Zabrinutost za stanje demokratije u Srbiji iskazali su i poslanici Evropskog parlamenta, baš kao i brojni zapadni mediji, koji srpskog predsjednika Aleksandra Vučića sve oštrije kritikuju zbog autokratske vladavine i gušenja slobode medija. Uprkos kritikama, većina analitičara tvrdi da predsjednik Srbije neće uvažiti zahtjeve opozicije i ponoviti izbore na svim nivoima. Slično misli i profesor Beogradskog univerziteta i potpredsjednik opozicionog GLAS-a Ivan Videnović.

”Ne, ne mislim da će Aleksandar Vučić prihvatiti ponavljanje izbora. Naprosto, to bi se kosilo sa njegovim već tradicionalnim stavom da nijedan zahtev opozicije ne sme biti ispunjen. Izuzev onoga, naravno, koji mu ide u prilog: raspisivanje vanrednih parlamentarnih i beogradskih izbora. To je okvir u kojem se Vučić najbolje oseća, igra koju najbolje igra. Tako velikodušan poklon opozicije u godini masakra u beogradskoj školi „Vladislav Ribnikar“, masakra u Mladenovcu, terorističkog upada u Banjsku Vučić naprosto nije mogao da odbije”, kaže Videnović za Pobjedu.

”Mislim da će Vučić iskoristiti priliku da se pokaže kočopernim pred zahtevima Zapada i da će pribeći ne ponavljanju, već novim izborima u Beogradu”, ubijeđen je Videnović.

POBJEDA: Kada?

VIDENOVIĆ: Na proleće, zajedno sa lokalnim izborima u Srbiji. Objašnjenje će biti da, eto, nije bilo moguće napraviti vladajuću koaliciju u Beogradu sa navodno trvdokornim nestorovićevcima.

POBJEDA: Mijenja li se polako odnos Zapada prema režimu u Beogradu?

VIDENOVIĆ: Ne značajno. Taj je odnos uvek isti: odnos prema provincijskom proruskom tiraninu, koji ponešto može da im ovde završi. Vaše pitanje pomalo ide u pravcu teze, omiljene među većinskom srpskom opozicijom, da je Zapad do sada držao Vučića. Opozicija time pokušava da prikrije sopstvenu političku nezrelost, nedostatnost i lišenost bilo kakvog političkog aktivizma koji može ozbiljnije da uzdrma vlast.

Srbija je zemlja trećeg sveta, koja se ubrzano udaljava od svog okruženja, prihvata modele i savezništva orijentalnih despotija i ne pokazuje iskrenu želju da postane deo evropske porodice i da prihvati norme koje ta pripadnost podrazumeva.

U takvoj situaciji i u nedostatku alternativnih opozicionih politika koje bi Evropi predstavile jednu novu Srbiju, miroljubivu i rasterećenu nasleđa prošlosti, sasvim je pragmatično rešenje imati na čelu takve države prema spoljašnjem svetu uplašenog i nesigurnog, a prema građanima okrutnog autokratu, koji uspešno kontroliše sve unutrašnje procese.

POBJEDA: Što je tu pragmatično?

VIDENOVIĆ: To je put sa najmanje balkanskih rizika po evropsku bezbednost, ograničen samo tačkom unutrašnjeg ključanja, kojoj se Srbija ubrzano približava. Otuda dolazi povećana pažnja i pojačana kritika Vućića sa važnih međunarodnih adresa.

Sa druge strane, Zapad više ne živi prvu dekadu 21. veka, kada je njihov prioritet bilo oduševljenje demokratskim promenama na istoku Evrope. U međuvremenu su prošle i finansijska i migrantska kriza, i Bregzit i prvi Trampov mandat, i kovid, došla je Ukrajina…

Zapad ne interesuje stanje demokratije u Srbiji, jer vidi da građani Srbije ne mare za stanje svoje demokratije i da su, bez borbe i otpora, radikalima i zločincima iz ratova devedesetih predali svoj 5. oktobar i tek rođene demokratske institucije, te da su masovno odustali od želje za pripadnošću evropskoj porodici slobodnih nacija. Zapad interesuju Orban i Fico, jer mogu da im nanesu ozbiljnu štetu; interesuju ih oni koji iskreno žele njihovo društvo, a to su danas Ukrajina pre svih, Gruzija i Moldavija.

Srbiji je očigledno dobro u mejnstrimu infantilnih nacionalističkih i izolacionističkih narativa, pa kad je tako, neka joj.

POBJEDA: Ipak, izuzev premijera Viktora Orbana, izbornu pobjedu predsjedniku Vučiću nije čestitao nijedan zapadni lider. 

VIDENOVIĆ: Vučić nije izolovan samo zbog ovih izbora. On je već dugo izolovan zbog izdajničkog odnosa prema Evropi, izloženoj otvorenoj Putinovoj agresiji, kao i zbog podanički snishodljivog odnosa prema Rusiji; naročito zbog terorističkog napada u Banjskoj.

Protekli izbori samo su još jedan u nizu razloga zbog kojih lideri koji drže do sebe ne žele da imaju bilo kakav kontakt sa Vučićem. On je kamen oko vrata Srbije. Sve njegove nade sada su usmerene ka totalnoj destrukciji, ka velikom haosu u Evropi koji može nastati ponovnim izborom Trampa u SAD, te efektivnim slabljenjem jedinstva NATO, SAD i EU, uspostavljenim na podršci i pomoći Ukrajini.

POBJEDA: Izuzetak je ambasador SAD u Beogradu Kristofer Hil. Kako tumačite njegove poruke? 

VIDENOVIĆ: Američki ambasador postupio je isto kao i ostali zapadni ambasadori, poručivši, u suštini – ako je dobro građanima Srbije, dobro je i nama. Bilo kakav drugačiji komentar značio bi izlazak iz kompetencija ambasadora i s pravom bi bio za osudu.

Tako se ovde beskrupulozno ponaša samo ruski ambasador, dajući sebi za pravo da komentariše unutrašnje prilike i stranačke borbe. E, sad, upitajmo se nisu li vodeći opozicioni lideri spremno progutali mamac ruskog ambasadora i potrčali da uglas potvrde da ne žele ukrajinski Majdan u Srbiji. Ne želite Euromajdan? Ne želite smenu korupcionaške proruske marionetske vlade koja vrši direktnu opstrukciju i praktično je zaustavila evropske integracije Srbije? To je poruka poslata sa ulica Beograda, nakon što je mladi student na protestu opozicije proneo zastavu „Euromaidan-Serbia“! Taj čovek je doživeo i progon i linč od učesnika protesta, kao i difamacije istaknutih opozicionara. Pa, ako ne želite Majdan, ako ga razumete na način koji vam je prigotovila ruska propoganda, šta hoćete od zapadnih ambasadora?

POBJEDA: U kojoj mjeri je Rusija zaista billa umiješana u izbore u Srbiji? 

VIDENOVIĆ: Apsurdno je to što Rusija nije ni imala potrebe da se meša u izbore u Srbiji.

POBJEDA: Kako nije?

VIDENOVIĆ: Tako što Rusija neposredno poseduje sve srpske televizije sa nacionalnim pokrivanjem, kao i važne poluge uticaja na opozicione televizije, na one koje presudno kreiraju opozicionu scenu. Rusija poseduje 90 procenata štampanih medija, internet portala i društvenih mreža u Srbiji. Rusija, dakle, nije mogla da izgubi na ovim izborima. Snage koje se protive ruskom uticaju u Srbiji i, generalno, ruskom imperijalnom nacionalizmu i ekspanzionizmu, osvojile su 0,5 procenata glasova. To su naša „Srbija na Zapadu“ i Lista Čedomira Jovanovića. Ostali su ili u direktnoj službi, ili u posrednim, prijateljskim, kumovskim i poslovnim vezama sa režimom u Kremlju.

Svi su se potrudili da istinska evropska i evroatlantska politika ostane daleko od očiju i ušiju birača. Jedni su to činili u ime svog direktnog služenja Vladimiru Putinu, drugi u nadi da je isplativo suzbiti ovaj narativ, kako bi se sa manjim proruskim strankama pravile postizborne koalicije.

POBJEDA: Je li moguće da svega 0,5 procenata građana Srbije želi ,,Srbiju na Zapadu“? 

VIDENOVIĆ: O, ne! Bar milion ljudi želi Srbiju u EU. Sasvim izvesno, svi koji su glasali za „Srbiju protiv nasilja“ žele u EU. Jer je u opozicionim medijima „Srbija protiv nasilja“ proglašena proevropskom listom. I to jedinom, pa su ljudi bili pod pritiskom da njihov glas ode onima koji imaju najveće šanse i jedini zauzimaju opozicioni medijski prostor. Problem je u tome što su građani glasali za listu koja je proevropska samo zato što žele u EU, kao i njihovi birači. Kao političari, nisu ponudili nijedan mehanizam kako da se ostvari to što žele.

Mi u koaliciji „Srbija na Zapadu“, pre svega GLAS i GDF, ponudili smo jasne političke korake i poteze koji se moraju povući da bi se taj cilj ostvario. Postići kompatibilnost sa EU možemo samo ako prepoznamo šta je u odnosu na nas centralni evropski narativ – ni levo ni desno, već sam evropski centar.

POBJEDA: Što to znači?

VIDENOVIĆ: Učešče u zajedničkom bezbednosnom kišobranu NATO, razumevanje ruske pretnje Evropi i zauzimanje evropske strane u tom sukobu, priznanje faktičke nezavisnosti Kosova, priznanje i kultura sećanja na genocid i ratne zločine, nemešanje u unutrašnje stvari i politički suverenitet susednih zemalja, pogotovo BiH i Crne Gore, i suštinska sekularnost države, koja u našem zapuštenom slučaju mora da preraste u aktivnu deklerikalizaciju javnog sektora.

U odnosu na većinski opštemestaški narativ proevropske koalicije i njihove lepe želje, mi smo izašli sa konceptom „gutanja žaba“, od kojih je realno svaka u našem najboljem interesu, duboko uvereni da se biračima obraćamo kao razumnim bićima, a ne kao konzumentima jedne ili druge propagande. Većina građana, osim što je bila bombardovana Vučićevim i Đilasovim medijima i izložena pritiscima da se glas „ne baci“, nije u ovom trenutku bila spremna da apsorbuje taj koncept slušanja, razmišljanja i aktivnog učestvovanja u kreiranju budućnosti. Ipak, nisam nezadovoljan: najpre, pokazali smo da možemo da izađemo na izbore i da se u Srbiji može zastupati jedan do juče nezamisliv koncept, da je moguće razmišljati o slobodnoj Srbiji, potpuno drugačijoj od nasleđa poslednjih decenija. Pet hiljada građana je, u ovakvoj atmosferi krađe i pritisaka obe strane, sa punom svešću glasalo za taj koncept, što je važan početak koji obavezuje.

POBJEDA: Kako ocjenjujete reakciju opozicije nakon što su saopšteni rezultati izbora? 

VIDENOVIĆ: Jasno je da su izbori pokradeni. Krađa je ovde deo narodnog stvaralaštva, koja se ne kažnjava čak ni kada ima tako dramatične posledice poput krađe izbora. Vučić krade izbore od 2012, od izvrtanja džakova na koje je i tada država gledala blagonaklono, kao na nestašluk, umesto da je taj čin tretirala kao pokušaj prevare, preokretanja rezultata i otimanja vlasti; na isti način na koji SAD tretiraju napad na Kapitol 6. januara 2021. To su ta „kraduckanja“, koja su ovde dobrodošla i nekažnjiva. E sada je kraduckanje preterano.

Potezi opozicije tradicionalno su bezuspešni.

POBJEDA: Jesu, ali – zašto?

VIDENOVIĆ: Neverovatno je da se nastavlja sa istim načinom protesta, koji nije doneo ama baš nikakav rezultat tokom celog leta. Vučić se opoziciji smeje u lice; nije ispunio baš nijedan zahtev protesta protiv nasilja, čak ni onaj efemerni, najbenigniji: nije, na primer, smenio članove REM-a. On to jednostavno neće i jasno im, čak i otvoreno, poručuje da ga okupljanja i šetnje građana ne uznemiravaju koliko god da su masovni i koliko god da traju.

Danas se protiv Vučića borimo metodama kojima smo se borili protiv Slobodana Miloševića, zaboravljajući da je Milošević na njih bio osetljiv. Te su mu šetnje smetale, jer su i za njega bile nove i do tada nepoznate, pa je utoliko i njegov odgovor na njih često bio brutalan. Vučića one očigledno ne mogu da pomere ni za milimetar, niti ima nameru da ih sprečava.

POBJEDA: Što onda?

VIDENOVIĆ: Prvo, iako uvek koristi isti model, opozicija krivicu za neuspeh prebacuje na građane, zamerajući im i to što ih nema više na ulicama. Na prvim protestima u maju izlazilo je i do 100.000 građana, pa ni to nije donelo nikakav rezultat. Potrebno je, dakle, preduzimati ozbiljnije, rizičnije i provokativnije akcije, koje Vučića neće ostavljati ravnodušnim.

Za početak, trebalo bi bar prestati sa šetnjama i početi sa demonstracijama i marševima. U te se proteste moraju uneti bes i ljutnja. Ne sme mu se dozvoliti da mirno radi svoj posao, zato bi trebalo organizovati demonstracije kada i gde to njemu najviše smeta. Evo, hapšenje Nikole Sandulovića i maltretiranje Čedomira Stojkovića na granici zbog polaganja cveća na grob Blerine Jašari u Prekazu pokazali su da Vučić nema razuman odgovor na taj vid demonstrativnog suprotstavljanja njegovoj politici mržnje. Nažalost, reakcija opozicije i na ove primere ogoljenog državnog nasilja potpuno je izostala, što zapravo otkriva i njhovu duboku utemeljenost u nacionalističkim politikama prošlosti.

POBJEDA: Je li štrajk glađu Marinike Tepić taj „rizični“ opozicioni potez? 

VIDENOVIĆ: Iako je taj štrajk glađu bio ekstreman potez u jednoj ipak ne tako ekstremnoj situaciji, pokazao je neke važne stvari. Najpre da ta žena ima najveći integritet u skupini zvanoj „Srbija protiv nasilja“; da ima više petlje i posvećenosti od nebrojeno muškaraca kojima je u toj koaliciji okružena. Pokazalo se šta je njima važnije – od roditeljskog sastanka do najpovršnijeg razumevanja vere, i to ne kao trenutka u kome ste se nekom svemirskom geometrijom našli ispred iskušenja koje treba izdržati, već kao profani, hiljadu puta ponovljen ritual sečenja slavskog kolača i posne večere. Pokazao je, takođe, da je patrijarhu SPC važnija gozba u Ruskom domu od spasenja hrišćanske duše koja ugrožava svoj život.

Osim što je realno privukao pažnju zapadne javnosti, štrajk glađu Marinike Tepić je i nju samu pozicionirao na najistaknutije mesto u toj koaliciji. Ako se stvari ne budu dalje razvijale na taj način, ljudi će izgubiti i ovo malo poverenja u taj deo opozicije.

POBJEDA: Opozicija, kažete, zamjera građanima to što se ne pridružuju protestima. Uprkos apelima, veliki broj građana ne izlazi ni na izbore. Zašto građani apstiniraju? 

VIDENOVIĆ: Zatrpani smo lažnim ciframa. O svemu.

POBJEDA: O čemu?

VIDEMOVIĆ: O broju poginulih u bombardovanju 1999, o vrednosti evra, o prosečnoj plati, o stopi nezaposlenosti, o broju birača… U Srbiji nema 6,5 miliona birača. Po popisu iz 2022, broj punoletnih građana je 5,5 miliona. Dakle, kod nas na svake izbore izlazi manje-više 70 procenata birača. I to je to što imamo. Teško da ih može izaći više.

Pobjeda Trampa dodatno bi destabilizovala region

POBJEDA: U kojoj mjeri bi eventualna pobjeda Donalda Trampa na predsjedničkim izborima u Americi išla naruku postojećem režimu u Srbiji, ali i uticala na destabilizaciju prilika u regionu? 

VIDENOVIĆ: Na prilike u regionu presudan uticaj imaće ishod rata u Ukrajini. U slučaju pobede Trampa i prekida pomoći SAD, doći će do zaustavljanja rata bez isterivanja Rusije sa svih okupiranih ukrajinskih teritorija, što je željeni scenario za Putina. Rusija bi, u svetu koji deli sa Trampom, postigla taj željeni multipolarni status i bila vraćena na međunarodnu pozornicu, što je pozicija koju je zapravo neplanirano izgubila 2022. i kojoj neizmerno želi da se vrati. Tim povratkom bi Rusija dobila vreme za reorganizaciju i revitalizaciju vojnih efektiva, kao i za jačanje upliva u sferu političkog uticaja u Istočnoj Evropi koju bi joj Tramp prepustio, gde svakako spadaju Srbija, BiH, Severna Makedonija i Crna Gora. Kosovo i Albanija će ostati jak centar američkog uticaja i moglo bi se odvijati upravo ono što smo, u našem političkom delovanju, istakli kao najveću opasnost tzv. vojne neutralnosti i ostanka izvan NATO – da se na ovoj teritoriji odvija proksi sukob Rusije i SAD. To je pravac davanja naše krvi za Rusiju, kojim radikali vode ovu zemlju od kad postoje. Upravo je to bila suštinska svrha izazivanja NATO intervencije 1999.

Glasovi frustracije evropskih političara mogućim slabljenjem NATO u novoj Trampovoj eri sve su jači, sa jedinim jasnim putem kako dalje – formirati jake evropske odbrambene snage ili evropsko krilo NATO, obučeno i opremljeno za kolektivnu odbranu. Sa ili bez pomoći SAD.

,,Sovjetsko četništvo“ i ,,srpski svet“

POBJEDA: Tokom izbornog dana, srpska opozicija suočena je sa onim što je mogla da vidi na izborima u Crnoj Gori, ali i na lokalnim izborima u Srebrenici. Govorim o ,,fantomskim biračima“ iz susjednih država, koji su, organizovani od strane srpske BIA, ilegalno glasali i tako uticali na rezultate izbora u Srbiji. Kada je riječ o odnosu prema regionu, o odnosu prema ratovima i zločinima devedesetih, u čemu se razlikuju stavovi vladajućih i ogromne većine opozicionih stranaka u Srbiji?

VIDENOVIĆ: „Veličanstvene litije“ sa N1 i NoveS, bitke za Nikšić i Podgoricu sa Pinka i Hepija, šenlučenja pod prozorima Bošnjaka u Pljevljima i Srebrenici vratile su se tamo odakle su inspirisane i od strane većinske opozicije prećutno podržavane.

U revizionizmu i revitalizaciji ključnih postulata politike čiji je utemeljitelj Dobrica Ćosić, a izvršitelji Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj, nema bitne razlike između njihovih naslednika u vladajućoj koaliciji i njima pridruženih nacionalističkih stranaka, kao i bar polovine članica opozicione koalicije „Srbija protiv nasilja“. Pogledajte njihov odnos prema Kosovu, Crnoj Gori i BiH, potom odnos prema Rusiji, Evropi, NATO, vojnoj neutralnosti, ratnim zločinima i njihovim ključnim izvršiocima. U drugom delu vodeće opozicione koalicije, kao i u pratećem folkloru zvanom ProGlas, nema ni snage ni želje da se građani i birači tretiraju kao razumna bića i da se jasno kaže da ti ključni postulati, koji Srbiju već gotovo četiri decenije drže na dnu evropske civilizacije, moraju biti u potpunosti napušteni i odbačeni.

Umesto toga, od njih i dalje slušamo kako su najvažniji porazi Vučićeve politike priznavanje RKS tablica i ukidanje dinara u platnom prometu Kosova. Njihova najveća sramota je najnovije upadljivo ćutanje i ignorisanje činjenice da je srpski tužilac tražio, a srpski sudija presudio da se jedan građanin Srbije stavi u 30-dnevni pritvor jer je položio cveće na grob sedmogodišnjeg albanskog deteta ubijenog 1998. na Kosovu.

POBJEDA: ,,U Srbiji su pobedili četnici i IB-ovci“, govorila je Latinka Perović. Jesu li i u Crnoj Gori?

VIDENOVIĆ: Delimično bih se složio sa Latinkom Perović: mislim, naime, da ovo što se danas ,,krsti“ kao četništvo i što oživljava zablude i slavi zločine iz Drugog svetskog rata, ima malo veze sa onom Kraljevskom vojskom u Otadžbini.

Kakvo je to sovjetsko četništvo, antibritansko i antiameričko? Jesu li pripadnici KVuO bežali u Moskvu ili u London i Čikago? To što je bilo KVuO ostalo je zauvek u emigraciji.

Drugo je nešto rođeno pod četničkim imenom krajem 80-ih u krilu UDBE, kao čvrsta brana demokratizaciji, modernizaciji i evropejizaciji istočne Jugoslavije: napravljen je savez svih preostalih gubitnika Titovog vremena: sa jedne strane svetosavci vladike Nikolaja unutar etnofiletističke SPC, skloni blagosiljanju zločina i opštenacionalnom fireru ljotićevsko-nacističkog tipa, a sa druge verni sledbenici IB-a i Staljinovog realsocijalizma. U tom savezu ovi prvi su zamenili nemačkog za ruskog firera, a drugi su, ostavši bez komunističke ideologije, rado prihvatili nacionalističko pravoslavlje, tj. svetosavlje, kao sličnu kolektivističku ideologiju, usmerenu protiv ličnih i ekonomskih sloboda pojedinca.

I to je to sovjetsko četništvo – te lomače, prangijanje i plivanje za časni krst. Nema tu nikakve vere. U tom amalgamu je Isus i njegovo učenje o miru i praštanju marginalna ličnost u odnosu na nacionalne svece, vladare i moderne ikone rata protiv celog sveta – Putina, Amfilohija, Mladića i Đokovića.

,,Srpski svet“ nema nikakvu kulturološku vrednost, ona doseže do militantnih pesmica Baje Malog Knindže, Danice Crnogorčević i devojčice Pavline. ,,Srpski svet“ za jedini cilj ima jednu crkvu i jednog vođu svih Srba na Balkanu, koji je subordiniran velikom fireru u Moskvi. Svakako da ,,srpski svet“ želi da i Crnu Goru vrati u orbitu Moskve.

Ali nisam uveren da će mu to baš poći za rukom – tvrd je orah voćka čudnovata, iznenađenja su još pred nama.