Evropska komisija, međutim, za sada ne želi da pravi takve projekcije.

Portparol Evropske komisije Gijom Mersije rekao je za portal Standard da je poces pristupanja za svaku zemlju drugačiji.

„Proces pristupanja za svaku zemlju je drugačiji. Ovdje nećemo spekulisati. Na kraju, svaka zemlja kandidatkinja procjenjuje se na osnovu sopstvenih rezultata, a pregovori uzimaju u obzir njene specifične okolnosti“, kazao je Mersije za Standard.

Mersije je naglasio i da se napredak svake kandidatkinje procjenjuje pojedinačno.

„Pristupni pregovori su stvarni pregovori. Nijedan proces pristupanja nije identičan. Svaka zemlja kandidatkinja procjenjuje se na osnovu sopstvenih rezultata, a pregovori uzimaju u obzir njene specifične okolnosti“, naveo je on.

Mersije je poručio da bi Evropska unija bila spremna da brzo odgovori na eventualnu odluku Islanda.

„Ukoliko građani Islanda odluče da obnove pregovore, EU je spremna da odgovori blagovremeno i konstruktivno“, kazao je Mersije.

Nakon toga bi, kako je dodao, na Evropskoj uniji i njenim državama članicama bilo da odluče kako najbolje nastaviti proces, oslanjajući se na posao koji je već urađen.

ISLAND NE POČINJE OD NULE

I upravo je to jedna od ključnih razlika između Islanda i Crne Gore.

Island je već duboko povezan sa evropskim ekonomskim prostorom. Član je Evropskog ekonomskog prostora, preko kojeg učestvuje na jedinstvenom tržištu EU, član je EFTA-e i dio Šengenskog prostora. Veliki dio evropskih pravila već je dio njegovog ekonomskog i regulatornog okruženja, iako Island nije član EU.

Island je zahtjev za članstvo podnio 2009. godine, a pregovori su počeli 2010. Proces je kasnije zaustavljen, da bi 2015. godine Island povukao zahtjev za nastavak statusa kandidata.

U prethodnom procesu Island je već prešao značajan dio pregovaračkog puta. Od 35 pregovaračkih poglavlja, 27 je bilo otvoreno, dok je 11 privremeno zatvoreno. Zbog toga eventualni povratak za pregovarački sto ne bi značio klasičan početak od nule, već bi se proces mogao nadovezati na ranije obavljeni posao.

Referendum 29. avgusta pritom nije referendum o samom članstvu u EU. Građani će odlučivati da li žele da se pregovori nastave. Eventualna podrška obnovi pregovora zato ne bi automatski značila odluku o članstvu, već bi otvorila vrata novoj fazi pregovora.

RIBARSTVO – KLJUČNA ISLANDSKA DILEMA

Ako postoji jedno pitanje koje je obilježilo ranije islandske pregovore sa EU i koje bi gotovo sigurno ponovo bilo među najosjetljivijim temama, to je ribarstvo.

Za Island ribarstvo nije samo važna privredna grana, već pitanje koje se direktno vezuje za kontrolu nad teritorijalnim vodama i nacionalnim resursima. Island ima zonu ekskluzivnog ekonomskog pojasa od 200 nautičkih milja, a domaća politika ribarstva zasniva se na sistemu upravljanja kvotama. Tokom ranijih pregovora jedna od najvećih dilema bila je kako bi se taj sistem uklopio u zajedničku ribarsku politiku EU (CFP).

Za razliku od sadašnjeg sistema, u EU se ukupni dozvoljeni ulov za određene vrste i područja utvrđuje na nivou Unije, nakon čega se kvote raspodjeljuju među državama članicama. Upravo je mogućnost da se o dijelu ribljih kvota više ne odlučuje isključivo u Rejkjaviku, već u okviru zajedničke politike EU, bila jedan od najvećih razloga za otpor dijela islandskog ribarskog sektora članstvu.

Posebno osjetljivo bilo je pitanje kontrole nad ribljim resursima u islandskom ekonomskom pojasu, ali i pristupa stranom kapitalu i tržištu. Islandska ribarska industrija strahovala je da bi primjena pravila unutrašnjeg tržišta EU mogla otvoriti prostor za veće prisustvo stranih investitora u sektoru, dok bi se istovremeno odluke o ukupnom ulovu donosile u okviru zajedničke evropske politike.

Dodatni problem predstavljao je spor oko skuše u sjeveroistočnom Atlantiku. U njemu su učestvovali Island, EU, Norveška i Farska ostrva, a problem je bio u raspodjeli kvota za ulov skuše. Island je u jednom periodu povećao svoj ulov, dok su evropske institucije i druge obalne države smatrale da takve jednostrane kvote ne mogu biti osnova za održivo upravljanje zajedničkim ribljim fondom. Pregovori obalnih država godinama nisu uspijevali da pronađu trajno rješenje.

Za Island je dodatno važno što je ribarski sektor znatno značajniji za njegovu ekonomiju nego što je ribarstvo za većinu država članica EU. Zbog toga je pitanje raspodjele kvota imalo i snažnu političku dimenziju. U ranijim analizama evropskih institucija upravo je ribarstvo označavano kao jedno od najvažnijih pitanja islandskih pristupnih pregovora.

Postojale su i druge razlike. EU je, na primjer, tražila usklađivanje islandskih pravila sa pravilima unutrašnjeg tržišta u ribarskom sektoru, uključujući pravo osnivanja kompanija, slobodu pružanja usluga i slobodu kretanja kapitala. Razlike su postojale i oko lova na kitove, koji je Island dozvoljavao, dok je zabrana komercijalnog lova na kitove dio pravila EU.

Zbog svega toga, spor oko ribarstva nije se svodio samo na pitanje koliko bi Island dobio ili izgubio ribarskih kvota. U osnovi se postavljalo pitanje koliko kontrole nad jednim od svojih najvažnijih prirodnih resursa Island želi da prenese na zajednički nivo EU.

To predstavlja veliku razliku u odnosu na Crnu Goru, čiji se pregovarački proces suočava sa potpuno drugačijim izazovima. Kod Podgorice nije riječ o tome da li će država zadržati gotovo potpunu kontrolu nad strateškim prirodnim resursom, već prije svega o tome da li će izgraditi i reformisati institucije tako da mogu da funkcionišu u skladu sa standardima EU.

Island, dakle, u potencijalne nove pregovore ulazi sa pitanjem koliko će moći da zaštiti specifičnosti svog ribarskog modela; Crna Gora u završnicu pregovora ulazi sa pitanjem koliko je spremna da svoje institucije i vladavinu prava uskladi sa standardima Evropske unije.

CG U ZAVRŠNICI PREGOVORA, ALI VLADAVINA PRAVA OSTAJE KLJUČNA

Crna Gora je pregovore sa Evropskom unijom otvorila u junu 2012. godine i od tada nije prekidala proces. Otvorila je svih 33 pregovaračka poglavlja i privremeno zatvorila 18, te se trenutno nalazi se u završnoj fazi procesa, zbog čega važi za najnapredniju državu kandidatkinju za članstvo u EU.

Za razliku od Islanda, kod Crne Gore je u samom središtu pristupnog procesa vladavina prava i reforma institucija.

Poseban značaj imaju poglavlja 23 – Pravosuđe i temeljna prava i 24 – Pravda, sloboda i bezbjednost. Ona obuhvataju oblasti poput nezavisnosti i efikasnosti pravosuđa, borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala, zaštite osnovnih prava, reforme institucija i funkcionisanja sistema pravde i bezbjednosti.

Zbog toga završnica crnogorskih pregovora nije samo pitanje zatvaranja preostalih poglavlja. Za članstvo je od ključnog značaja da reforme budu sprovedene i da institucije pokažu sposobnost da evropske standarde primjenjuju u praksi.

DVIJE MALE DRŽAVE, ALI POTPUNO RAZLIČITE POČETNE POZICIJE

Upravo se tu najbolje vidi razlika između dva evropska puta.

Island već ima duboku ekonomsku integraciju sa EU kroz EEA i dio je Šengenskog prostora, a jedno od najosjetljivijih pitanja njegovog mogućeg članstva jeste kontrola nad ribarstvom. Crna Gora, s druge strane, prolazi kroz puni proces pristupanja i mora da završi duboke institucionalne i pravne reforme, pri čemu su vladavina prava i pravosuđe među ključnim oblastima.

Razlika je i u samoj fazi procesa. Island bi, ukoliko građani podrže obnovu pregovora, ponovo otvorio proces koji je prije više od deset godina zaustavljen, ali bi pritom mogao da se osloni na značajan dio ranije obavljenog posla.

Crna Gora pregovara gotovo 14 godina i nalazi se pred završnicom procesa.

Zato bi eventualni povratak Islanda za pregovarački sto bio zanimljiv trenutak za evropsku politiku proširenja. Ipak, Evropska komisija ne želi unaprijed da povezuje dva procesa niti da procjenjuje koliko bi oni mogli trajati.

Ukoliko Islanđani podrže obnovu pregovora, EU jeste spremna da odgovori „blagovremeno i konstruktivno“, ali će o tome kako proces dalje voditi odlučivati EU i države članice, oslanjajući se na ranije obavljeni posao.

Za sada, međutim, Brisel ostaje pri jednostavnom principu: „Nijedan proces pristupanja nije identičan.“

TEKST JE IZRAĐEN U OKVIRU PROJEKTA “ŠTA GRAĐANI DOBIJAJU ULASKOM CRNE GORE U EVROPSKU UNIJU“, KOJI JE PODRŽAN OD FONDA ZA PODSTICAJ MEDIJSKOG PLURALIZMA MINISTARSTVA – MINISTARSTVA KULTURE I MEDIJA CRNE GORE.