Video
Vaša knjiga „Drugi hladni rat“, objavljena nedavno, u izdanju „Lagune“, obuhvata period od 1999. do 2019. godine i rasvjetljava složene odnose Zapada i Rusije tokom te dvije decenije. Povodom izlaska te knjige iz štampe, kazali ste da je Ukrajina paradigma Drugog hladnog rata. Svjedoci smo da taj rat više nije hladan, već izuzetno vreo, jer je Putin napao Ukrajinu. Kako će se, po Vašem mišljenju, ta kriza završiti?
Ukrajina je najveća, najvažnija sporna teritorija i politički sistem u odnosima Zapada i Rusije. Zamiranjem Hladnog rata, odmah nakon raspada Sovjetskog Saveza, nastupilo je samo privremeno smirivanje. Rusija je pokušavala da se prilagodi procesu globalizacije, koji je zaokružen ulaskom Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju, 2001. Bivša Jugoslavija, čija dezintegracija i dalje tinja, Ukrajina, u kojoj su se odvijali demokratski procesi promenama vlasti, bez obzira na slabost institucija, i Baltik, koji pokriva NATO, tri su strateške tačke, koje je Putin, od dolaska na vlast 2000, smatrao vitalnim za novu, imperijalnu Rusiju. U nekoliko pokušaja, on nije uspeo da dobije kvislinšku vladu u Ukrajini, kakve su u Beogradu, Podgorici i Banjaluci. Zato je odlučio da interveniše. Ako je napad bio neočekivan, bio je neočekivan i neuspeh da Ukrajinu pregazi i pokori u nekoliko dana. Kako se Ukrajina dodatno naoružava, borbeni moral raste, a zapadna podrška izoluje Rusiju od civilizacije, Putin je dalje od ostvarenja svojih ciljeva, a najvažniji je instaliranje kvislinške vlade u Kijevu.
Koliko su složeni odnosi Zapada i Rusije o kojima pišete u knjizi, i koji su među njima ponajviše doveli do ovakvog epiloga? Kazali ste ranije da je Putinova odluka da nagomila trupe i „zvecka“ oružjem na granici s Ukrajinom dokaz da mu izmiče vrijeme i strpljenje. Zbog čega tako mislite?
Imam utisak da se dogodilo suprotno. Putin je bio zaveden uspehom kad je 2014. anektirao Krim i okupirao Donjeck i Lugansk. U tom trenutku je Evropska unija ostala bez zajedničke spoljne i bezbednosne politike. Paktiranje s Putinovom Rusijom u poslednjih 20 godina je nasleđe nemačkih demohrišćana, koje je aktuelnog kancelara Olafa Šolca navelo na odricanje, ali je on to učinio pod pritiskom SAD i zapadne javnosti. U međuvremenu je došla na vlast nova američka administracija, raskrinkana je sprega Bregzita s prljavim ruskim kapitalom i koruptivnim uticajem. Putin je napadom na Ukrajinu probudio NATO, izazvao odgovor zapadne solidarnosti, pretnjama Finskoj i Švedskoj uveo ih pod NATO štit, države Višegradske grupe se okrenule protiv Rusije, podržale Ukrajinu i počele da primaju izbeglice.
Često pišete o negativnom uticaju Rusije na Balkan. Postoji li bojazan da se dešavanja u Ukrajini mogu reflektovati i na naš prostor? Kakvo je mjesto Balkana u novom globalnom sukobu velikih sila?
Stvarni odnosi su od toga složeniji. Ostatak Jugoslavije, koji nije integrisan u EU, odaje utisak tužne zapuštenosti. Rat u Ukrajini je podsećanje da nije završen rat u Jugoslaviji. Kosovo, BiH, Crna Gora, Severna Makedonija, sve su to tinjajući sukobi, u stanju koje je odgovaralo Rusiji i Kini, i njihovim koruptivnim uticajima na politiku, ekonomiju i javno opredeljenje. Nakon smirivanja u Ukrajini, budući da je tačka Putinovog strateškog interesa, i pritisaka, bivša Jugoslavija, moraće da postane predmet preispitivanja uloge EU, koja je ovaj prostor prepustila razarajućem uticaju ruske agenture.
U čemu bi to moglo imati najjasniji, najsnažniji odraz?
Ako je Putinova logika strateška i teritorijalna, on će nastaviti da podriva zapadno jedinstvo svuda gde bude moguće. Na Baltiku rizikuje sukob u kojem će NATO zbrisati Rusiju. Preostaje mu vlada u Beogradu, kao jedino preostalo uporište u integrisanoj Evropi.
Kako ocjenjujete reakcije koje dolaze sa naših prostora nakon ulaska Putinovih snaga u Ukrajinu?
Reakcije su odraz stanja naše zapuštenosti. U globalnim strukturama, isprepletanim internet medijima i društvenim mrežama, zaista nema granica i znanju i zatucanosti, i pameti i gluposti, istovremeno. Rektor Univerziteta u Crnoj Gori je perjanica kvislinške i klerofašističke propagande. Ugledne javne ličnosti kao da su juče ispuzale iz pećine, ili se spustile iz krošnje. U Srbiji je uspostavljena sprega provladinih i opozicionih medija u akciji razaranja javnosti, u kampanjama laži, opštemestašenja i relativizacija, kako bi se nacionalisti mobilisali, a umereni depolitizovali. I tu smo se, takvi, zaglavili.
Kad kažete da proces raspada Jugoslavije još nije završen, šta pod tim podrazumijevate?
Iz otvorenih sukoba prešli smo u tinjajuće. Nisu povučene sve granice koje su stvarne, i povlače se nove koje su trenutno imaginarne. Nema jasnog dogovora o ulasku svih u EU i NATO. Nema jasnog dogovora o brisanju granica, čim se one trajno uspostave. Elite ne pominju zajednicu, one su opsednute podelama i razlikama.
Često pišete o tome da Evropa nije potpuna bez Zapadnog Balkana. Koliko smo danas daleko od toga da postanemo dio zapadnog svijeta? Ko je tu pokazao veću nesposobnost – mi ili Evropska unija?
Da su naši integrativni i, uopšte, evropski kapaciteti niski i ograničeni, to je bilo jasno i evropskim liderima kojima je odgovaralo stanje zamrznutog sukoba. EU nije imala viziju posledica ne samo regionalnog propadanja, nego i opštih odnosa Zapada i Rusije. Zapravo se nadam da mi kao činilac bilo kakvih velikih rešenja zaista više ne postojimo, da smo se izgubili, nestali u veličini sukoba koji je nastupio, a zvanični Beograd, Podgorica i Banjaluka se zatekli, smišljeno, ne slučajno, na pogrešnoj strani.
Što je to što bi, po Vašem mišljenju, moglo doprinijeti izlasku Balkana ili zemalja bivše Jugoslavije iz krize koja traje dvije i po decenije?
Preporučeno
Uveren sam da smo bliži izlasku iz krize, ne samo zahvaljujući prostom toku vremena, nego i dramatičnim promenama koje su se odigrale u poslednjih nedelju dana. Mi nismo u stanju da sami finansiramo, projektujemo i postavimo jednu kanalizacionu cev. Ostali smo bez vitalnih snaga potrebnih i za reformu institucija, i za jednu buduću krizu savesti u kojoj ćemo suštinski izmeniti svako naše misaono opredeljenje i etički stav. U proteklim godinama Zapad se nije dovoljno bavio Ukrajinom, jer to nije bilo moguće, na isti način smo prepušteni samima sebi, ruskoj, crkvenoj i Vučićevoj agenturi. U Crnoj Gori će se konstituisati nova, manjinska vlada, koja će, najmanje jednim svojim delom, a uveren sam i cela, nastaviti putem razaranja institucija i javnosti, i izdaje evropskog opredeljenja i nezavisnosti od srpske agenture i crkve. Izbori 3. aprila u Srbiji neće doneti promene, ili neće biti promena iz samog političkog sistema. Vučić je Putinov službenik koji je prepustio Putinu da bude popularniji od njega. Opozicija je samo njegova bleda senka, skupina patetičnih mediokriteta, koja nema hrabrosti, niti mentalnog umeća da javnosti odgovori ni na jedno suštinsko pitanje. Da smo spremni da priznamo nezavisnost Kosova, da je u Srebrenici bio genocid, da smo za EU i NATO, da smo za Ukrajinu jer smo misleći i etički ispravni ljudi, da se moramo integrisati u evropsko tržište finansija i novih tehnologija. Od EU očekujem da demonstrira odlučnost pred vladama u Beogradu, Podgorici i Banjaluci. Da im zapreti ličnim sankcijama, i učini ih jasno inferiornim. Ne samo jer su korumpirane i neefikasne, one su štetočinske i u svakom smislu izdajničke, podrazumevajući smisao prioriteta vremena koje je pred nama.
