Video
Rođen je u Pljevljima, praktično je odrastao i afirmisao se u Titogradu, najljepše igračke i životne trenutke je doživio u Beogradu. Kao košarkaš je bio miks hedonizma i divljine. Neobuzdani prirodni talenat. Virtuoz koji je kupio fore u kultnom Njegoševom parku, pa počeo da dijeli recke, da bi majstorije nastavio u Partizanu, Grčkoj, Italiji, na momente u Sjedinjenim Američkim Državama. Kultni heroj Žarko Paspalj!
Preporučeno
Ali, legendarnom Palju život je odlučio da lupi recku u vidu moždanog udara početkom novembra 2017. tokom boravka u San Antoniju.
Kako ste danas?
“Odlično, zato sjedimo i pričamo. Bilo je neobično, da ne kažem traumatično, ali takav je život. Idemo dalje, malo sam se stabilizovao, nadam se da će potrajati”, govori nam u prijatnom razgovoru 51-godišnji Paspalj, koga nije napustio pozitivan duh, pišu Vikend novine.
“Nemaš previše opcija. Opcija jedan je da sve prihvatiš na drugi način i sebe ubaciš u kolo iz kojeg ne možeš da se izvučeš. Mislim da to nije pravac. Generalno, trudiš se da funkcionišeš normalno, da malo koriguješ neke stvari i da živiš kako možeš da živiš. Trudim se da se ponašam kao da ništa nije bilo. Ne želim da se žalim, jer ne vidim puno hljeba od toga. Imam obaveza, familiju, djecu, prijatelje… Ne bih da propuštam lijepe stvari. Neću da se zavučem u kuću i da kukam.”
Razgovor je vođen u Paljevom komšiluku na Vračaru, gdje stalno naručuje dupli espreso i koka-kolu. Naravno, cigareta je nezaobilazna.
“Trudiću se da korigujem neke stvari. Po pitanju cigara, trebalo bih makar nešto da uradim. Međutim, život kao život ne mogu da promijenim. Saniraću neke stvari, neke popraviti, nešto ću raditi pažljivije. Ali, neću odustati da živim. ”
Šta danas radite?
“Sebi nekako namjestim vrijeme. Ni previše, ni premalo obaveza. Trudim se da se manje nerviram i da budem što više sa prijateljima i porodicom. Volim da se družim. Sve ostalo je u redu. Kad me neko pita kako provodim vrijeme? Kažem, idu dani, je*i ga.”
Sve je krenulo iz Titograda. Palje klinac sa neisklesanim talentom prodaje fore.
“To su godine koje se ne zaboravljaju, dječački i mladalački period. To su jedine godine kad je čovjek rasterećen svih problema. Imao sam obavezu da idem u školu i meni je bog dao da igram košarku. Međutim, sport je bio način odrastanja u Podgorici. I neko onda ispadne bolji. Mene je zapalo da budem talentovaniji i sportski opredijeljen”, sjeća se Paspalj nekih romantičnijih vremena u našem glavnom gradu…
“Nijesmo imali mnogo terena. Njegošev park se pojavljivao samo u momentu kada si zasluživao da igraš u parku. Prije toga si morao da prođeš školska takmičenja koja su bila jako popularna. Trgovinska škola, iza Gimnazije, škola Savo Pejanović, gdje god je bilo basketa – išao sam. Kod Savo Pejanović škole sam dosta vremena proveo, a čujem da sada ta škola, uz kino Kulturu, praktično ne postoji. Žao mi je zbog toga. Poslije raznih terena, kruna basketa u Titogradu – Njegošev park. Pažnjom, stalnim dolaženjem i upornošću sam primijećen. Njegošev park je bio ozbiljna istorija Podgorice i tada. Svi veliki košarkaši su tamo igrali. U trenucima kad sam počeo ozbiljno da treniram, volio sam da izađem u park. Generalno, volio sam da igram napolju i to me vraćalo u neke dane kad sam bio klinac.”
Stekli smo utisak da biste se rado teleportovali tamo…
“Ne postoje stvari koje me ne vežu. Blaženo vrijeme, smireno, roditelji su mi bili živi. Potpuno bezbrižan život. Podgorica je postala fantastičan grad, drugačija je danas, ali u ono vrijeme je imala nešto lijepo. Manje-više su svi imali ista osjećanja tada za Podgoricu. Iskreno, nisam htio da napustim Budućnost, ali splet okolnosti je bio takav.”
A nije želio, jer je u plavom timu imao osjećaj topline. Dvije godine u prvom timu uz odrastanje su ga vezali za Titograd/Podgoricu.
“Ti momci iz Budućnosti su za mene predstavljali nešto više od saigrača. Gledao sam ih kao braću, jer su se tako ponašali prema meni. Štitili su me. Ti si se za to ponašao pristojno, normalno i trenirao u skladu sa svojim mogućnostima. To je tako funkcionisalo. Svih tih dragih ljudi se često sjetim”, poručila je legenda jugosloveske košarke, uz nadu da će se brzo vratiti u Podgoricu.
“Dugo godina nisam dolazio, ali svaki put se vratim u prošlo vrijeme i volim da vidim dosta prijatelja. Hiljadu puta sebe pitam zašto me češće nema, ali jednostavno nije se desilo. Život te ponese u drugom pravcu.”
Budućnost (1984 1986), Partizan (1986 1989, 1990 – 1991), San Antonio (1989 1990), Olimpijakos (1991 1994), Panatinaikos (1994 – 1995), Panionios (1995 1996), Rasing (1996 1997), Aris (1997 1998), Virtus Bolonja (1998). Da li se to očekivali?
“Niko o tome ne razmišlja, niti može neko da ti kaže šta će se desiti. Volio sam da igram košarku, da provodim vrijeme na basketu. Mislio sam da je sve to samo igra. E sad, kad je škola izgubila primat u odnosu na košarku i kada sam zaigrao za Budućnost, a poslije za Partizan, onda je postalo jasno šta će se desiti”.
Pregršt trofeja, milion individualnih nagrada (u Grčkoj proglašen za najboljeg stranca), ali jedan pehar se posebno izdvaja. Evropsko prvenstvo 1995. u Atini i zlatna medalja, a po dolasku u Beograd antologijsko skandiranje ‘Sad si uz’o trofej Paspalje’
“Takmičenje kao takmičenje ništa posebno, ali je momenat bio značajan nakon sankcija nad zemljom i sportom. To je bilo veliko ostvarenje. Zapamtilo se, postalo prepoznatljivo.”
A u glavnom gradu Grčke, tokom ceremenije, bronzani Hrvati su sišli sa pobjedničkog postolja iz revolta, jer je Jugoslavija prva.
“Kad pogledaš tada i sada jedino što možeš da definišeš jeste da je to ogromna mrlja za sportski svijet. Kada se politika umiješa dešavaju se takve stvari. Jednostavno, u tom trenutku ili nisu imali izbora ili nisu razmišljali svojim glavama. Uradili su to što jesu”.
Plavi su se družili sa kockastima čak i tokom tog prvenstva, a naročito u godinama poslije. Da li ste pričali o tome?
“Ne, ne, ne. Zna se šta je to bilo i sve je u redu. Kad ti je o nečemu neprijatno da pitaš, onda o tome ne razgovaraš. To tako biva. Bilo je glupo, jer ja prvi ne bih to uradio kakva god da je direktiva stigla. Bili su pod pritiskom, morali su, ali da li je trebalo smatram da ne”, jasan je Paspalj.
Ostavio je neizbrisiv trag u Evropi gdje god je igrao, a šansu u San Antoniju nije iskoristio.
“Nisam dobio šansu, a nisam imao strpljenja da vrijeme tamo potrošim na čekanje. I to malo vremena što sam imao, nije bilo dovoljno. Nisam bio zadovoljan, pa sam se odlučio za drugi potez. Žao mi je što nisam uspio u San Antoniju, jer je to bila dobra sredina. Tamo sam upoznao predivnog čovjeka sa kojim sam ostao veliki prijatelj. Žao mi je što u tom momentu nije imao dovoljno moći, ni odgovornosti da postupi drugačije”.
Predivni čovjek je Greg Popovič. Velikan koji je odmah pomogao našem Palju prilikom moždanog udara.
“Mogu samo da mu poželim da bude dugovječan, da ga imamo što duže. Počastvovan sam što mi je prijatelj. Fantastičan je čovjek, u posljednje vrijeme ponavljam ‘blagosloven bio’. Trenerski dar mu je dat od boga, ali to je jedan dasa. Kad ti je prijatelj, onda je stvarno prijatelj. I posljednja moja situacija je to dokazala i te kako”.
Palje je bio jedan od prvih Evropljana koji je zaigrao u NBA ligi. Koliko je to bilo teško?
“Otišao sam tamo, jer sam volio košarku, bio sam spreman da budem dio toga. Na kraju krajeva, kad vratim film nije se desilo, nije bilo dovoljno prilika, a ja nisam bio strpljiv. Rasterećeno i lagano sam poslije godinu dana odlučio da se vratim. Trebalo je sve drugačije da se desi”, podvukao je čovjek koga mnogo svi volimo.
Žarko Paspalj je dok je igrao Ljetnju ligu za San Antonio u punoj dvorani primijetio jednog Podgoričanina. Tačnije – Zabjelčanina. I taj period mu je olakšao upravo zemljak.
“Nije imao baš dva metra, ali se meni učinilo da ima dva i po metra. Bila je Ljetnja liga, potpisao sam i otišao sa jednim dijelom ekipe u Los Anđeles da igram ligu. Kad ne znaš engleski, kad si smješten blizu aerodroma, postoji barijera u komunikaciji. Ne možeš da ostaneš imun, ne možeš da sretneš nikoga našeg, govori Paspalj o pripremama sezonu 1989/90, pa se nadovezuje. Nostalgija je počela ozbiljno da drma, ali prepoznao sam tog čovjeka kao nekog poznanika, komšiju iz Podgorice koji je davno otišao u San Pedro. Pretpostavljam da i dalje tamo živi. Izgubili smo kontakt. Ali tada me obasjalo sunce kada sam prepoznao nekog koga odnekle znaš i odjednom ti se sve čini lakše i jednostavnije”.
Cijeli košarkaški svijet se pita‘šta bi se desilo da se Jugoslavijanije raspala i da li bi mogla da parira Sjedinjenim Američ-kim Državama’. Saborci Žarka Paspalja iz košarkaških danasu ubijeđeni da bi Juga imala šta da kaže protiv drim-tima.
“Postoji žal za nekim neosvojenimt rofejom, ali najviše za onim ružnim periodom kojije uticao na raspad zemlje. Mislim da smo mi kao jedna generacija najviše oštećeni u tom periodu. Sve ono što smo radili tokom osamdesetih i devedesetih, pretpostavka je da bi izašlo na vidjelo u godinama rata. Mislim da bih tih sedam, osam godina uzimali manje-više sve titule.”
Da li i zlato na OI u Barseloni 1992? U finalu bi vas čekao drim-tim sa Džordanom, Džonsonom, Birdom, Melounom, Robinsonom…
“Od njih bismo sigurno izgubili. Ubijeđen sam. Ali već 1994. je pitanje da li bi bilo tako, priča o eventualnom finalu o SP koje je trebalo da se održi u Jugoslaviji. Bili bismo u punoj snazi, punom košarkaškom nadahnuću i iskustvu. To je takmičenje koje je trebalo da osvojimo. Samo mi je žao što se sve to desilo, ali šta da radimo. Takav je život. Između svih nevolja i problema koje su zadesile našu zemlju, sport je propatio dosta, ali ni blizu onoga koliko je propatio običan narod”, poručio je Žarko Paspalj.
