nemoguće da je postao nezadovoljan odsustvom patrijaršijske podrške svojoj politici za vreme studentske bune. Patrijarh upadljivo ćuti. I predsednik ga je kaznio? Ostao je sam, bez saveznika u Srbiji. Univerzitet ga je napao, a nije ga podržala nijedna uticajna ustanova poput SANU i pobožne novosadske Matice srpske. Oni ni neće napasti Univerzitet, jer su njegov udaljeni derivat. A i Crnogorci sve više pominju Brisel i puštaju Beograd da se sam iskobelja iz svoje nevolje.

Srbija je Zakonom o očuvanju kulturnog i istorijskog nasleđa Svetog manastira Hilandar iz 2021. godine budžetski stala iza Hilandara. Hm, nijedna crkva nije proglasila Hilandar za „sveti“. Kako to može sekularna država? Odmah ovo uviđamo – Patrijaršija tu ne može da se nosi sa konkurentskim državnim budžetom i nacionalističkom propagandom države. Ona je samo deo nacionalističkog programa države, ona nije njegova celina niti je njegov direktor. Hilandar je tako postao „državni“ manastir, gde predsednik države ima sigurnu govornicu kao rivala svim crkvama Srpske pravoslavne crkve. Nijedna nije jača od Hilandara. Zato je Vučić i otišao u Hilandar, radi disciplinovanja Patrijaršije i radi dodatne fanatizacije Srba. Strah se širi u Vladi Srbije, jer su Srbi počeli da misle. A Patrijaršija neće napasti Vučića, ona ipak dobija od budžeta toliko novca da ga Hilandar neće nikada videti.

NOBELOVSKI PRIJEDLOG

Ništa nije tako malo ostvarljivo kao ponuda predsednika Srbije da se Vašington i Moskva sastanu u Beogradu sa Zelenskim da ih izmiri srpski narod oko Ukrajine. Srbi ni sami ne mogu da se međusobno pomire, a kako će tek onda da pomire narode velikih sila? Mi čak i na univerzitetima jedva da smo razvili studije mira i rešavanja konflikata. A sam Vučić je demijurg neprekidnih sukoba.

Ne vredi Srbiji ni da imitira Katar koji je medijator između Hamasa, Izraela i SAD. Doha je spoljnje utočište Hamasa i iranskih strateških interesa, a osim toga ona je i sama strateški izvoznik gasa. A Srbija je uvoznik dugova, i ne može nikakvim strateškim pritiscima da velike sile dovede za svoj sto. Njen litijum je mrtav, a drugo ništa nema. Osim toga, Srbiju sa podozrenjem gleda odsudni deo članica Evropske unije zbog njenog sistematskog kršenja ljudskih prava i proganjanja slobodnih medija. I jedan deo njenih rukovodstvenih ličnosti je pod putničkim i drugim zabranama SAD i EU.

Može biti da svetske predsednike ne bi niko ni dirao u Beogradu, ali ih ni mnogi ne bi pozdravili. A nikakvo stvarno jemstvo o njihovoj bezbednosti Beograd ne može da im pruži – to je iluzija. Na svu sreću, u takvom zlom iskušenju Beograd verovatno neće ni biti, jer ova trojica predsednika neće doći kod predsednika Vučića da potom sva četvorica budu kandidovana za Nobelovu nagradu za mir. Nije predsednik Srbije njihovog ranga iako jeste vešt balkanski manipulator.

Međutim, ono što stvarno udaljava Beograd od Nobelove nagrade za mir nije njegova nesposobnost da zavede vanredno stanje u zemlji zbog samita mira, već to što je on prestonica političkog bezakonja i ubistava, varanja sagovornika, državno-kartelnog kriminala i pretnje po stabilnost balkanske oblasti. U njemu samom, duboko u srcu Srbije, gori vatra koja čeka da eruptira kao vulkan. To može da se dogodi i za vreme samog samita. Rizik nije nevidljiv.

SLABOSTI BEOGRADA

Beograd bi voleo da se samit mira održi u njemu jer bi onda imao razlog da proglasi vanredno bezbednosno stanje, zabrani demonstracije i štrajkove, pojača propagandu – i zbriše sve proteste sa površine. U Beogradu bi zavladala magla narodnog mira i sloge. Tako bi Beograd iskoristio samit za dodatno suzbijanje demokratije i odbranu autokratskog režima Srpske napredne stranke. Možda bi samit u Beogradu doneo Ukrajini mir, ali bi Srbiji doneo još veći nemir.

Mi tvrdimo da se interes Srbije za organizatora samita mira pre svega sastoji u težnji da se režim spasi od svog pada i odbrani se vanrednim stanjem u ime višeg internacionalnog cilja. To je podmukla ideja, dostojna sadašnjeg državnog vrha. I beogradski samit bi trebalo da razmrvi „neopravdanu“ međunarodnu predstavu o pandursko-mafijaškom obliku sistema vlasti na čijem vrhu otrovne igle sedi sam državni krem.

Srbija ne želi stabilni Kosmet i ne želi da shvati da su kosmetski Srbi nacionalna manjina u državi koju štite velike sile. Nije ni Rusija 1999. godine bila protiv intervencije NATO-a. Ona stoga danas osvaja Ukrajinu izgovarajući se primerom međunarodne NATO intervencije protiv „Jugoslavije“ 1999. godine. Rusija ne štiti Srbiju, već ona nudi SAD sporazum „tante za mante“ i prodaće Beograd kao što je prevarila i mnoge bivše države SSSR-a. Ovo bi mogla biti rečenica Moskve: ,,Vi, Amerikanci, dajte nama Ukrajinu, a vama neka ide Kosmet, do našeg njegovog državnog prihvatanja u Savetu bezbednosti UN“.

Izgleda da Beograd uopšte ne drži do toga šta bi na samitu mira moglo da se presudi. A ako mislimo da priroda Trampa i Putina ne dozvoljava ovakav kraj samita mira, onda se verovatno varamo. To ne znači da će takav dogovor i da se desi.

TEGOVI BEOGRADA

Beograd do danas nije objasnio „banjski ustanak“ Radoičića 2023. godine i vojno naoružanje njegovih hajduka. I odbija da postupi po Interpolu i isporuči ga Prištini. Šta ako se dogodi neki atentat na samitu mira? Šta ako neki fanatik nasrne na Zelenskog, jer voli matušku Rusiju? A Trampa u SAD nije uspela da učinkovito od atentatora štiti njihova tajna služba, a beogradski tajni rusofilski policajci će ga bolje na ulici sačuvati od njih?

Patrijarh Perić je suprotno od svojih božićnih homofiličnih izliva altruizma među narodima otišao u Republiku Srpsku 9. januara 2025. godine da prvi maršira na antisekularnoj slavi Vojske Republike Srpske. Velikani Republike Srpske su drugorazredno koračali iza njega. Tu je patrijarh misticizmom glumio epifaniju spasenja bosanskih Srba odobrenu od Boga. Ali tek kada upoznaju stvarnu vlast Srbije. Mora bosanska Srbija u beogradsku Srbiju. Pozvani tamošnji Srbi – kao birani poltroni, kradljivci banjalučkog budžeta i iznuđivači tuđeg novca Dodikove „vlade“, režirano su mu revnosno tapšali. Patrijarh je kod njih postao šef generalštaba, a generali su postali njegovi ađutanti. Navodno epifanija mesije iz Patrijaršije zahteva pad Bosne i Hercegovine. Kako onda da ovo Beograd objasni međunarodnim pregovaračima na samitu mira? Nije tu bitno to što je karakter međunarodnog dejtonskog nadleštva nad BiH više nego bedan, već je bitno to što Beograd tu nečuvenu traljavost još dodatno podstiče.

Ako je tačno da je beogradska policija glavni investitor u farmu marihuane u Srbiji i u tome spletena sa odgovarajućom kriminalnom distributivnom mrežom droge – onda je objašnjivo zašto već pet godina nije beogradski sud počeo da sudi optuženima. On još nije uspeo ni blizu da stigne ni do presude uhapšenim navijačkim kriminalcima „Partizana“ iz 2021. godine. Ovi su navodno počinili nezapamćena zverstva nad rivalskim grupama – uključujući i crnogorskim, koji su za račun državnog vrha i policije navodno trgovali drogom i uklanjali političke protivnike režima. Vozili su navodno i automobil sa registarskim tablicama šefa srpske tajne službe i nosili njene validne identifikacione legitimacije.

Sada policijski bokseri pod krinkama napadaju studente i nezadovoljni narod na ulicama i po fakultetima. Nije to atmosfera za samit mira u Beogradu. U Srbiji teče tihi građanski sukob. I zbog toga – drži se, Crna Goro, podalje i živi svojim životom. Kakav god da ti je, tvoj je.