Video
Dešavanja oko valorizacije i mogućeg davanja koncesije na Aerodrome Crne Gore u punoj mjeri odslikava izopačenu crnogorsku političku, ekonomsku i ukupnu zbilju, ocijenio je poslanik DFa Branko Radulović. Njegovo saopštenje prenosimo integralno.
Preporučeno
Sa aspekta zdrave logike, uporedne prakse, ekonomskih, socijalnih i bezbjedonosnih indikatora, te javnog interesa, budžetskih prihoda, profesionalnog upravljanja i sposobnosti da sami kontrolišemo proces modernizacije i na taj način postignemo veće efekte, davanje koncesija na Aerodrome Crne Gore u potpunosti je apsurdno i besmisleno.
Sa aspekta crnogorske zbilje, davanje koncesije na Aerodrome Crne Gore i reakcije povodom toga, pokazuje karakter vlasti, način vladavine, nivo znanja koji posjeduje, shvatanje javnog interesa, kao i mentalni sklop zaposlenih na aerodromima.
Naime, tridesetogodišnja vladavina ove vlasti je bila i ostala partitokratska. Svaki politički akter i grupacije u vlasti imali su i imaju svoj interesni atar – privredni, institucionalni ili geografski. Tu su oni gazde, nepotizam caruje, protivzakonite radnje su svakodnevica, partijska knjižica i glasovi porodica zaposlenih su primarni dok frazeologija i pozerstvo zamjenjuje stručnost i profesionalnost. Praksa je i „ja tebi, a ti meni“, pa su supruge, djeca i bližu rodbina znali da zasjednu u neku dobru fotelju neke agencije, CBCG, ili drugih institucija gdje je gazda drugi. Podjela ministarstava se samo na tome i zasniva. Đukanović je bio i ostao onaj koji je udarao pečat tim antidemokratskim i anticrnogorskim dogovorima. Treba samo sačiniti spisak ko su sve bili ministri, rukovodioci direktorata, članovi upravnih odbora, borda direktora, savjeta, ko je upravljao i upravlja državnim preduzećima, pa uporediti te funkcije sa njihovom stručnošću i uvidjeti dokle ide taj bezobrazluk. I oni takvi treba ekspertski da odlučuju o pojedinom državnom subjektu i resursu. Da se razumijemo, i veliki opozicionari, koji su preuzeli pojedine opštine, brzo su oboljeli od ovo opake bolesti.
Ministarstvo saobraćaja, aerodromi, avio kompanija, željeznica, luke i brodovi bili su atar jedinstvenog SDP-a. Zbog njih je, u najvećoj mjeri, ovakav saobraćaj. Nemamo izgrađen autoput kada je trebalo, nemamo modernizovanu željeznicu, efikasne operatere i moderne aerodrome. Uzalud sam se prije deset godina sudio sa ministrom Lomparom, dobio ga na sudu, ostalo je kako je odlučio on ili neko drugi, loše po Crnu Goru. Sada se vide te velike greške a tek će kad budemo morali da vraćamo milijarde eura za manje investicije. Podaništvom Đukanoviću, Brajović je preuzeo aerodrome, aparatčik Orlandić mlađi smijenio aparatčika Đuričkovića, da bi mu izvršitelj-priučeni ministar Nurković „došao glave“.
Zaposleni na aerodromima, na čelu sa udomljenim suprugama i djecom političkih lidera, treba da znaju da su mnogi od njih prekobrojni i nestručni, da su tu zbog porodičnih veza sa rukovostvom SD-a i SDP-a ili partijske knjižice, da zbog njih takvih nemamo operatere na aerodromima koji su nam potrebni, da su danas mnogo stručniji od njih na ulicama i bez posla i da oni nisu ti koji treba da odlučuju što će biti sa aerodromima. Treba da znaju da su samo dio ogromne armije administrativaca, bilo da je u pitanju državni ili lokalni nivo, javna preduzeća ili agencije, dio administracije koja je neprofesionalna, korunpirana i politizovana, koja predstavlja jedan od ključnih problema razvoja. Oni su doprinijeli da njihovi supružnici, očevi i gazde upravljaju Crnog Gorom ovoliko dugo i na ovaj način. Posebno treba da znaju da ovakvoj Crnoj Gori nema budućnosti, jer neće imati ko da hrani ni mnoge od njih, da su neophodne promjene i reforme, da je njih više od 30% višak, da ostali treba da budu pravi profesionalci.
Marković, prije svega mora da zna mnogo, da se više ne smije primjenjivati DPS retrogradna i koruptivna ekonomska doktrina, da za vođenje državne ekonomije treba mnogo znanja i odgovornosti, da ono nije uniformno, da određena kombinacija privatnog i javnog postiže najbolje efekte, da nije sve na prodaju, da su neki subjekti od ogromnog javnog interesa i da nemaju cijenu. Mora da zna, da ukoliko nemaš „know-how“, treba da ga stvoriš ili kupiš, ali taj angažman pravi na racionalan način, a ukoliko nije dobro upravljanje promijeni model, nemoj zbog toga da prodaješ ili daješ u dugoročni zakup ono što ti nosi dobro.
Marković mora da zna, da je mnogo razloga da se aerodromi ne prodaju i ne daju pod dugoročnu koncesiju, da oni moraju ostati u državnom vlasništvu, jer postoje sve pretpostavke da oni budu visokoprofitabilni, da mogu da ostvare čak oko milijardu € prihoda za 30 godina, da budu funkcionalni, moderni i bezbjedni, samo je potrebna odgovorna i znavena vlast i profesionalan menandžment. Do toga se dolazi napušanjem dosadašnje prakse, ukidanjem raznih upravnih odbora i bordova direktora i uvođenjem modela javnog konkursa za izbor direktora. Odluku o izboru i kontrolu rada treba da sprovodi Vlada. Tu praksu treba uvesti i za ACG i EPCG i za sva akcionarska društva u kojima je većinski ili potpuni vlasnik država ili lokalna samouprava. Marković mora da se informiše o stanju u regionu i globalno, kada su u pitanju aerodromi, da detaljno prouči predložene akte- Projekat koncesije Aerodroma Crne Gore i Nacrt Ugovora o koncesiji u vezi sa aerodromima (Berane), Podgorica i Tivat, da uvidi da su oni kontradiktorni i neanalitični, da nema plana investicija, da Crna Gora treba da da garancije, da plaća dugove MA, da je moguće da poslije trideset godina dobijemo ruinu od aerodroma, da se ništa ne zaradi i da po osnovu tog aranžmana poraste javni dug, dok bi koncesionar ostvario čisti profit od najmanje 289 do 584 miliona € zavisno od broja putnika. Djeluje kao da je ove akte pisao neki tajkun i da je u pitanju korupcionaški dil.
Ukoliko Marković sve ovo radi zbog 100 miliona € keša na ime “predujma koncesione naknade”, onda je “pukao” i on i ukupna ekonomija, ponaša se kao grogirani kockar koji gubi sve, pa prodaje i “kućno zlato” kako bi odložio bankrot.
Marković je u pravu kada kaže da moramo riješiti problem saobaćaja na primorju, ali mora da zna kako to optimalno učiniti, da je rešenje istovremena modernizacija i proširenje kapaciteta aerodroma i izgradanja brze ceste od Hrvatske do Albanije. Profit od aerodroma može biti učešće Crne Gore u realizaciji ovih projekata uz korišćenje bezpovratnih sredstava EU. Tako sada Hrvatska za izgradnju mosta Pelješac u najvećoj mjeri koristi sredstva iz fondova EU. Marković mora da zna da bi Tivatski aerodrom bio konkurentan onom u Dobrovniku da se moraju riješiti mnogi problemi u crnogorskom turizmu, saobraćaj je samo jedan od njih.
U cijeloj ovoj igri i ludilu interesantno će biti ponašanje Brajovića. Da li će dozvoliti da mu sa aerodrumima ode i najmanje jedan mandat i da dovode u pitanje parlamentarni status SD-a, ili će izazvati krizu Vlade, vidjećemo. Očekivati je ovo prvo. Rešenje svih rješenja nije ni kod Markovića niti kod Brajovića, a ponajmanje kod Nurkovića, već u opoziciji. Pitanje svih pitanja je da li će se konsolidovati opoziciona scena i suprostaviti se potpunom rastakanju Crne Gore i nastavku DPS diktature. Moj poziv „Za vječnu Crnu Goru“ motivisan je postizanjem potpunog sklada i punog blagostanja svih njenih građana.
