Video
U razgovoru za Standard, Ressler govori o tome kako Evropska unija procjenjuje spremnost Crne Gore da ispuni Reformsku agendu 2024–2027, koje su ključne fiskalne i institucionalne slabosti, te koliki je realni potencijal Plana rasta da smanji pritisak zaduživanja i ubrza ekonomsko približavanje zemlje Evropskoj uniji.
Poruka poslanika Resslera je jasna – evropska sredstva se isplaćuju isključivo prema ostvarenim rezultatima – bez stvarnih reformi nema tranši, a bez fiskalne odgovornosti nema održivog evropskog puta.
STANDARD: Kako EU ocjenjuje spremnost Crne Gore da ispuni reforme i uslove predviđene Planom rasta, a da istovremeno održi fiskalnu stabilnost?
RESSLER: Deficit od 3,2 posto BDP-a i javni dug iznad 60 posto pokazuju da fiskalni prostor nije neograničen. Zato je ključno da evropska sredstva ne odu u kratkoročno povećanje potrošnje, već u strukturne reforme koje jačaju konkurentnost i otpornost privrede i stvaraju dodatnu vrijednost. Plan rasta vrijedan šest milijardi eura za jugoistočnu Evropu je instrument uslovljen reformama i mjerljivim rezultatima, u kojem bez stvarnih iskoraka u vladavini prava i fiskalnoj disciplini nema tranši. EU danas primjenjuje stroži pristup nego prije deset godina, zasnovan na rezultatima. Vjerodostojnost reformi ostaje temelj evropskog puta.
STANDARD: Koja je najveća zabrinutost EU u vezi sa mogućnošću Crne Gore da efektivno iskoristi sredstva iz Plana rasta za strukturne reforme, a ne samo za tekuće troškove?
RESSLER: Najozbiljnija briga vezana je za strukturu rashoda i održivost javnih finansija. Kada javna potrošnja raste 18 posto, socijalni transferi 23 posto, a jednokratni prihodi istovremeno padaju 40 posto, jasno je da fiskalna ravnoteža postaje osjetljiva. U takvom okviru svaki euro mora imati jasan reformski efekat, a ne služiti kao amortizer budžetskih pritisaka. Poseban izazov predstavljaju visoke potrebe refinansiranja, koje u pojedinim godinama prelaze 10 posto BDP-a, što dodatno sužava manevarski prostor. U takvim okolnostima izuzetno je važan način upravljanja javnim preduzećima, transparentnost javnih nabavki i stabilna prihodna baza. Bez toga postoji rizik da sredstva ostanu bez dugoročnog multiplikativnog efekta. U središtu je i pitanje kapaciteta – može li administracija sprovesti projekte koji podižu produktivnost, a ne samo apsorbovati sredstva. Evropska podrška podrazumijeva institucionalnu odgovornost i jasnu razvojnu logiku. Konačni kriterijum je jednostavan: hoće li investicije povećati ekonomski potencijal zemlje ili samo privremeno olakšati fiskalni teret.
STANDARD: Kako EU prati i procjenjuje napredak Crne Gore u sprovođenju reformi povezanih sa Planom rasta i koje mjere mogu biti preduzete u slučaju kašnjenja?
RESSLER: Evropska unija napredak prati kroz vrlo preciznu Reformsku agendu 2024–2027, sa jasnim mjerilima, rokovima i mjerljivim pokazateljima. Svaka tranša iz Plana rasta uslovljena je konkretnim ispunjenjem reformskih koraka – od fiskalne održivosti i upravljanja državnim preduzećima do pravosuđa i tržišne konkurencije. Instrument funkcioniše po principu „isplate prema ostvarenim rezultatima“ – bez rezultata nema novca. Ako reformski tempo uspori ili se obaveze selektivno sprovode, Komisija može odložiti ili blokirati isplatu. U ozbiljnijim slučajevima moguće je i revidirati dinamiku finansiranja, što direktno pogađa budžetske planove države. Upravo tu leži test političke odgovornosti: evropska sredstva nijesu amortizer unutrašnjih slabosti. Plan rasta je prilika, ali i mehanizam discipline – ko želi da ubrza evropski put, mora pokazati dosljednost, a ne taktiziranje.
STANDARD: Koliko EU procjenjuje da će Plan rasta pomoći Crnoj Gori da smanji zavisnost od zaduživanja i ublaži pritisak javnog duga?
RESSLER: Sama omotnica Plana rasta strukturisana je kao kombinacija povoljnijih zajmova, koji su povoljniji od tržišnog finansiranja, i bespovratnih sredstava, što bi trebalo da smanji potrebu Crne Gore za tržišnim zaduživanjem i time ublaži pritisak na javni dug. EU pritom ne daje jedinstvenu procjenu efekta na dug, jer se učinak ostvaruje postepeno, kroz tranše koje zavise od ispunjavanja reformskih koraka. Zato je fiskalni doprinos u praksi direktno vezan za tempo i kvalitet sprovođenja u samoj državi, pa ga je teško unaprijed precizno kvantifikovati. Ipak, uz urednu implementaciju, ovaj instrument može imati vidljivo pozitivan efekat na smanjenje pritisaka zaduživanja i jačanje fiskalne otpornosti.
STANDARD: Koji sektori Crne Gore, sa stanovišta EU, imaju najveći potencijal za korišćenje sredstava iz Plana rasta za dugoročni ekonomski razvoj i povećanje fiskalne otpornosti?
RESSLER: Najveći potencijal leži u oblastima definisanim u Reformskoj agendi, jer su one osmišljene kao glavne poluge rasta i fiskalne otpornosti te su direktno vezane za uslove isplate sredstava. Suštinski, riječ je o reformama koje bi Crnu Goru trebalo da približe onome što Evropska unija jeste i što su njene ključne politike i standardi – kako bi zemlja ušla u EU što spremnija, a sama integracija bila brža, jednostavnija i prihvatljivija svim državama članicama. Ključne oblasti ulaganja su efikasnije upravljanje i javne finansije, zelena i digitalna tranzicija, ulaganje u ljude i vještine, kao i snažniji privatni sektor.
STANDARD: Kako EU ocjenjuje institucionalni kapacitet Crne Gore da implementira Plan rasta u skladu sa evropskim standardima i rokovima, te da li postoji rizik da država izgubi dio sredstava?
RESSLER: Crna Gora je u Plan rasta ušla sa ambicijom, ali dosadašnja ocjena evropske implementacije pokazuje da institucionalni kapacitet još nije dovoljno stabilan da se uslovi pravovremeno ispune. To se najjasnije vidjelo u prvom ciklusu, kada je Komisija potvrdila samo 7 od 14 uslova, što je vrlo konkretan signal da postoje uska grla u sprovođenju, koordinaciji i dokazivanju rezultata. U političkoj realnosti, propušten rok i nedovršen reformski paket direktno slabe vjerodostojnost zemlje. Sljedeći korak za Crnu Goru jeste fokus na operativnu implementaciju: dovršiti neispunjene korake, ojačati administrativnu koordinaciju i dokazni trag sprovođenja, te posebno unaprijediti sisteme poput javnih nabavki, kontrola i upravljanja javnim finansijama.
