Nezasluženi pobednici su, pre svega, zemlje koje nisu htele da budu u sali Skupštine poput Izraela, i sve apstinentske zemlje koje nisu htele da učestvuju u navodnim zavadama Evropljana i Amerikanaca sa Srbijom koja se njih ne tiče.
TREĆI POL
Najjasnija poruka iz glasanja u Njujorku je ovo: ipak postoji taj treći politički pol na Zemlji. Začeo se kroz nesvrstavanje pedesetih godina prošlog veka kada je trijangl Nehru-Naser-Tito digao glas protiv zapadnog i istočnog atomskog bloka, podržao antikolonijalnu borbu svih porobljenih naroda sveta.A sada taj pol postoji samo kao rasuta grupacija država bez ikakve zajedničke ideologije i jedinstvenog nastupa. Njihov otpor srebreničkoj rezoluciji je bio lično kočoperenje svake države zasebno bez ikakve koordinacije sa drugima. Taj pol postoji u polupraznom političkom prostoru u koga velike sile i njihovi savezi još nisu upali punom snagom i on svojom zlovoljom prema njima odbija da učestvuje u njihovim borbama.
Taj je pol sastavljen od bivših robova i država u statusu dominiona. On neće podanički da glasa za razmirice među bivšim evro-američkim gospodarima, bez obzira što se evro-američka srebrenička inicijativa tiče globalnog shvatanja humanizma i pravila ratovanja. Tu taj pol greši. Taj pol nije politički zreo, jer još nema homogenu nezavisnu ideologiju jaču od one snažnih otaca OUN iz 1945. godine. Zato se udvara svim velikim silama u Savetu bezbednosti, od zapadnih do istočnih. A ponekad i nedemokratskoj Srbiji, za malo dukata. A ova se podanički klanja naftašima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata od kojih nema ništa da nauči.
I tako Srbija zajedno sa nejedinstvenim trećim polom pokazuje velikim silama prkos deteta umesto razvojnog programa kroz nova savezništva. Njen saveznik je postala Nikaragva, koja je glasala protiv Rezolucije, a vodi je Danijel Ortega. On je bivši marksista-lenjinista i ateistički sandinistički revolucionar, a sada je postao katolički fanatik koji diktaturom muči narod, ženama je zabranio pobačaj, a svoju je ženu, Rozario Muriljo postavio 2017. godine za svog zamenika, kao potpredsednicu Republike.
Srbija, zajedno sa nejedinstvenim trećim polom, pokazuje velikim silama prkos djeteta umjesto razvojnog programa kroz nova savezništva. Njen saveznik je postala Nikaragva, koja je glasala protiv Rezolucije, a vodi je Danijel Ortega. On je bivši marksista-lenjinista i ateistički sandinistički revolucionar, a sada je postao katolički fanatik koji diktaturom muči narod, ženama je zabranio pobačaj, a svoju ženu, Rozario Muriljo postavio je 2017. godine za svog zamjenika, kao potpredsjednicu Republike
Nju je 2018. godine kaznio US sankcijom Donald Tramp zbog njene represije nad stotinama opozicionara i ubistava omladine, posebno onih ispod 17 godina starosti. Evropska unija ju je sankcionisala 2021. godine zbog navodnih zločina protiv humanosti. Mnogi Nikaragvanci joj ne praštaju što je izdala svoju ćerku Zoilameriku, iz prethodne veze, i nije podržala njenu optužbu na račun očuha Danijela Ortege, da ju je više godina seksualno zlostavljao.
NOVA ŽRTVA SREBRENICE I GVINEJA NOVA PAPUA
Žrtva nove raspodele svetske moći je tako po drugi put postala Srebrenica, čiju strahotu je na glasanju istaklo svega 43,5 odsto država.
To je svakako svetska sramota, ne zbog ovih glasnih država, jer su ove države izvojevale časnu formalnu pobedu, već zato što je ona morala biti jednodušna pobeda osnivačkih principa svih zemalja Ujedinjenih nacija. A sramota je svih vanevropskih apstinenata koji su univerzalnu dužnost odbrane humanizma zgazili svojim begom sa glasanja, i time zamračili veličinu svoje nezavisnosti stečene upravo tom oslobodilačkom idejom progresivne evropske filozofije.
Ali sada, apstinentska Papua Nova Gvineja, pacifička država od blizu 14 miliona stanovnika, čiji je vrhovni šef britanski kralj Čarls Treći, moli četiri dana posle srebreničkog glasanja, 27. maja 2024. godine, da joj svet uputi pomoć zbog pomora dve hiljade ljudi zatrpanih klizištem posle kiše. Voleli bismo da joj Sarajevo prvo uputi pomoć, i to najpažljiviju koju može, i time pojasni tamošnjim siromašnim narodima da je ljudskost opšta etička dužnost, a ne bedna politička kalkulacija oportunističke vlade.
Malo je država koje tako jasno pokazuju da neće da slede svog evropskog kralja koji je glasao u Ujedinjenim nacijama za srebreničku rezoluciju, dok mu njegov dominion pubertetski prkosi apstinencijom i vređa humanitet.
To ima veze sa glupošću, a ne sa pravdom, iako izgleda kao hrabrost oslobođenog ponosnog roba.
RAZLIKE U PROPAGANDI
Propaganda je reklamna veština kako da se sa preterivanjem izgovara ili istina ili laži. Dva događaja to potvrđuju.
Za četiri dana slavićemo 80 godina od invazije zapadnih saveznika na nemačke snage u Normandiji 1944. godine. D-Day je 6. juna te godine bio put za konstrukciju slobodne Evrope. Taj put je bio omogućen možda i najvećom svetskom propagandnom obmanom o tome gde će saveznici da udare nemački Atlantski bedem. Varalo se iz Londona i Amerike na sve strane. Ta laž gde će se saveznici iskrcati je sprovodila zadatak da pobedom nad Berlinom obnovi veru u čovečnost života. Božja zapovest ,,ne laži“ u borbi protiv đavolskog neprijatelja ne važi.
Za razliku od opravdanog ratnog anti-nacističkog laganja saveznika iz 1944. godine, u Srbiji se 2024. godine propagandom laže kako je Beograd moralno pobedio te saveznike u Generalnoj skupštini UN na glasanju o Srebrenici 23. maja 2024. godine. Uff, kakva pobeda nacionalističke Srbije! Ma, ta Nemačka nije uspela da savlada saveznike, ali Srbija jeste i to kako saveznike, tako i Nemačku!
A Crna Gora će tek videti svoga boga u nastavku srpske osvete nad njom zbog podrške poraženoj evro-američkoj sili. Tako Podgorici preti kolosalno jaka beogradska vlada. Srbija je od saveznika jedino uzela naziv njihove normandijske obmane – ,,Fortitudo“, ali je zaboravila da uzme i njen libertetski smisao. Beograd time podražava mučnu propagandu Putinove Moskve. Zbog te propagande nepravednog rata u Ukrajini, saveznici nisu pozvali Putina na svoju predstojeću proslavu invazije 6. juna 2024. godine.
Šta je Srbija time dobila? Ništa. Udaljila se još više od Brisela i Vašingtona. I od Podgorice. I svakako je dodatno zaludela svoje stanovništvo da joj je saveznik Papua Nova Gvineja, i ostali dominioni, bilo starih kolonijalnih evropskih država, bilo novi ,,dominioni“ vagnerovske Rusije i Kine. I da, pojačala je bes Ruande, svog ,,opasnog“ protivnika.
SRŽ LAŽI BEOGRADSKE PROPAGANDE
Srbija nije nikoga savladala u Njujorku. Jedino koga zaista jeste savladala beogradska vlada je – sopstveni narod. Njemu nije rekla da je srebrenička rezolucija opomena toj vladi zbog neprekidne glorifikacije ratnih zločinaca i zločinaca protiv humanosti. Ta rezolucija je doneta zbog straha od beogradskog nastavljanja ratne velikosrpske politike čije bi glavne sledeće žrtve trebalo da budu Crna Gora i Bosna i Hercegovina. Srbi u Hrvatskoj i na Kosmetu su već uništeni tom politikom.
Farsa zajednice srpskih opština na Kosmetu služi beogradskom podzemlju da se tamo bogati ubistvima i terorom nad vapajem naroda za mirom. Ona ne služi opstanku stanovništva spremnog na pokušaj za bar i teški suživot sa Prištinom. Tamošnja preostala mala enklava je na ivici opstanka kao i ona u Hrvatskoj koja je sa 20 odsto Srba u toj zemlji pala na dva odsto. I, umesto da joj Beograd osigura častan prelazak u Srbiju i da joj pruži nove stanove i zaposlenje, on je stalno nagoni na lažni san da će ,,vojska na Kosovo da se vrati“. Time još više satire ionako male izglede Srba za zajednički život sa mržnjevitim Kurtijevim šovinistima.
Ta beogradska politika je zločin protiv šanse za mir i nju je u Njujorku napao Rezolucijom o Srebrenici evropski svet na svim kontinentima, napala ju je i Amerika i sve nekada poražene države iz Drugoga svetskog rata. Svima je dosta ludiranja sa nacionalističkim diktaturama i novim bombama.
MILOŠEVIĆ JE BIO BOLJI I GORI
Sadašnja beogradska vlada nije ni blizu politike srpskog predsednika Miloševića iz devedesetih godina prošlog veka i njegovog zahteva hrvatskim Srbima da prihvate federalnu poziciju svojih krajina u Hrvatskoj iz plana Z4.
Od toga je hrvatski predsednik Tuđman strahovao više nego od beogradskih topova. Mi smo tada stali na Miloševićevu stranu iako smo ga u Novom Sadu 1991. godine javno optužili za agresiju na Hrvatsku i potom za zločine. I mi smo stali na Miloševićevu stranu kada je objavio ekonomske sankcije Republici Srpskoj zbog Mladićeve i Karadžićeve samovolje kada su obojica uobrazila da mogu terati Srbiju do vojno-političkog samouništenja, šireći nečuvene zločine za koje Srbija ne može biti odgovorna.
I stoga smo tada podržali i njegov sporazum iz Dejtona, mada je već tada bilo jasno da Dejton potvrđuje teritorijalne rezultate rata bez programa zajedničkog opstanka. Dejton priznaje ishod osvajanja, ali nema politiku života razorene države. I nema je do danas. Tu mlitavost i odsustvo programa koristi Beograd koji jedini ima jasan cilj: uništiti Bosnu i Hercegovu i prisvojiti Republiku Srpsku.
Zašto, uprkos padu Miloševića 2000. godine njegova politika nastavlja da živi u sadašnjem Beogradu? To je zato što je ta politika stara najmanje 150 godina. Krenula je u Šumadiji, još u prvoj polovini 19. vijeka, a potom se državno širila po svim teritorijama ,,potpomagana“ i drugim nacionalizmima, posebno u Hrvatskoj i islamskoj Bosni. Ona se nije mogla oboriti jednim pučem protiv vlade, poput tog od 5. oktobra 2000. godine, već je morala da se decenijama nastavlja. Srbija još uvijek nema snage za to. Milošević jeste bio oboren, ali velikosrpska i vjerska politička infrastruktura Srbije i apetiti njene nove buržoazije – nijesu!
I mi smo stali na Miloševićevu stranu kada je stotinama hiljada izbeglica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine pružio humanu privilegiju brzog naseljavanja u Srbiji i Vojvodini, osigurao im dugogodišnje izbegličko izdržavanje iz budžeta Srbije i dao im interventno prvenstvo u zapošljavanju u vojsci, policiji, školama, bolnicama i drugim državnim ustanovama – iako smo bili svesni koliko promena strukture stanovništva i premućstva ,,strancima“ remeti autohtonu kulturu života u stanovništvu i izaziva njegovu zlovolju.
A kada je Milošević opet nastavio da tera kera i izazvao rat na Kosmetu 1999. godine sa svetskim optužbama od novih zločina, mi smo ga ponovo napali. Zašto? Zato što je oživeo stari program Velike Srbije koji je prethodno uništavao autonomije i federalizam u Srbiji – posebno Kosmeta i Vojvodine, ali je uništavao i samostalnost gradova i provincija u Srbiji radi centralističkog bogaćenja elite u Beogradu. Političar kakav je bio Milošević ne može osigurati nikakav zajednički mir ne samo na Kosmetu, već to ne može ni u celoj Srbiji, niti u jugoslovenskom prostoru.
Zato ga je narod i oborio 5. oktobra 2000. godine. Bilo nam ga je dosta. To ipak nije bilo dovoljno.
SRBIJOM UPRAVLJA VELIKOSRPSKA IMIGRACIJA
Zašto, uprkos padu Miloševića 2000. godine njegova politika nastavlja da živi u sadašnjem Beogradu? To je zato što je ta politika stara najmanje 150 godina. Krenula je u Šumadiji još u prvoj polovini 19. veka, a potom se državno širila po svim teritorijama ,,potpomagana“ i drugim nacionalizmima, posebno u Hrvatskoj i islamskoj Bosni. Ona se nije mogla oboriti jednim pučem protiv vlade poput tog od 5. oktobra 2000. godine, već je morala da se decenijama nastavlja. Srbija još uvek nema snage za to. Milošević jeste bio oboren, ali velikosrpska i verska politička infrastruktura Srbije i apetiti njene nove buržoazije – nisu.
Danas je Šumadija manje nego ikad naklona ideji rata za Veliku Srbiju. Ali tu politiku nastavlja njen prethodni negativni rezultat – u Beogradu vlada izbeglička elita. Ona vodi Vladu, vojsku, policiju, tajnu policiju, Maticu srpsku u Novom Sadu, SANU, Narodnu banku i javna preduzeća. I glavni zaštićeni vladini kriminalci su sa Kosmeta i iz Crne Gore – i oni više nisu kriminalci i nisu protivnici Vlade, već su njeni junaci. I glavni advokati kriminalaca su imigranti. Malo ko tu nosi duh šumadijske Srbije i Vojvodine…
I šta sad? Po sebi se razume da smo svi mi odnekud došli i da niko nema u državnoj zajednici manja prava od drugih zato što je stigao posle drugih. Svi smo mi imigranti. Nije nas Bog od dana postanja odmah postavio na sadašnja mesta. Svaki je narod zauzeo šta je mogao. Ali niko nema prava, bez obzira kada je došao, da uništava državu i napredak naroda.
Tako nam i treba, dobili smo rezultat koji smo sami stvorili: da Srbijom uistinu ne upravljaju Srbijanci i Vojvođani, već izbeglice, plus Dodik? On je u Beogradu gotovo onoliko koliko i u Banjaluci? Đukanović ga je svojevremeno bar isterao iz Crne Gore… Ovo držimo da je tačno: Velika Srbija nije pobedila Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju, Kosmet i Crnu Goru, već je Velika Srbija pobedila samu Srbiju. Najveća žrtva koju njeni izbeglički zastupnici u Beogradu danas podnose je to što su napustili ijekavicu i izdali kulturu svog roda. I ne stide se toga, teši ih novac.
BEOGRAD I RUANDA
Da je beogradska vlada bila razumnija na Generalnoj skupštini UN 23. maja, ona bi podržala predlog srebreničke rezolucije ekstremno siromašne Ruande – godišnje po glavi ima 854 dolara društvenog proizvoda. I time bi mogla i da prebaci Evropi što pre trideset godina 1994. godine, nije ništa preduzela da se spreči genocid u Ruandi nad Tutsima i umerenim Hutima koji su počinili tvrdi Huti.
Taj genocid od 800.000 Tutsija i umerenih Huta je velika sramota bivših kolonijalista u Ruandi jer su oni decenijama forsirali pseudo-vlast manjinskih Tutsija nad Hutima, zavađali ih i pljačkali državu. Sistematski su preko Tutsija provocirali većinske Hute.
To, naravno, ne može biti opravdanje za budući genocid Huta. Ali niko iz Evrope nije Ruandu posle zločina ozbiljno izvlačio iz ambisa prošlosti. Možda je Ruanda iz očaja koautorstvom srebreničke rezolucije sada skrenula pažnju Nemačke i drugih država na sebe. Malo je to izgledno.
Beograd je zbog toga mogao mnogo bolje da postupi: mogao je da kaže da se slaže sa Ruandom oko Srebrenice, jer u Rezoluciji nema neistine. I mogla je potom da stane na stranu Ruande i zatraži da se ovoj nesrećnoj zemlji pomogne kao što su
Srbiji posle jugoslovenskih ratova iz devedesetih prošlog veka pomagale Evropska unija, a Nemačka posebno, Amerika, Kina i mnoge druge zemlje.
Ovako, sa insistiranjem na neistini da Ruanda osuđuje srebreničkom rezolucijom srpski narod, Vlada Srbije se kompromitovala u crnoj Africi i ojačala predrasudu mnogih tamošnjih naroda da su svi Evropljani isti. Svi su lažovi i beskrupulozni koristoljupci.
Eh, kakvu je šansu Srbija propustila!
ZA ŠTO BI CRNA GORA TREBALO DA GLASA
Mnogi u Crnoj Gori vide da je srebrenička rezolucija UN trebalo da bude pomoć drugoj Srbiji – onoj Srbiji, koja još nije dovoljno jaka da samostalno bez naklonosti novog evropskog duha posle Drugog svetskog rata savlada strateško političko nasleđe iz 19/20. veka.
Ona se kod toga još uvek nevešto snalazi i uporno izbegava otvoreni napad na politiku Velike Srbije. A dokle god to ona ne učini, politički kriminal Vlade u Srbiji će biti jači od bilo kakvog sna o prevratu razuma, demokratije i socijalne države.
I istina je da je toj slabijoj Srbiji potreban evropski svet za saveznika. Danas je propaganda laži u Beogradu jača nego za vreme Miloševića. I preostali opseg demokratije u Beogradu je manji nego za vreme njegove vladavine. I opoziciona struktura u Srbiji je slabija od one iz doba napada na Miloševića.
A Evropa i dalje nije sigurna šta dalje da čini u Srbiji, kao što nije znala ni kako da osigura nastavak briselskog puta Crne Gore posle sloma Đukanovića. Tada je umesto proevropskih snaga podržala uspon Crkve i velikosrpskih nacionalista. Bolje bi bilo da se u Crnoj Gori nije umešala.
Propaganda laži D-Day-a iz 1944. godine je bila varanje nemačkog nacističkog neprijatelja i njegove eksterminacione tiranije, dok je beogradska anti-srebrenička propaganda iz 2024. godine postala laganje sopstvenog naroda da ga bilo ko optužuje za genocid u Bosni.
Cilj te propaganda je jačanje trule beogradske vlasti, a ne i progres države. Te dve laži, saveznička i beogradska, razlikuju se ne samo etički, već i u istorijskom cilju. Beogradska laž vodi obnovi opravdanja eksterminacija drugih naroda, nezakonitoj eliminaciji svojih političkih protivnika i obnovi kancelarske tiranije jednog čoveka. Vodi novoj Srebrenici i napolju i unutra, u granici i izvan granice.
Preporučeno
Šta tu Crna Gora da čini? Verovatno samo jedno: da nastavi svakog dana da glasa za Rezoluciju o Srebrenici.
Video