Jakšić: To je nama naša borba dala, Amfilohija za maršala!

Region kao da se trudi da demantuje Brisel koji koncept stabilokratije, koji je omogućavao rast autokratije i nacionalizma, zameni insistiranjem na istinskim reformama u procesu stvarnja liberalnih demokratskih društava.

Zapadni Balkan je vreme političkog EU-vakuuma namah popunio povratkom na katalog međusobnih, očito nezalečenih sukoba. Kosovo je najupečatljivija ilustracija prelamanja interesa SAD, EU i Rusije (Kina investiciono pogleduje iz prikrajka), ali nije jedina. Sve je, umnogome zahvaljujući politikama balkanskih aktera, ,,oplemenjeno“ krizom u Bosni i Hercegovini i dramatičnim kvarenjem odnosa Srbije i Crne Gore.

Bosanski lonac

Republika Srpska odavno se smatra bastionom ruskog Drang nach Westen, Prodora na Zapad. Milorad Dodik podržao je sve secesije koje su uvećale teritoriju Ruske Federacije i za uzvrat očekuje podršku Kremlja u svojoj neskrivenoj nameri da ,,sruši“ dejtonsku BiH a Republiku Srpsku pripoji Srbiji, kao svojevrsnu kompenzaciju za gubitak Kosova.

Simptimatično je, koliko i opasno, da Dodik podržava formiranje trećeg entiteta, hrvatskog, što kod Bošnjaka opravdano priziva strahove o razgovorima Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana iz Karađorđeva.

Ni Beograd ni Zagreb ne obaziru se previše na činjenicu da je svaki BH-dogovor dvoje protiv jednog poguban za opstanak države u kojoj su Bošnjaci bili najveće od svih žrtava ex-Yu ratova.

Sadašnja kriza oko Ustavnog suda udara na temelje Dejtonskog sporazuma koji je u BiH prekinuo rat, ali nije uspeo da stvori funkcionalnu državu. Dodik pripada osobama koje glume žrtve i zrače negativnošću jer veruju da su za njihove probleme krivi svi drugi osim njih samih.

Aleksandar Vučić pokušava da lavira. Dok se Dodik brine za Srbe na Kosovu i u Crnoj Gori i govori da je odlukom Ustavnog suda u Sarajevu pređena “crvena linija”, predsednik Srbije ponavlja frazu o poštovanju dejtonske BiH, njenog suvereniteta i integriteta i o neophodnosti očuvanja stabilnosti u regionu. Ukoliko se Vučić energičnije ne ogradi od politike lidera Srpske, uz nastavak podrške Srbima u RS , Dodik će Srbiju uvući u ozbiljne probleme.

Crna Gora i SPC

Ono što je Dodik u odnosima Srbije i BiH, to je Srpska pravoslavna crkva u odnosima Beograda i Podgorice. Još u vreme kada nije bilo nikakvih pritužbi vernika SPC u Crnoj Gori, srpski patrijarh Irinej govorio je da je položaj Srba u Crnoj Gori gori nego u Nezavisnoj državi Hrvatskoj ili osmanskoj carevini.

Onda je stigao crnogorski zakon o verskim zajednicama i crkvenoj imovini koji je od starta imao dve dimenzije: crkvenu i političko-državnu.

Predsednik Milo Đukanović je, poput Henrija Osmog u Engleskoj, rešen da stvori crkvu koja bi dodatno potvrdila državni i nacionalni identitet zemlje kojom upravlja gotovo tri decenije. Ispostavilo se da je cena uspostavljanja tog identiteta opasno produbila podele. Srbi u Crnoj Gori, koji godinama ponavljaju da su diskriminisani, stali su u odbranu SPC koju doživljavaju kao zaštitnicu svog nacionalnog i verskog bića.

Zaboravljena je stara dogma: bogu božije, caru carevo. Sukob dve crkve, etablirane SPC i crnogorske koja priželjkuje autokefalnost, pretvorio se u državni problem. Umesto da se crkvenim problemima pravoslavlja bavi vaseljenski patrijarh, otvoren je prostor da se – uz jasne političke namere – u konflikt umeša i ruska crkva koja je odmah podržala ,,plemenitu i svetu borbu“ koju SPC vodi u Crnoj Gori.

,,Pravoslavna crkva je iznad političkih granica“, poručuje iz Beograda predsednik Odeljenja za spoljne crkvene veze Moskovske patrijaršije, mitropolit volokolamski Ilarion, na šta američki specijalni izaslanik za Zapadni Balkan Metju Palmer uzvraća optužbom da je Moskva odgovorna za ,,namerne provokacije“ i za širenje dezinformacija o Zakonu o slobodi veroispovesti.

Zašto su dve zvanično sekularne države dopustile da njihove odnose određuje vera i da šizmatski crkveni problemi prerastu u državne? Đukanović je potcenio liturgijsku moć mitropolita Amfilohija koji je svojevremeno držao moleban Vladi tadašnjeg premijera Vučića, potom ga optužio da je ,,veleizdajnik“ koji hoće da se odrekne svete srpske kosovske zemlje, a sada bi da crnogorskom ministru odbrane oduzme crkveni orden Svetog Save? Kada ga je dodeljivao, zar to nije bilo uplitanje u svetovne poslove?

Izlaz

Mitropolit sada vodi glavnu reč i u Srbiji i u Crnoj Gori, što je svojevrstan poraz svetovnih lidera i u Beogradu i u Podgorici. To je nama naša borba dala, Amfilohija za maršala!

Vučić, kao i u slučaju Dodika, pokušava da stvori utisak da se kloni zaoštravanja , ali prepuštajući vitriolsku retoriku svojim najbližim poslušnicima ne samo da dopušta da Srbija bude uvučena u konflkt, već ide na ruku srpskim akademicima koji su pisali Memorandum a kasnije se na sve načine protivili nezavisnosti Crne Gore.

Vučić i Đukanović moraju da pokažu lidersku mudrost, da se suoče sa izazovima i da reše probleme koji očito postoje. Njihovo bekstvo u istoriju neće doneti ništa dobro. Zna se ko će platiti najveći ceh. Kao što se zna da je na ovim prostorima ljude najlakše mobilisati na nacionalizmu. Kada se sve to još okadi tamjanom, situacija može da iskoči iz okvira rešivosti. U svakom slučaju ostavljaju duboke, nepotrebne ožiljke.

Stvoren je galimatijas: država se meša u crkvene poslove, crvka u državne. Vreme je da se vlasti uozbilje i da prestanu da – koristeći različite alatke – produbljuju podele u sopstvenim društvima.

E sad pitanje da li svi ovi konflikti – iza kojih stoji isključiva želja vlastodržaca da sačuvaju pozicije – može da vodi ka ozbiljnijim konfliktima, oružanim. Ne verujem. Ne mogu na to više da utiču ni Istok ni Zapad. Nema izvođača ratnih radova. Značajan deo je već pobegao, a onima koji su ostali nije do vojevanja.

Jesu ljudi ovog prostora podložni lakim i prozirnim manipulacijama, jeste da nasedaju na zapaljive retorike koje raspiruju zastrašujuća osećanja lažnog patriotizma, tačno je da podležu sindromu poslušnosti, ali sve je to nedovoljno da bi (ponovo) ratovali. Ne zato što je istorijska svest dosegla više nivoe, već jednostavno zbog apatije i umora.

Neće ni Vučić, ni Vulin, ni Plenković, ni Dodik, ni Čović, ni Izetbegović, ni Đukanović, ni Mandić naći dovoljno regruta da bi konflikte pokušali da reše na način koji je Zapadni Balkan već jednom uveo u krizu čije posledice i dan danas plaćamo.

To je retka povoljna okolnost u tmurnom svetu regiona u kome živimo.