Video
POBJEDA: Posljednja dva mjeseca političari iz Crne Gore, koji su otkazali poslušnost predsjedniku Srbije, izloženi su neprestanoj propagandnoj vatri medija iz Beograda. Rečnik kojim se oni napadaju i optužbe kose se sa zdravim razumom: prekrajaju se istorijske činjenice, stvaraju lažne priče o ugroženosti Srba… Kome su namijenjene te poruke i do kada će trajati ta propaganda prema Crnoj Gori?
VELJANOVSKI: Ništa novo, kada je u pitanju odnos srpskog režima prema aktuelnim društvenim pitanjima i odnosima u regionu. Ogromne su frustracije aktuelne vlasti u Srbiji, ali i jednog dela opozicije i intelektualnih krugova zbog gubitka Kosova, hipoteke najodgovornijeg aktera za raspad Jugoslavije, ratove, zločine, genocid u Srebrenici, izostanak iz evropskih integracija. Umesto da se suoči sa realnošću i odgovorno izvuče pouke iz bliže i dalje prošlosti, srpski režim za sve uskraćenosti i promašaje traži krivca na drugoj strani.
Ma koliko to Aleksandar Vučić pokušavao da demantuje, srpska „elita“ ne može da se pomiri sa činjenicom da joj je izmakla mogućnost ostvarivanja dvovekovne ideje „velike Srbije“, koja podrazumeva ne samo život svih Srba u jednoj državi, već i hegemoniju nad ostalim državama i narodima Balkana ili bar bar na prostoru bivše Jugoslavije. Tako se od neostvarene dominacije stvara konstrukt o ugroženosti. To je razlog što se proskribuju i pojedine ličnosti iz Crne Gore za koje je srpski režim očekivao da će doprineti ostvarivanju njegovih nerealnih želja. Prema njima se ne biraju sredstva, uostalom kao ni prema kritičarima vlasti u Srbiji. Poruke su namenjene neupućenima, politički labilnim i interesantno orijentisanim pojedincima i grupama i to će trajati dok je ovakve vlasti u Srbiji.
POBJEDA: U centru tabloidnih napada je predsjednik parlamenta Andrija Mandić i stepen njegove izdaje se mjeri sa Milom Đukanovićem koji je bio najveći izdajnik. Zašto se kroz medije stalno izmišljaju neprijatelji Srbije?
VELJANOVSKI: I Đukanoviću i Mandiću se mogu zameriti neke stvari, ali je besmisleno nazivati ih izdajnicima kada oni rade u interesu sopstvene zemlje. Apsurdno izokretanje stvarnosti ima za cilj da one koji u svojoj državi rade za neku drugu, u ovom slučaju za Srbiju, predstavi kao oličenje patriotizma i moralnosti, što je suprotno elementarnoj logici.
To je poznati pristup negiranja crnogorske nacionalnosti, suverenosti i samosvojnosti, jer oni koji su produžena ruka srpskog režima u Crnoj Gori gaje nadu da će, uspe li im strategija, zaslužiti sva priznanja ovoga sveta. Otud podrivanje sopstvene zemlje i česti odlasci na poklonjenje Vučiću. Đukanović i Mandić su ne samo kao realpolitičari, već kao ljudi koji su shvatili otkud vetrovi duvaju, odlučili da ojačaju pre svega poziciju Crne Gore i pospeše njen put razvoja i evrointegracija i da o tome ne treba da polažu računa nikom sem građanima Crne Gore. Tabloidnom režimu, tabloidnim medijima i tabloidnoj viziji stvarnosti i budućnosti, je imanentno izmišljanje neprijatelja, jer se tako mobiliše narod za odbranu od imaginarne opasnosti.
POBJEDA: Režim istu vrstu propagande sprovodi prema svim protivnicima vlasti bez obzira da li su oni u Srbiji, Crnoj Gori ili nekoj drugoj zemlji regiona. Koliko je takva propaganda sposobna da preoblikuje stvarnost i na koje vrijeme – Vučića svakodnevno na terenu demantuju njegove pristalice?
VELJANOVSKI: Režim Srbije je srozao nivo javne komunikacije ispod svakog nivoa. Iako je takav pristup ogoljen u potpunosti, raskrinkan, razotkriven, režim beskrupulozno i potpuno transparentno pojačava vulgarni, primitivni, autoritarni odnos prema neistomišljenicima. Stvoren je paralelni sistem odlučivanja, informisanja, javnog delovanja koji je spregnut u neviđenu propagandu koja kao krajnji ishod treba da ima rezon: „Vučić ili propast“.
Enorman je broj režimskih medija u Srbiji, a ozbiljna opasnost, da onih drugih uskoro neće biti. Kritičko mišljenje se tretira kao neprijateljsko delovanje, a sopstveni zakoni koji promovišu slobodu informisanja i izražavanja, politički i medijski pluralizam i zabranjuju medijski monopol, ne poštuju se. Tipično za hibridna društva u kojima se načelno garantuju slobode, ljudska prava, mogućnost drugačijeg mišljenja i političkog delovanja, a suštinski se sva ta prava uskraćuju. Takva propaganda je uveliko postala deo stvarnosti, iako ima indicija da se jedan broj pristalica režima sve teže odlučuje da mu da podršku. Ne očekujem da ćemo se tog zla skoro rešiti.
POBJEDA: Nema ništa što etički i zanatski nijesu prekršili mediji pod kontrolom vlasti u Srbiji. Možemo li ih i dalje zvati medijima?
VELJANOVSKI: Nema te definicije ni u teoriji ni u praksi u koju bi se uklopio veliki broj režimskih glasnogovornika u Srbiji. Upravo sam završio knjigu o osamdeset godina transformacije medijskog sistema u vrtlogu politike. Na tako prljav javni govor nisam naišao ni u jednom periodu pre ovoga sada. Toliko neprimerenog, vulgarnog izražavanja nikada nije bilo, a o lažima i uvredama da ne govorimo. Razume se, izvorište je u drugoj polovini osamdesetih i devedesetim godinama prošlog veka, kao i u slučaju političkog sistema kojim je obnovljen Miloševićev režim. Sada se ide dalje u sunovrat, a krajnje razočaravajuća činjenica je veliki broj onih koji su spremni da budu na usluzi vlasti i da profesionalne i etičke principe pogaze u potpunosti i tako obezbede znatno bolji egzistencijalni nivo od pravih profesionalaca. Raste broj medija koji to nisu.
POBJEDA: Običan građanin je neprestano izložen lažnim vestima, montiranim snimcima… Kako se može odbraniti od toga – on je uključio TV, kupio novine ili otvorio portal da vidi šta se dešava?
VELJANOVSKI: Markuze, Horkhajmer i Adorno govorili su o potkožnom uticaju propagande, a Vens Pakard o skrivenim ubeđivačima. Manuel Kastels je pisao da ono što nije viđeno u medijima ne postoji u ljudskom umu. Sve se, dakle, odavno zna, ali kao što je napredovala nauka u raspoznavanju propagande i obmane, tako je, nažalost, napredovala i strategija zavođenja, spinovanja, botovanja. Čitavi timovi stručnjaka: komunikologa, psihologa, mediologa, uključeni su u proizvodnju virtuelne i potpuno nepostojeće stvarnosti.
Možemo biti sigurni da je među akterima koji su oličenje centara moći više onih koji će posegnuti za uslugama spin doktora nego onih koji razobličavaju zlo. U današnjem svetu se i dalje grčevito traže oslonci javnog delovanja u strategijama propagande, a ne u ostvarivanju opšteg interesa. To je proces koji traje od iskona i ne vidi mu se kraj. Jedino obrazovanje, jačanje empatije, moralnosti, tolerancije može da ubrza ovaj proces i dovede nas do boljih rezultata. Moraćemo da se potrudimo da ljudi teže za pravom istinom, a ne za onom koja dokazuje njihov stav, pa to traže u štampi, televiziji, portalima. Mediji su, nažalost, zanemarili edukativnu funkciju, a veliki broj pojedinaca nije osposobljen za selekciju informacija.
Preporučeno
