“Iz stana izlazimo samo u nekom hitnom slučaju. Sama idem na svakih pet dana samo u prodavnicu. Ispred prodavnice stojimo u redu na distanci od metar jedan od drugog, i u prodavnicu ulazi samo po pet ljudi odjednom. Preko usta nosim maramu, pošto maske ne možemo više da kupimo, cipele posle povratka kući ostavljam na terasi najmanje 24 sata – kaže Busetijeva, koja isto tako s vremena na vrijeme obiđe starije komšije da provjeri kakvo je stanje i da li im nešto treba.
“Naravno, razgovaramo kroz zatvorena vrata, pošto je strah od virusa i zaraze ogroman. Za njih je to presuda na smrt”, kaže ona.
Život prije i posle karantina
Porodica Buseti živi na tipičnoj italijanskoj živahnoj ulici, koja je multietnična i u samom srcu grada. Hodom po njoj mogli ste osjetiti posebne mirise po hrani, čuti različite glasove koje su odzvanjali ulicom.
“Bilo je mnogo ljudi koji su pričali i razgovarali, prepričavali dogodovštine i događaje. U Italiji smo takvi, volimo da smo zajedno. Sada nam se čini kao da smo na filmskom setu: ulice su prazne, tišinu na ulici prekidaju samo zvuci sirena hitne pomoći i nikako da se zaustave. Jedno jutro sam ih u 4 sata nabrojala 10: to je zvuk, koji je dio našeg svakodnevnog života, kao da nas non-stop opominje da je opasnost i da je stvarno neko u tom vozilu. Mi živimo samo nekoliko kilometara pored dijela koji je najviše pogođen: rekli su mi da zvona u crkvama za mrtve ne zvone više, zato što se zvonjava ne bi zaustavljala – kaže novinarka i dodaje: “Sve se čini nestvarno – kao da bi bili u igri žmurki”.
Ovo jutro, je slušala samo razgovor spasioca. Hitna pomoć se zaustavila ispred njene zgrade.
Napolje su izašli ljudi, obučeni u zaštitne uniforme za jednu upotrebu, sa rukavicama i maskama. Razgovarali su i odmahivali glavama, kao da bi rekli “ništa ne možemo učiniti”, posle toga su u potpunoj tišini otišli.
“To su jedine osobe koje sam danas vidjela sa moga prozora“, rekla je ona.
Broj oboljelih i mrtvih se mijenja iz dana u dan.
“Svako jutro je kao da bi primili pismo sa ratišta: u lokalnom časopisu, čitulje sa dvije strane prešle su na 11 stranica, a prošli petak je bilo 165 umrlih u danu, u našem mjestu i okolini. Još više je i takvih koji se i uopšte ne odluče da objave čituje. Imamo bolnice koje su medju najboljim na svijetu, ali su pred totalnim kolapsom – kaže Heidi.
Ne samo u Bergamu, kaže, po cijeloj Italiji imamo zavode za sahranu, koji su pred kolapsom. Na svakih pola sata sahrane po jednu mrtvu osobu, takođe krematorijumi rade i dan i noć, a sanduci čekaju u redu za spaljivanje. Ljudi većinom umiru u kućama a mrtvačnice su pune.
“Osobe, koje su odvežene u bolnicu sa spasiocima su stavljeni na spisak prioriteta: doktori moraju da odluće, koga da spašavaju, a koga ne, isto kao i u ratu. Šire prostore za intenzivnu njegu i postavljaju krevete, a broj obolelih u Lombardiji, još posebno u Bergamu i našoj provinciji je zastrašujuć – dodaje.
Niko nije ozbiljno shvatao bolest
“Priznajmo sami sebi, da uz pojavu bolesti u Kini, niko nije ni zamišljao ekspanziju bolesti. Na Zapadu već godinama živimo u miru i svako živi svoj mirni život. Da postoji mogućnost pojave pandemije nismo mogli ni da zamislimo. Na početku smo mislili, da će kao i za grip, da obolijevaju samo starije osobe, kao i za svakim gripom svake zime. Zato se niko nije uznemiravao. Posle je broj smrtnih slučajeva počeo da raste i došlo je do značajnog širenja zaraženih. Hvala Bogu što su kod nas brzo zatvorili škole. Onda su zaustavili sve delatnosti prodaje (osim naravno za hranu i ljekove) – kaže Busetijeva.
Tvrdi da je u Lombardiji stanje veoma teško.
Preporučeno
“Ljudi umiraju kao muve. Svi pratimo sigurnosna uputstva države: svi ostajemo kod kuće, koliko je moguće ograničavamo sebi slobodu kretanja. Izlaziti napolje znači da ste ludi! Ljudi su konačno shvatili, da ako ne prate striktno uputstva, ozbiljno ugrožavaju svoje živote i živote cijele zajednice. To, da danas ostajete kod svoje kuće, je najozbilniji i najhumaniji gest – ističe novinarka.
Video