Članstvo u EU nije tema na glasačkom listiću na predstojećim kanadskim izborima ovog mjeseca — ali ankete pokazuju da su Kanađani sve više zainteresovani za tu ideju.

Dok američki predsjednik Donald Tramp remeti odnose sa svojim sjevernim susjedom kroz talas carina i ratobornih objava na društvenim mrežama, Kanađani počinju da se pitaju da li bi trebalo da potraže nove, pouzdanije saveznike.

I tu na scenu stupa Brisel.

U nedavnoj anketi, čak 44 odsto Kanađana podržalo je ideju o pridruživanju EU, dok je 34 odsto bilo protiv.
Glavna portparolka Evropske komisije, Paula Pinho, rekla je da je Brisel “počastvovan rezultatima takve ankete”, ali je istovremeno nagovijestila da su, prema važećim ugovorima EU, samo evropske zemlje formalno podobne za članstvo.

Ipak, iako ideja o kanadskom članstvu u EU možda zvuči nerealno čak i Komisiji, stručnjaci koji su za POLITICO analizirali to pitanje kažu da, iako bi bilo teško ostvarivo… zapravo nije nemoguće.

„Kanada bi sigurno ispunila uslove“

Priča o Kanadi kao 28. članici Unije uglavnom se zasniva na — osjećaju, realno.

Iako ih dijeli Atlantski okean i hiljade kilometara, Kanada i EU imaju mnogo zajedničkog: jake ekonomske veze, slične demokratske vrijednosti i, naravno, glavobolju po imenu Donald Tramp.

Postavlja se pitanje — s obzirom na to da se Pinho pozvala na formulaciju iz člana 49 Ugovora o Evropskoj uniji, koja kaže da „bilo koja evropska država… može podnijeti zahtjev za članstvo“ — da li geografija zaista odlučuje šta je to „evropska“ država i može li Kanada tu da se uklopi?

I kad ste već pitali…

„Biti Evropljanin je više stvar stava“, rekla je Žizel Bos, profesorka na Univerzitetu u Mastrihtu koja se bavi podrškom demokratiji van granica EU.

„Pravno gledano, pojam evropske države zapravo nije jasno definisan, a ako pogledamo kroz istoriju, imali smo evropske zemlje koje, na neki način, nijesu bile ograničene samo na evropski kontinent“, dodala je Bos, podsjećajući da neke članice EU imaju prekomorske teritorije u Karibima, Pacifiku i Arktiku.

Nazvala je Kanađane „posebnim Evropljanima, na neki način“, zbog njihovog vjerovanja u socijalnu državu, političkog i pravnog sistema zasnovanog na evropskim modelima, kao i činjenice da mnogi Kanađani imaju porijeklo sa evropskog kontinenta.

Slično razmišlja i Frank Šimelfenig, profesor evropske politike na ETH u Cirihu, koji je dodatno razložio stalnu raspravu o tome šta zapravo znači biti Evropljanin, osim same geografske pozicije na mapi svijeta.

„Kanada bi svakako mogla da se kvalifikuje“, rekao je, dodajući da je „u mnogo aspekata vjerovatno bliža evropskim vrijednostima, institucijama i politikama nego mnoge od sadašnjih kandidata za članstvo“.

Među tim kandidatima su zemlje Zapadnog Balkana, kao i Ukrajina i Moldavija, koje napreduju na evropskom putu, iako sporo. Tu su i Turska i Gruzija, čiji je proces zapeo zbog nazadovanja u demokratiji i problema sa vladavinom prava.

Iako Kanada ima dosta pozitivnih osobina, odluka o članstvu bi u krajnjem slučaju zavisila od Evropske komisije i svih zemalja članica EU.

Za one previše uzbuđene eurofile u Otavi, vrijedi podsjetiti: kada je Maroko 1987. podnio zahtjev za članstvo, EU ga je odbila jer — nije evropska država.

Francuskim farmerima se to ne bi svidjelo

I dok neki stručnjaci za EU vide argumente koji idu u korist kanadskog članstva, drugi su vrlo skeptični.

Za početak, Kanađani bi morali ozbiljno da se postave prema toj svojoj „evropskoj strani“.

Za sada, ti odgovori iz anketa, prema profesorki Bos, mogli bi biti više emotivna reakcija nego konkretna politička opredijeljenost.

Prije nego što su ušle u EU 2004. godine, zemlje Centralne Evrope stalno su predstavljale svoje članstvo kao „povratak u Evropu“, u mjesto kojem istorijski pripadaju.

Kanađani za sada nijesu pokazali takav osjećaj pripadnosti — barem ne javno.

Jan Bond, zamjenik direktora Centra za evropske reforme, smatra da bi bilo „izuzetno teško ubijediti bilo koga da je Kanada evropska zemlja“, iz više razloga.

Čak i ako bi prošla test takozvane „evropskosti“, na scenu bi stupila — ekonomija.

„Kanada bi morala da uvede carinsku granicu prema SAD i da primijeni sve EU tarife i regulative na uvoz iz Amerike… To bi bilo ekonomski razorno. Sve koristi od članstva bi bile nadmašene dugoročnim gubicima“, dodaje Bond.

Uz to, za prijem nove članice potrebna je jednoglasnost svih članica — a u nekim zemljama čak i referendum, kao u Francuskoj.

„A koliko često su francuski farmeri glasali za slobodnu trgovinu sa ostatkom svijeta? Više je vjerovatno da će paliti gume nego da će to podržati“, rekao je Bond.

Vrlo malo vjerovatno

Na kraju, davanje zelenog svjetla Kanadi moglo bi izazvati frustraciju kod zemalja poput Turske, koje bukvalno decenijama čekaju u redu za članstvo.

„Ne mislim da je ovo izvodljivo u kratkom roku, zbog same procedure i aktuelnog stanja Unije i proširenja“, rekla je Bos.

Ono što Kanada može da uradi jeste da poboljša svoj sporazum o ekonomskom partnerstvu sa EU, kaže Bond.

I izgleda da vlasti u Otavi već rade na tome. Novi premijer, Mark Karni, svoj prvi službeni inostrani put obavio je 17. marta — pravac Francuska, gdje je s predsjednikom Emanuelom Makronom razgovarao o jačanju ekonomskih, odbrambenih i trgovinskih veza.

Ali možda je tada napravio i ključnu grešku, bar kada su u pitanju bilo kakve dugoročne evropske ambicije, kad je izjavio da je Kanada „najevropskija među neevropskim zemljama“.

Ako je Brisel to zapisao — moglo bi mu se obiti o glavu, ako ikad zaista pošalju zahtjev za članstvo.