Video
Evo, recimo, priča o dva ekstremizma u Crnoj Gori. Kao, s jedne strane je srpski nacionalizam, s druge crnogorski – a između njih premijer Dritan Abazović stoji postojano kano klisurina, kao jedina ustava rekama ekstremista koje su nahrupile sa svih strana. Pritom, podrazumeva se da je crnogorski nacionalizam koji niko nije video golim okom kudikamo opasniji od srpskog koji je pola bivše Jugoslavije pretvorio u zgarište i masovnu grobnicu.
Nebo je plavo, a voda mokra
I sad pošten svet mora da objašnjava očigledne stvari: ako ne želiš da budeš rob režimu Aleksandra Vučića, to ne znači da si nacionalista. Ako želiš da živiš u državi nezavisnoj od pogubne srpsko-ruske politike, neće biti da je to nacionalizam. Ako čuvaš antifašističku tradiciju i prezireš četničke zločince, biće da to ipak nije nacionalizam, već nešto sasvim suprotno. Ako ne želiš da svu sakralnu državu sopstvene države pokloniš instituciji sa sedištem u Ulici kralja Petra u Beogradu, to nije nacionalizam, više spada pod parolu: Tuđe nećemo, svoje ne damo. A autori te parole su onomad potukli nacionaliste svih ovdašnjih naroda do nogu, jer su nacionalisti čim im se ukazala prilika postali saradnici okupatora, takva je priroda tog ideološkog usmerenja.
Pogotovo se ovakvi stavovi ne mogu izjednačavati sa srpskim nacionalizmom koji je odneo desetine hiljada žrtava, raselio milione ljudi, opsedao gradove, sravnjivao ih sa zemljom, pravio konc-logore, počinio genocid, etnički očistio čitava područja u BiH, proterao stotine hiljada Albanaca, ubijao žene, decu, starce – samo zato što nisu Srbi, a nije se libio ni da raspali koju granatu ili snajperski metak po svojima, na primer u Sarajevu. I to mu nije dosta, nego i dalje izaziva nestabilnost u regionu, ne odustaje od teritorijalnih pretenzija prema drugim državama i zagorčava život svima oko sebe. I tako dalje, i sve u tom smislu objašnjavanja da su dva i dva četiri, da je nebo plavo, a voda mokra.
Dva srpska ekstremizma
Da čitava stvar bude još luđa, sve ovo uopšte nije novo. Tezu o dva ekstremizma su crnogorski dvorjani bukvalno prepisali od svojih srpskih parnjaka. Pre petnaestak godina, dok je Vojislav Koštunica bio na redu da upropašćava Srbiju, njegova dvorska svita se okupila i lansirala tezu o dva ekstremizma. Partijski kadrovi, nezavisni DSS analitičari, salonski nacionalisti i slični takođe su konstruisali priču o lažnoj ravnoteži. Po njihovim umnim izmislicama, u Srbiji postoje dva opasna ekstremizma, jedan nam je dobro poznat: to je ekstremni srpski nacionalizam koji je valjda i neke zločine proizveo, mada nismo baš sigurni, bio je rat, u ratu se gine, svi su činili zločine, a šta je s našim žrtvama, ali dobro – ipak je tu bilo nekih ekstremnih ideja kakve sad zastupa Srpska radikalna stranka.
S druge strane nalazi se mnogo opasnija društvena i politička pojava: građanistički ekstremizam. To je ona po zlu poznata Druga Srbija, malobrojna ali zato još pogibeljnija, to su zli intelektualci koji stalno nešto prebacuju Srbima, optužuju za zločine i genocid, traže odgovornost za počinjena zla, šuruju sa zlim zapadnjačkim svetom, ukratko – izdajnici, strani plaćenici, domicilne ništarije, autošovinisti, misionarska inteligencija, slučajni Srbi, izrodi i odrodi. Po doktrini o dva ekstremizma, prava opasnost vreba od Sonje Biserko, Ivana Čolovića, Bogdana Bogdanovića, Nataše Kandić ili Radomira Konstantinovića, a ne od neosuđenih ratnih zločinaca, desnih ekstremista koji napadaju koga stignu ili radikala koji bi da Srbija bude sigurna kuća za Ratka Mladića.
Koštunica i Abazović, braća po zlatnoj sredini
Kad su ovako lepo definisali ekstremne polove, pokazalo se da je njihov gazda Vojislav Koštunica – zlatna sredina, umerenjak koji stoji postojano kano klisurina, kao jedina ustava rekama ekstremista koje su nahrupile sa svih strana, baš kao što je to danas Dritan Abazović. I tada je pošten svet morao da objašnjava očigledno, baš kao i danas, s lakoćom su pobijena bulažnjenja Koštuničinih dvorjana, pa bi čovek pomislio da neće morati 15 godina kasnije da se potežu isti argumenti i iste analize jedne lažne polarizacije. Ali, laž zapravo nije inventivna, mada nekome može da deluje kao nepregledno polje slobode. Stvarnost je kompleksna, zahtevna, problematična, iznenađujuća – zato je njeno opisivanje teško, zahteva ozbiljne intelektualne napore, istraživanje, promišljanje, nije lako doći do istine.
Onima koji izvrću činjenice je lakše, jer ih ne sputava ljubav prema istini. Samo što se oni kreću u neuporedivo suženijem prostoru, manipulacija i falsifikovanje raspolažu sa tek nekoliko obrazaca, za razliku, na primer, od fikcije i umetnosti. To se možda najbolje vidi na primeru poricanja zločina, nema tu nikakve raznovrsnosti, šta god negator da smisli uvek će se njegova krivotvorina uklopiti u jedan od obrazaca koje je Stenli Koen opisao u “Stanju poricanja”.
Koštuničini dvorski intelektualci su, naravno, bili i ostali na strani nacionalizma, to nisu baš previše ni krili čak ni u ono vreme kad su se gradili umerenjacima i izigravali jezičak na vagi između dva ekstremizma od kojih jedan ne postoji. Danas je to još vidljivije, ta ekipa udarnički brani zločinačko nasleđe, poriče genocid u Srebrenici, neki negiraju čak i postojanje belih traka u Prijedoru ili činjenicu da je Sarajevo bilo pod opsadom. Svi su listom stali na stranu Vladimira Putina i agresije na Ukrajinu, navijaju iz sve snage da ruski diktator pokori susednu zemlju, nadajući se da će se promeniti međunarodni poredak i omogućiti Srbiji da završi započeti ratni projekat i konačno stvori tu žuđenu proširenu teritoriju.
Pojmovne nepogode
Pošto već moraju da krivotvore realnost, a mogućnosti su im sužene, onda krivotvoritelji pribegavaju stvaranju novih termina, ne bi li stvorili iluziju da se ozbiljno bave nekim fenomenom, ili bar da taj fenomen uopšte postoji na dunjaluku. Svašta su ti kreativci smišljali proteklih decenija, neke pojmove sam i naveo, ali tu je zaista bilo ozbiljnih bisera domaće ludosti. Na primer – građanizam, pojam koji nigde drugde ne postoji, ili ga bar nema u velikim jezicima, kao što je pisao Vojin Dimitrijević, odgovarajući dvorskoj sviti ondašnjoj. Još je luđi termin građanski ekstremizam ili građanski ziloti, što u najmanju ruku predstavlja oksimoron. Ako se zalažeš za koncept građanske države, za jednakost svih pred zakonom, za vladavinu prava – to je po definiciji hiljadama milja daleko od svakog ekstremizma. Prosto, pridev građanski i imenica ekstremizam ne idu zajedno.
Od svih pojmova za one koji se – što reče Konstantinović – nisu mirili sa zločinom, najblesaviji je “slučajni Srbi”. Kao da postoje namerni Srbi, oni koji su još od pamtiveka, a možda i od ranije, planirali da se rode baš kao pripadnici srpskog naroda. Kao da nisu svi ljudi slučajni pripadnici neke zajednice, nismo birali ni da se rodimo, a kamoli sredinu u kojoj ćemo doći na svet. Međutim, slučajnost bivanja, tako očigledna svakom ko je ljudsko biće i ima pola mozga, ta konstituivna odrednica ljudske egzistencije – za naše vrle nacionaliste predstavlja nešto nepostojeće ili, u najboljem slučaju, grešku. No dobro, to je razumljivo, budući da je nacionalizam još jedan uzaludni pokušaj bekstva od slobode, a samim tim i od mučne odgovornosti.
Asimptomatski staljinizam
Od istog brašna je umešen i pojam “asimptomatski nacionalizam” koji je nedavno lansiran, ista ga je pamet smislila kao i “slučajne Srbe”. Doduše, mora se priznati da je ovaj novi termin kudikamo zahvalniji za primenu. Prava je šteta što se njegov autor zaustavio samo na nacionalizmu. Sama ideja da postoje društvene pojave koje su asimptomatske, što će reći da ne daju znaka ni glasa od sebe – otvara bezbrojne mogućnosti.
Ako nas drug Staljin gleda iz nekog od donjih krugova pakla, mora da sad cepti od zavisti. Koliko je ljudi u njegovo vreme patilo od asimptomatskog kosmopolitizma, asimptomatskog trockizma, asimptomatskog anarho-liberalizma, a gde su one silne asimptomatske zavere za rušenje državnog poretka, pa onda masovna asimptomatska špijunaža za razne kapitalističke zemlje. A tek asimptomatska antisovjetska propaganda – milioni su patili od nje i zbog toga završili po gulazima.
E sad, drug Koba nije znao da svi ti milioni pate od izvesnih asimptomatskih poremećaja, nije imao pojma da se tako zove njihova boljka, pa su se desetine hiljada čekista, islednika, tužilaca i sudija ubile od posla, naprežući maštu do krajnjih granica, kako bi sumnjivcima smislili nedozvoljene simptome. Ne možeš čoveka ipak tek tako da oteraš na robiju ili pred streljački stroj, čak ni u staljinizmu, neophodno je prvo da osumnjičeni ispoljava simptome sopstvenog krimena kako bi bio osuđen.
Kako je taj staljinistički sistem bio naivan i zaostao u odnosu na današnjicu, prosto je neverovatno koliko smo u međuvremenu napredovali. Danas neka pojava uopšte ne mora da se očituje i ispoljava da bi bila proglašena postojećom. Zapravo, ako je potpuno nevidljiva, ako se ničim ne odaje – to je upravo dokaz da postoji. Tu smo već zašli u oblast metafizike, samo što ovakvu vrstu mentalne gimnastike nisu zahtevali čak ni teolozi u srednjem veku. Njihovog boga možda niko nije video, ali bar su mogli da se pozovu na Sveto pismo, sveto predanje, stvoreni svet i razne druge simptome koji govore u prilog božje egzistencije.
Preporučeno
Tomislav Marković
